Umetnici su čudan svet. Bez obzira na vrstu umetnosti kojom se bave uvek su nešto izdvojeni iz opštežića bratije čovečanstva i ponašaju se užasno sumnjivo. Lutaju tako gradom, sede po klupama i hladnom betonu, vrlo često nešto piskaraju ili crtkaju po parčićima papira ili nekom sačuvanom omotu cigareta, čokoladica i sličnih komadića đubreta.
Osim ako ih slučajno neko pozove na druženje u Klub ljubitelja lepe reči ili Udruženje umetnika ili neku instituciju tog tipa kakve normalni ljudi zovu kafana, kafić, bar ili rakidžinica. Onda se raspištolje, osmehnu, krenu sa razbacivanjem i rasipanjem ideja i planova. Popiju onoliko pića koliko im se ponudi, retko biraju šta piju i potpuno im je svejedno. Bitno im je to druženje, tok misli i razmena energija.
A zapravo oni i nisu toliko čudni, samo najčešće nemaju novca da se sami pozovu na osveženje. Nemaju ga jer umetnik nema izbora da li će nešto stvoriti ili neće. On može, dakle on mora. Mora da oplemeni ono parčence đubreta, da mu da novi smisao, da od običnog otpatka napravi vrednost. On mora da naslika, napiše, fotografiše, izdeklamuje, speva, iscrta. A ako se neko odluči da mu zauzvrat ponudi kafu s malom lozom to je dobro, ako ne - c'est la vie mon ami. Zato i jesu izdvojeni jer ne vole da opterećuju svoju umetnost prizemnim određivanjem njene materijalne vrednosti.
Šteta što umetnici nemaju rep, možda bi onda neko napravio Udruženje za zaštitu umetnika lutalica. Da im skuva čaj i kafu i sipne vodu, makar i običnu česmovaču.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon