Humoreska: Frizura

Piše: Emir Dervišefendić

Čitam kako je vlast konačno odlučila da obznani veliki broj sumnjivih privatizacija i krene sa rasvjetljavanjem počinjenih lopovluka i marifetluka, ali mi odmah pada u oči jedna stvar: ne kaže i sa oduzimanjima i rigoroznim kažnjavanjem. Fino od vlasti, rekoh, i bilo je već vrijeme, baš da vidimo šta će biti. Medjutim, zapitam se, otkud baš sada takva akcija? Ali, i odgovor je odmah tu: idu izbori i treba situaciju malo zakuhat', dati narodu na znanje da je , eto, i vlast došla pameti, postala svjesna da nekim stvarima treba stati ukraj, pa na taj način ubrat', ako ništa drugo, a ono malo predizbornog raspoloženja javnosti, koje će, kada za to dodje vrijeme, je li, biti pretočeno, odnosno konvertovano u glasove koji će tzv. eliti omogućiti ostanak na masnim konvertibilnim pozicijama.

Prisjećam se takvih akcija od prije više godina, članke o njima brižljivo sam skupljao i sačuvao. Čitam neke. Revizori, kaže, pročešljali dokumentaciju firme XY. Pa, onda firme Ž.G. i tako dalje. Vidi se, radili su oni i ranije svoj pos'o, nema šta. I negdje predavali izvještaje. Ali, onda dolazim i do onog, kod nas već poznatog i uobičajenog: i pored nedostataka utvrdjenih revizijom, ustanovljenih milionskih šteta i nestanka miliona markica, te dokazanih zloupotreba službenih dužnosti od strane rukovodstva firmi i njihovih nadzornih odbora, naročito od strane E.E.,K.K. i Ž.Ž., nisu utvrdjeni, tj.nisu se stekli pravni osnovi za procesuiranje. To samo kod nas ima. Očekivano ništa. Duplo golo. Samo se češljalo i friziralo, a onda sve pojela maca. Važno je da je napravljena revizija, je li, a za ostalo, za logičnu završnicu, ko te pita. Sve me podsjetilo na jedan stari vic, kaže, dva drugara u šetnji nabasala na pseći izmet. Kaže prvi, bi li poj'o to za deset markica? Kako da ne, kaže drugi i pojede produkt pseće probave, naravno, uze i deset markica. A bi li ti to isto uradio, upita onda prvog. Naravno, reče prvi, uze nazad deset markica i pojede slijedeći pasji produkt na koji su naišli. Šta uradismo, upita drugi, ti pojede ono, ja ga pojedoh, ali niko ništa ne zaradi. E, al' smo zato napravili promet!- sav sretan odgovori prvi. Tu mu taj promet dodje kao i pomenuta revizija.

Razmišljam o svemu i hvata me huja. Na takav način nikad se neće pohvatati i pred sud izvesti lopovi, kriminalci, tajkuni i ostala družina što opljačkaše ovu zemlju i njene resurse, a radni narod ubogalji. Mnogo toga mi je tu sumnjivo, nisu tu čista posla, kažem, pa nije moguće da od silnih revizija ni jedna ne završi na sudu! Moram ja vidit' šta je na sonu i ko stoji iza svega toga.

Prilika mi se ukazala veoma brzo. Saznao sam preko svojih kanala da vlast uskoro objavljuje natječaj za izbor revizorske kuće za posao revizije privatizacije jedne firme, saznao sam i koje. Kao vlasnik poznate revizorske kuće, sa iskustvom i referencama, prijavio sam se na natječaj i dobio posao. Sad ću ja to napravit kako treba, rekao sam. Pogotovo što sam znao koju firmu treba pročešljati. Poznata i velika firma koju nije mog'o pokrast' niko sitan i bez debelog zaledja, bilo vlasti, bilo pasivnih sudskih organa. Ovo će biti poslastica, hit, rekao sam i sa ekipom prionuo na posao. Stvari su bile toliko očigledne, da revizija skoro nije ni bila potrebna. Prisjetio sam se izvještaja o uništavanju predmetne firme koje se dogadjalo maltene javno, pred očima svih nas, znalo se i ko su oni koji su tu firmu raskrčmili i doveli na prosjački štap. Strava jedna, šta se radilo, rekao sam, ali, ovo će biti lako, tu ću bez dima istjerat' jazavca! Proglasit' će me herojem, a nadležni neka onda dalje rade svoj posao.

Reviziju sam završio sa više od hiljadu strana kucanog materijala, sa imenima i dokazima jedan kroz jedan. Da vidim ko će se sada izvući. Ako se, pak, to desi, zakleo sam se, ostaviću se revizije i otići da berem ljekovito bilje po  našim planinama. No, siguran sam da ništa od branja  biljki neće biti, jer, izvještaj je detaljan, nadasve jasan i pun neoborivih dokaza sa iskazima svjedoka. Lijepo, rekao sam suradnicima, zahvalio im i dao kratak odmor. Onda sam još jednom pogledao cijeli izvještaj. Jesam češljao, nema šta. Šta češljao, pročešljao. Unaprijed sam se radovao činu predavanja izvještaja, te onome što bi logično trebalo da uslijedi: pokretanju optužnica, novinskim člancima i buri u javnosti. Popio sam pivo i otišao na više nego zasluženi počinak.

Jutro je osvanulo lijepo, bez ijednog oblačka. Otpio sam prvi gutljaj mrke, onda se oglasio telefon. Da, javio sam se, revizorska kuća ta i ta, da, ja sam, hvala na pitanju dobro sam, o, pa to ste vi, kako ste, kako zdravlje, da...raduje me, izvještaj pitate...naravno, gotov je, šta kažete, neka pričeka? Da, jesam, obavio sam temeljito češljanje..., šta kažete, imam lijepu dječicu i još ljepšu suprugu, da ih dobro čuvam, da...naravno...hvala...aha, tačno je, i dozvola za rad mi uskoro ističe...dobro, znam da je debela procedura za produženje važnosti, kako da ne, naravno, uradiću dočešljavanje i dati svemu potpuno novu frizuru, naravno, niko neće moći skontat' o čemu se radi, pa i mene su roditelji kad sam bio mali znali tako sredit', počešljat' i udarit' novi friz, da me na ulici niko nije mog'o prepoznat', molim vas, budite bez brige...

Izvadio sam izvještaj i u par dana udario mu novu frizuru. Ni nalik na onu prvu. Sad sam ne samo češljao i udarao mini-valove i pramenove, nego i rezao, skraćivao, dodavao, oduzimao, sjeckao k'o sjeckani burek. Onda sam sve to poslao naručiocu revizije, pripremio planinarsku opremu i zovn'o jarana Zdravka.

- Spremi se, idemo u planine brat' ljekovito bilje.

Zabranjena upotreba toaleta dok voz stoji

U neko staro vreme se mnogo putovalo vozovima, akcijaši radili besplatno pa napravili pruge, Goša napravio saumoupravljačke vagone, a narod putovao širom sveta... pardon, širom SFRJ, to je sada preko osam država.

Uvek me plašilo ono "Zabranjena upotreba toaleta dok voz stoji". Bio sam ubeđen da tu postoji neka mašina koja ti uklješti dupe dok čekaš miliciju da te kazni. Dečija posla.

Tek mnogo kasnije, kad je to postalo normalno, ukapirao sam da to upozorenje služi da se ne bi kenjalo po gradovima nego rasipalo po provinciji.

Radoslav B. Chugaly

Foto: Wikipedia/தகவலுழவன்

ISPOVEST JEDNOG BOTA

Odlučio sam. Više neću sedeti kod kuće i čekati da mi nešto padne s neba. Pokrenuo sam se. Batalio sam škole i diplome, od tog hleba nema. Učlanio sam se u stranku. Vladajuću, naravno. Ne sedim više džabe ispred računara i ne visim sada tek tako na društvenim mrežama. Sve je isplanirano. Dobio sam jasan plan rada i bodovnu listu. Toliko i toliko urađenog posla, toliko bodova. Neko zloban bi rekao da se od bodova ne živi. I neka ih neka pričaju, ja ih prekuckam za čas. On jedan komentar na sajtu, ja pet. Veoma sam kreativan. Copy/paste i gotovo. Dok on lupa glavu šta će da odgovori, ja već završio polemiku. Pomenuo mu familiju i naravno našeg vođu. 

Slušam i gledam samo ove moje ortake. Sede i podsmevaju se. Ništa neće da rade. Ja radim punom parom. Ako treba 24 sata. Kada je kampanja, kao sada, i više. Ne spavam noću, ni danju, ne jedem, ne pijem, ne idem u ve-ce, plašim se da mi vođa ne dođe u iznenadnu sanitarnu inspekciju. Kod nas, u našoj stranci se zna, red, rad i ono treće. I biće nam svima bolje. Za dve godine. Moramo se strpiti malo. Moramo pomoći tom čoveku, dati mu deo od penzije... 

Krr-krr, oh, bože, krče mi creva. Što više gledam ovaj obećani sendvič na ekranu, sve mi više ide voda na usta. Ali se ne predajem, moram se strpiti još malo. Još dan-dva i bog da me vidi.

Igor Damnjanović Dib (časopis "Šipak")

Drugarice i drugovi, vi ste naši dobrovoljci!

U ono staro vreme kad je Broz bio mlad u srcu i nosio sveže kolmovanu riđu farbu na kosi, današnji praznik je prigodno bio obeležavan kao Dan omladinskih radnih akcija. Dabome, te su radne akcije mahom i bile prvoaprilska šala na državnom nivou. Vrhunski domet ideologije – u srednjem veku vlastelin je imao pravo da u vidu poreza dobije i besplatan, takoreći robovski, rad od svojih podanika. Ali za razliku od srednjeg veka, u komunizmu smo mi zapravo voleli da radimo za džabe, čak se i ponosili time.

E sad, za sve koji se nisu dobrovoljno odazvali, da ne bi bili previše slobodni da se zezaju, na današnji dan su organizovane dobrovoljne radne akcije po školama. Obaveste nas koji dan ranije da ponesemo štagod od alata i da se spremimo da čistimo svoju životnu sredinu od smeća koje drugim danima nagomilavamo. Zapravo, ne znam da li je to bilo svuda ili samo za nas iz BiH; mi smo stalno bili neka zona za eksperimente.

Bilo dobro kao fora. Em nema škole, em se slundraš ko krnja krava po celom gradu, em sa drugarima. U srednjoj još i najbolje – kreneš niz kej, kod pivnice se osvrneš da vidiš na koga se dernjaju direktor i razredni, pa šmugneš na hladno točeno. Niko te i ne traži, taman posla da nastavnik uđe u pivnicu na tako značajan praznik dok mora paziti da deca ne naprave neku pizd... neslanu šalu.

Tu se već naziralo ko je budući rukovodilac, a ko običan Bosanac. Mi obični nosili grabljice i džakove za smeće, koristan alat. A ovi neobični dolazili sa sekirama i krampovima. Ko da žive u Banovićima. Normalno, kad su tako lukavi da ponesu pogrešan alat oni nisu ništa ni radili. Eh, da mi je ova pamet, a one godine...

Tekst: Radoslav B. Chugaly >>>
foto: www.portalnovosti.com

Radoslav B. Chugaly: "Ćorava kutija"

Nekada davno pre mnogo godina, u vreme socijalističke vlasti i posleratne obnove zemlje, malo je bilo pismenih pa se nije moglo glasati kao sada na fensi papirićima u svim bojama duge. Glasalo se gumenim kuglicama tako što se postave duboke kutije za svakog kandidata, ljudima podele kuglice, a oni drže kuglicu u ruci i spuštaju ruku do lakta u kutiju. Tamo gde žele da ostave svoj glas, spuste kuglicu ali ne otvaraju šaku nego kad ponove proceduru sa svim kutijama onda pokažu komisiji da je kuglica NEGDE ostala. E, to negde je imalo i opciju za one koji ne žele nikom dati glas. Ta se opcija zvala ćorava kutija i ona je bila ničija. 

Zli jezici su pričali da se glasanje organizovalo na spratu pa su kuglice padale u sobu ispod gde je dodatna komisija Državne bezbednosti pratila ko je za Kralja, a ko za Tita. Ispod kutije za kraljeve glasove izbuše rupu pa kad im kuglica upadne u sobu oni lupe u plafon, a zapisničar zaokruži ime sledećeg dobitnika turističkog krstarenja Jadranom na brodu Punat. 

Interesantno, ćorava kutija nije imala rupu. Kuglice iz nje su jednostavno presipane u kutiju koja odgovara komisiji. U to vreme nije bilo neodlučnih.

- Brate, idu izbori... 

- Idu... 

- Pa šta ćeš? Ostaješ kod ovih tvojih ili ćeš dati glas za bolji život tebe i tvojih potomaka? 

- Rešio sam da pređem u jednu od manjih stranaka, neku patriotsku... 

- U ćoravu kutiju? Može, ti glasovi ionako posle dođu nama...

Izvor: chugaly.simplesite.com

Kakav smo to narod

Narod smo koji mnogo voli da se deli, među sobom najviše, mada nismo gadljivi ni da se delimo i na tuđe i naše. Volimo brate da se jasno i glasno zna koji se od nas krste otvorenim dlanom, koji skupljenim prstima, koji među nama klanjaju, a koji ne veruju ni u šta. Volimo i da znamo ko pije mleko, ko mlijeko, kome je draže mliko, a kome varenika. Ko da nam nisu krave iste. Najbolji način da se dva Srbina posvađaju jeste da ih staviš u istu prostoriju i sačekaš dovoljno dugo. Dosadno će im biti, skontaće oni već oko čega se ne slažu. Takve nas Bog stvorio, gadni smo mnogo kad smo složni, čitav svet bi pod svoje uzeli.

A složimo se lako, ko pčele kad im stršljen na ulište uleti, zberemo se časom i udavimo ga vrelinom duša naših. Srcem i silom. Ali samo onda kad gorimo. U ovakvo jedno veče, pre dovoljno godina da bol i strah uminu i ublaže se, a nedovoljno da zaboravimo kao što sve i svima zaboravljamo, spremali su se stršljeni na naše košnice. Na naš med i saće, na naše cvetne livade. Tovarili svoje mašine za uništenje i punili rezervoare za let nad našim nebom. Naučili na primeru Japana da ne bacaju dve velike bombe nego pomalo da rasipaju.

Spremali se pa sutradan krenuli. Na nas, zveri ljudske koje su u istoriji poznate po tome što su sve svoje neprijatelje hranili iz istog kazana kao i svoju vojsku. Na opake divljake koji su rat prekidali da bi ranjenom neprijatelju doturili ćebad, lekove i hranu. Na decu, na majke, na obične ljude. Kasetne bombe, grafitne bombe, osiromašeni uranijum i tomahavke.

I prošlo je. Pre taman dovoljno godina da smo počeli čak i pomalo opraštati. Ali nikad dovoljno godina da bi i zaboravili.

Radoslav B. Chugaly>>>

Kao pornić iz sedamdesetih

Sedamdesetih godina poznata porno industrija je snimala "prirodne" filmove sa akterima koje su mogli navatati mrežom za leptire po gradovima i selima. Nije postojala nikakva diskriminacija, osnovni uslovi su bili hoću i mogu. 

Tako smo imali muškarce sa zulufima i salom na stomaku, žene sa srnećim nogama (krivim i dlakavim), sjajnu muziku u pozadini i tetkin kauč na rasklapanje sa cicanim pokrivačem ili ambasador ćebetom. 

Kamera je bila fiksirana i, najčešće, ostavljala dovoljno prostora mašti prosečnog pornićara da se razmaše dok sa odabranim drugarima uz hladno pivo krišom gleda ovakve filmove koje mu je nabavio burazer iz Švabije preko šverca za sto maraka po Super 8 traci za kinoprojektor. 

Danas ovakvi filmovi izazivaju podsmeh mladih naviklih na gizdave produkcije savremene filmske industrije jer su oni videli više one stvari u Kusturičinim filmovima nego njihovi roditelji u porniću, ali ne mogu da ukapiraju čar skrivenog gledanja zabranjenih filmova i kasnijeg prepričavanja istih u kancelarijama OOUR-a sa smernim sekretaricama.

- Opaaa, maco, ala si se sredila kao Linda u onom filmu... 

- Daso nisi ni ti loš! Zategla te maca ko strelu! 

- Bešte bre matorci napolje! Izgledate ko pornić iz sedamdesetih, samo vam fali ručni sat na gumicu umesto kaiša!

Radoslav B. Chugaly >>>

Umetnici: Obični ljudi ili dekintirani asocijalni čudaci

Umetnici su čudan svet. Bez obzira na vrstu umetnosti kojom se bave uvek su nešto izdvojeni iz opštežića bratije čovečanstva i ponašaju se užasno sumnjivo. Lutaju tako gradom, sede po klupama i hladnom betonu, vrlo često nešto piskaraju ili crtkaju po parčićima papira ili nekom sačuvanom omotu cigareta, čokoladica i sličnih komadića đubreta.

Osim ako ih slučajno neko pozove na druženje u Klub ljubitelja lepe reči ili Udruženje umetnika ili neku instituciju tog tipa kakve normalni ljudi zovu kafana, kafić, bar ili rakidžinica. Onda se raspištolje, osmehnu, krenu sa razbacivanjem i rasipanjem ideja i planova. Popiju onoliko pića koliko im se ponudi, retko biraju šta piju i potpuno im je svejedno. Bitno im je to druženje, tok misli i razmena energija.

A zapravo oni i nisu toliko čudni, samo najčešće nemaju novca da se sami pozovu na osveženje. Nemaju ga jer umetnik nema izbora da li će nešto stvoriti ili neće. On može, dakle on mora. Mora da oplemeni ono parčence đubreta, da mu da novi smisao, da od običnog otpatka napravi vrednost. On mora da naslika, napiše, fotografiše, izdeklamuje, speva, iscrta. A ako se neko odluči da mu zauzvrat ponudi kafu s malom lozom to je dobro, ako ne - c'est la vie mon ami. Zato i jesu izdvojeni jer ne vole da opterećuju svoju umetnost prizemnim određivanjem njene materijalne vrednosti.

Šteta što umetnici nemaju rep, možda bi onda neko napravio Udruženje za zaštitu umetnika lutalica. Da im skuva čaj i kafu i sipne vodu, makar i običnu česmovaču.

Radoslav B. Chugaly

Čitanje u toaletu i njegove prednosti

Čitanje u toaletu ima mnogo prednosti. Sam čin zahteva istovremeno i duboku koncentraciju i maksimalno opuštanje, a to je najlakše postići nekim zanimljivim štivom. Sem toga, vreme provedeno na keramičkom tronu bi, u drugom slučaju, bilo potpuno uzaludno provedeno - na ovaj način mu se daje smislena i kulturološka svrha.

U zavisnosti od ličnih afiniteta bira se i odgovarajuća literatura. Neko čita ruske klasike, neko laku beletristiku i šund, neko dnevnu štampu, a nekom je dovoljna i etiketa sa šampona. Tu odlučuju prehrambene navike i kvalitet rada unutrašnjih organa za varenje.

U poslednja dva slučaja je lako, pročitaš onoliko koliko ti je potrebno, a ostalo jednostavno zaboraviš. Sem toga, dnevna štampa ima i očiglednu prednost da ne moraš pre sedanja proveravati da li je prethodni aktivista potrošio celu rolnu papira ili ne. Tu su uvek novine da premoste razliku. Sem ako je u pitanju onaj plastificirani sjajni papir nedeljnih magazina, ti tekstovi samo klize i ne zadržavaju se.

Kod knjiga je ključni problem dužina pročitanog. Da ne bi kvarili stranicu pravljenjem "ušiju" pri zabeležavanju granice pročitanog, obično se staramo da čitamo do nekog lako pamtljivog broja strane. Počneš kod 11. gde si prošli put zastao, pročitaš do 22. i super. Sledeći put se lako setiš. Osim ako te iznenadi teškoća čitanja pa se nađeš na toj strani koju si podesio, ali ti nedostaje samo još dve - tri stranice do finalizacije procesa. Šta da se radi, kiseli kupus obavio svoje. I onda moraš da sediš do 33. strane pa ti noge utrnu od zaustavljenog protoka krvi, a onda kad ustaneš moraš neko vreme da otresaš nogom ko neoprezni električar dok se ne povrati u život.

Tako je to u životu. Svako sranje koje ti se desi je direktno povezano sa spoljašnjim i unutrašnjim uticajima. Srećom pa je tu pisana reč da nam pomogne premostiti krizu.

Radoslav B. Chugaly

Radoslav B. Čugalj: Zidar, umetnik, ekonomista i novinar (ili kako sam batalio pošten rad i odlučio da postanem kurva)

izvor: https://wicknews.wordpress.com/

U svojim mlađim godinama radio sam kao građevinski radnik. Naučio svašta: da pijem, psujem, da mislim brzo jer me u suprotnom majstori navuku na tanak led, a bogami sam naučio i da zidam, betoniram i još koješta. Mladost, ideali, snaga i sila, Bosanac. Moglo se celu noć bančiti sa dobijenom dnevnicom pa sutra opet ceo dan rmbati za novo bančenje. Negde usput otkrio sam umetnost, mada je bolje reći da je umet­nost otkrila mene, i krenuo udarnički u performanse, mejl art, vizuelnu poeziju, običnu poeziju i slično. Išlo me to dobro, uspevalo se više nego što se shvatalo.

A onda naleti stalan posao, državne jasle, milina. Mali problem samo što nisam imao školu, ali i to se rešilo za svega četiri godine studija ekonomije. Nije mi nešto išla pod kapu ta nauka, vazda sam pokušavao da nađem neku logiku u tome i da sebi sve to zajedno racionalno objasnim, ali gurao uporno sizifovski i izgurao. I tu su zapravo nastali problemi. Naučio nešto novo, saznao da se novac može i ozbiljno zarađivati, a nisam provalio kako. I onda čujem čuvenu priču o praktičnoj ekonomiji ispred Ekonomskog fakulteta u BG (u nekom parku, kažu) gde se odvija najbolja trgovina na svetu: Imaš robu, prodaš robu i ostane ti roba. Čudo. Sednem ja da malo razmislim i ukapiram da od sve robe zapravo imam samo mozak i godine čitanja i pisanja koje mi daju vanrednu sposobnost da se igram rečima. Ekstra! Samo da smislim šta s tim. I onda epifanija (to je ono kad ti sine pred očima, a da nisi dobio batine) – biću frilenser novinar kolumnista!

Uzmeš lepo neku ideju, pričicu ili sliku i razradiš na par hiljada karaktera. Pošalješ gloduru na reviziju, hvala Bogu ima mnogo časopisa, i čekaš kintu. Doduše, moraš odmah da se odlučiš šta ti je konačni cilj jer ne ide sve svuda. Eto, na primer, kad pišeš za neki dobar fanzin kojem vidiš lepu budućnost onda imaš punu slobodu misli i delovanja, ali pišeš za opšte dobro i zabavu. To je lepo i zadovoljava umetnika. Ako pišeš samo za pop­ularnost onda se odlučiš više za neku opciju mudrovanja pa pišeš za ozbiljne novine svoje analize na polju stručnosti koje poseduješ. Na žalost, moje polje stručnosti je prilično zagušeno, u našoj zemlji svi su ekonomisti jer drugačije ne mogu da prežive. A ako pišeš samo za lovu onda ciljano tražiš temu i pišeš „po diktatu“. E, tu dolazimo do one kurve iz naslova. Imaš robu, prodaš robu i ostane ti roba. Po skromnoj ceni ličnog integriteta, obraza i časti.

Podnaslov ovog teksta lažno upućuje da sam se odao takvom „zanatu“. Nikad to ne bih uradio. Da sam tako želeo funkcionisati mogao sam i kao umetnik da prodajem maglu. Pravi novinar je osoba od integriteta. Čovek koji sagleda sve uglove priče i sasluša sve zainteresovane strane. Čovek koji vest iznosi bez jeftinog senzacionalizma i bombastičnih podnaslova. Pravi novinar (kakvog je teško naći) je čovek čije tekstove možeš bez muke ukoričiti i prodati kao knjigu. Pravi novinar je umetnik i mag reči. Budite pravi novinari ili nemojte uopšte biti novinari. Smeća ionako ima previše, nemojte dodavati na gomilu.

Radoslav B. Čugalj

Likovni umetnik, pesnik, pisac, humorista, aforističar, diplomirani ekonomista Bolonjeze, bloger, pekar, lekar, apotekar, šta god je bilo potrebno. Jedina karijera koju iskreno voli je roditeljska, sve ostalo je paušalno. Ume odlično da kuva, voli da zakuva i da bude mirođija. Ne ume da zaradi novac, ali ume dobro da ga troši. Izbačen iz više organizacija zbog neplaćanja članarine, još uvek učlanjen u onima gde se članarina ne plaća ili mu ne znaju adresu. Živi i radi uglavnom na FB i Vukajliji, a geografski je pozicioniran u Odžacima, AP Vojvodina.