Narod smo koji mnogo voli da se deli, među sobom najviše, mada nismo gadljivi ni da se delimo i na tuđe i naše. Volimo brate da se jasno i glasno zna koji se od nas krste otvorenim dlanom, koji skupljenim prstima, koji među nama klanjaju, a koji ne veruju ni u šta. Volimo i da znamo ko pije mleko, ko mlijeko, kome je draže mliko, a kome varenika. Ko da nam nisu krave iste. Najbolji način da se dva Srbina posvađaju jeste da ih staviš u istu prostoriju i sačekaš dovoljno dugo. Dosadno će im biti, skontaće oni već oko čega se ne slažu. Takve nas Bog stvorio, gadni smo mnogo kad smo složni, čitav svet bi pod svoje uzeli.
A složimo se lako, ko pčele kad im stršljen na ulište uleti, zberemo se časom i udavimo ga vrelinom duša naših. Srcem i silom. Ali samo onda kad gorimo. U ovakvo jedno veče, pre dovoljno godina da bol i strah uminu i ublaže se, a nedovoljno da zaboravimo kao što sve i svima zaboravljamo, spremali su se stršljeni na naše košnice. Na naš med i saće, na naše cvetne livade. Tovarili svoje mašine za uništenje i punili rezervoare za let nad našim nebom. Naučili na primeru Japana da ne bacaju dve velike bombe nego pomalo da rasipaju.
Spremali se pa sutradan krenuli. Na nas, zveri ljudske koje su u istoriji poznate po tome što su sve svoje neprijatelje hranili iz istog kazana kao i svoju vojsku. Na opake divljake koji su rat prekidali da bi ranjenom neprijatelju doturili ćebad, lekove i hranu. Na decu, na majke, na obične ljude. Kasetne bombe, grafitne bombe, osiromašeni uranijum i tomahavke.
I prošlo je. Pre taman dovoljno godina da smo počeli čak i pomalo opraštati. Ali nikad dovoljno godina da bi i zaboravili.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon