LJUBAV PREMA REVOLUCIJI JE RAVNA SMRTI

Dušan Opačić – "Majakovski: pesnik revolucije"

Released: March, 2016.
Label: Presing

Review: Desya Lovorov

O pesnicima nikad dosta, jer se iščitavanjem njihovih poetskih radova, proučavanjem biografije, autobiografije, eseja o njima, manje ili više uspešnih studija, stvara slika bezmalo svega što može još više razbistriti ili još više otupiti vidik i predstavu određenog poete. Ipak, postoje u postojali su dokučivi pesnici, svesni da će ostaviti prostor za potpuno razumevanje njihovog rada. Majakovski je upravo takav "inženjer ljudskih duša", kako ga je nazvao Lenjin, kome se pesnik divio zbog ideologije koja je obeležila i življenje našeg naroda u XX veku: socijalizam. Njegov poziv je bio pesnički, u vrlo sirovom obliku sa surovom oštricom revolucionarnih ideja, što državnih, što književno-teorijskih, s čim se Trinaesti Apostol možda ne bi složio isprva.

Kao uvod u opsežniju studiju i prošireno izdanje ove iste knjige, koje se očekuje krajem ove godine, kolega Opačić je uspešno i apsolutno dinamično izdvojio glavne karakteristike Majakovskog, biografske podatke koji nisu zamorni, prepeve njegovih pesama, ističući njegovu iscrpnu, multimedijalnu i avangardnu produkciju i zastupanje levog fronta u političkoj misli u njenom, rekao bih, iskrenom obliku, kao i crtu inspiracije koju su činile žene u njegovom životu, propraćeno biranim fotografijama. Majakovski je bio pesnik naroda, njemu je bio cilj da običan čovek razmišlja proaktivno, na poetski način. Njegove jezičke intervencije, njegov stilus su maltene pokliči, vrlo plastične figure, značenjski pojednostavljene do srži i zadojene izvesnim futurističkim uticajima, u svrhu ciljanog svenarodnog napretka. Međutim, Majakovski sam sebi presuđuje 1930. godine (iz nepoznatog razloga), što otvara prostor za razna tumačenja.

Kao ljubitelj nerešivih misterija, ponudio bih sopstveno tumačenje i u isto vreme paralelu. Naime, jedan od najvoljenijih jugoslovenskih pesnika i pisaca za decu i omladinu, Branko Ćopić, takođe je izvršio samoubistvo, 1984. godine. Razlog koji se ističe među ostalima jeste razočaranje u ideologiju koju je bespogovorno podržavao rečima i delom - izdaja i neumitni sumrak jedne države koja ga je činila ponosnim. Ta ideologija je zajednička njemu i Majakovskom – socijalizam, proletarijat, napredak svih nacija. Možda je Majakovski slutio izopačenje državnog vrha, na čelu sa Staljinom, koji se obično nalazi na listi najokorelijih diktatora modernog doba, naspram Lenjina, koji je vrlo poetski pristupao politici, ili se barem tako čini. Ćopićevo razočaranje je dostiglo kritičnu tačku nakon Titove smrti, a tadašnji državni vrh je samo potpomogao rušenju jedne naizgled prosperitetne države...
Branka i Vladimira je ubila ljubav ka humanizmu i napretku čovečanstva i sopstvenog naroda, koje političke prilike i državne strukture ne umeju da iskoriste na pravi način. Oni očigledno nisu imali drugi izbor, nego da odu u legendu...

Majakovski i njegov rad pružaju neslućene mogućnosti tumačenja i reinterpretacije, koje mogu biti i te kako zanimljive, što Dušan Opačić, kao vrsni spisatelj, nedvosmisleno potvrđuje.

Zavirite u "Knjigu odgovora"

Naš redovni saradnik Radoslav B. Chugaly, čije tekstove sami povremeno kraduckamo i objavljujemo u rubrici Reč, dve – Chugaly, objavio je elektronsku knjigu pod naslovom "The Book of Answers" na sajtu smashwords.com, koji se bavi distribucijom elektronskih knjiga nezavisnih književnika. Knjiga je pisana za strano tržište, i primeti se izuzetno poznavanje engleskog jezika koje se slobodno može staviti u rang sa spisateljima rođenim na engleskom govornom području. U planu je prevod na srpski, kao i fizičko izdanje knjige u bliskoj budućnosti. 

"The Book of Answers" je knjiga iz žanra fanstastike, prati Petra koji je po prirodi zduhač, i bori se protiv nevremena, štiti useve i pomaže onima kojima je pomoć njegovog tipa potrebna. Za neke druge ljude znan je samo kao veliki gradski trgovac. Ali, jedan poziv ga vodi u nezamislivu avanturu koja će otkriti njegovu istinsku svrhu u igri moći koja se odigrava već eonima unazad, pre nego što je on uopšte zamišljen kao njen igrač. Knjiga je utemeljena na istorijskim činjenicama, kao i na srpskoj mitologiji. 

Prvu Radoslavljevu knjigu možete delom pregledati, a takođe i kupiti Klikom na ovaj LINK. Cena je zaista simbolična, duplo jeftinija od najjeftinije nove knjige iz knjižare, a čak troduplo od nekih elektronskih izdanja na našim prostorima. Pozivamo vas da podržite Radoslavljev projekat, a mi se nadamo da ćemo uskoro i predstaviti osvrt na "Knjigu odgovora".

Predrag Drčelić Skaki: Stigli prvi odlomci iz knjige "Sve što znam je punk"

Prošlo je nešto više od godinu dana otkako se Predrag Drčelić Skaki i zvanično vratio na scenu. U njegovom Gornjem Milanovcu "sklopljen" je Koalicioni Sporazum, bend nastavljač stare Trule Koalicije, čije ime više nema pravo da koristi... Ali, nećemo sad o tome. Skaki je, uporedo sa podizanjem benda, rešio da se posveti i književnom radu, tj. pisanju autobiografske knjige "Sve što znam je punk". Iako sam na početku bio skeptičan, misleći da će to biti klasična autobiografska priča u kojoj će se prepričavati biografski detalji, tekstovi pesama, fotografije iz različitih razdoblja... od toga nema ništa. Na osnovu dva odlomka koja je autor podelio na internetu, mislim da će ovo biti nešto sasvim drugačije. 

"Zašto me mrziš što volim Šešelja" i "Samo moja" su kratke, dramatizovane priče, koje su u stvari istinite anegdote o tome kako su nastajali pojedini tekstovi za bend Trula Koalicija. Sam autor je najavio da u knjizi možemo očekivati oko osamdeset ovakvih priča, koje će biti obogaćene raznim ilustracijama. Svakako da će pankerima i muzičkoj publici biti interesantno da saznaju pozadinu nastanka nekih od legendarnih tekstova, ali, mislim da će vrednost ove knjige prevazići te okvire. Ovakvu knjigu (sudim po odlomcima) možemo očekivati i u rukama ozbiljne i zahtevne čitalačke publike, koja i nema previše dodira sa muzikom kojom se ovaj čovek bavi. Ali, da ne prejudiciram previše. Videćemo. 

****************************************************************************************************************************

ZAŠTO ME MRZIŠ ŠTO VOLIM ŠEŠELJA

Godina je 1991., period opšte nacionalističke euforije, držanja noža u zubima, izigravanja četnika iz partizanskih filmova, epoha "gibaničara" i koljača. Mali kafić "Dinote" u centru Gornjeg Milanovca, u ulici Kneza Aleksandra, nekada Maršala Tita, odisao je rokenrolom i prepoznatljivim osmehom gazde Duleta, dobričine, koji je mogao, kad je ljut, da te pregazi "k’o plitak potok". 

Moj prijatelj Peđa Farmakos i ja smo jednog kasnog poslepodneva, te davne ’91. godine, dok je Jugoslavija bivala razjedana ratom i korupcijom, koja je poput bolesti razarala sve sfere društva, utočište pronalazili upravo tu. Sedeli smo za šankom i ispijali malo pivo. Gazda Dule je brisao caše, mada ne znam zašto, jer, osim nas dvojice, nije bilo gostiju koji bi mogli da ih isprljaju. 

Mutno jesenje vreme, mutni i mi. Polako ispijamo pivo i dok se Jugoslavija raspada, mi se raspadamo od dosade, uporno preturajući po džepovima ne bi li smo se skrpili za još jednu turu malog piva.

I kada smo izgubili svaku nadu da će se bilo šta značajno dogoditi, umorni od posmatranja Duleta kako predano riba već čiste čaše, iza naših leđa otvaraju se vrata. Farmakos i ja se okrećemo, poput dva kauboja i tada u poluzadimljeni "Dinote" uleće, poput nemačkog Gestapoa, nama nepoznata persona.

- ’Bem ja njima majku i oca i sve po spisku! – urlao je polupijani sredovečni čovek, sa bradom starom nekoliko dana, koji se u sekundi stvorio za šankom, nakon što je u besu zalupio vrata našeg utočišta. 

- Pizdurine jedne obicne! – nastavi on uzjurano.

- Sta pijete? - upita ga gazda Dule uz svoj neodoljivi smešak. 

- Daj domaću - reče mu čovek, mlateći rukom.

Dok je psovao i mrmljao nešto sebi u bradu, uhvatio je čašicu i nategao rakiju, istovremeno preteći ljutito prstom. Rakija mu se slivala niz neobrijanu bradu. Zagrcnuo se, namrštio i ponovo počeo da viče:

- Jebaću im ja mater! Oni će mene da mrze što volim Šešelja! Jeb’o ih i SPO i Drašković i SPS! Jeb’o ih i onaj demokrata i oni slovenci i HDZ, SDA...

Dok su njegov bes, ljutnja, revolt i miris rakije ispunjavavali prostor, iznad moje glave se pojavio uzvičnik! Ideja je rođena!

Iako u džepovima nisam imao dovoljno para ni za svoje malo pivo, rekoh:

- Dule, daj čoveku jos jednu rakiju.

Olovka je bila spremna i na poleđini računa, koji je ležao pored nas na šanku, počeh da materijalizujem svoje ideje, crpeći iz svog novog prijatelja inspiraciju koja je tog jesenjeg poslepodneva nenadano uletela u "Dinote".

- Ma bre prijatelju, reci ti meni, ko te iznervirao? – obratih se neznancu.

- One jajare, komunisti, izdajnici generali, jebaćemo im majku mi Ravnogorci, sve ćemo ih poklati! – besno je urlao, dok je ispijao rakiju.

Dule se blago osmehivao, a Farmakos je u čudu posmatrao pridošlicu.

- Pa dobro, bre, prijatelju, nisu baš svi krivi. – reče mu Farmakos.

- Jesu, svi su krivi! - mahao je rukama i nastavio - svi su krivi, bre! ŠTO ONI MENE MRZE ŠTO JA VOLIM ŠEŠELJA!

I eto pesme, koja je napisana za pet minuta na poleđini računa, tog mrtvog jesenjeg poslepodneva. Svog novog prijatelja više nikada nisam video. Dule je nakon njegovog odlaska nastavio da riba čaše, a mi nismo uspeli da se skrpimo za još jednu turu malog piva.

Zašto me mrziš što volim Šešelja

SPO

SPS

Demokrate

Liberali

SDA

HDZ

Izdajnici generali

Karlobag i Ogulin

To je naša granica

Karlovac

A naša je 

I srpska Virovitica.

Zašto me mrziš što volim Šešelja?

****************************************************************************************************************************

SAMO MOJA

Sudbonosna 1992. godina ostavila je na mojoj duši neisceljive ožiljke. Bila je to godina kada je u mirisu baruta i krvi, u haosu, beznađu i strahu umirala jedna zemlja, a sa njom i njen narod. Godina kada su propadale sve ljudske i novčane vrednosti. Godina tuge, suza i mraka. Godina kada je umro moj otac.

Često odlazim na njegov grob da ćutimo zajedno. Slušam tišinu umesto njegovog dubokog disanja. Posmatram zemlju koja ga prekriva. Sa ponosom i setom se prisećam njegovog lika, osmeha, njegove snage i veličine, njegovih reči. Bio je najbolji za mnoge stvari. Prisećam se svog starog kako seče drva, kako na mene diže viku. Sada ga nema, pa sam prazan. I sve prošlo vreme sada je njegovo. Nedostaje mi. I dok mrtav leži tu, slep za sve, osećam njegov prodorni pogled iz beskaraja. A grobljem se prolamaju bolni jauci za mrtvima koji nedostaju i uvek duva neki jezivo ledeni vetar, oštar kao nož. To njemu nije smetalo.

Nisam bio jedini kojima je radost odnela smrt. Svaki put kada bih odlazio na grob svoga oca, na desetak metara od nas, viđao bih muškarca u crnom odelu, obavijenog u plašt žalosti, kako sedi pokraj lepog, belog spomenika. U bilo koje doba da sam došao, on bi bio tu. Mogao sam da osetim njegovu tugu i usamljenost. I on je ćutao zajedno sa mrtvima.

Prolazili su dani i dani, čak i meseci, ali je slika uvek bila ista. Čak sam umislio da uvek nosi jedno te isto odelo. I uvek je tu bila jedna mala flaša sa rakijom, dve šoljice za kafu, veliki termos i malo voća, obično jabuke. Uvek je sedeo sa leve strane groba.

Tog prohladnog podneva, kada sam došao da obiđem starog, čovek u crnom bio je tu. 

- Komšija! - čuo sam glas iz njegovog pravca i okrenuo se. Ajde svrati da popijemo kafu, ‘ladno je!

Imao je osmeh na licu i pozivao me rukom.

- Ne daj Bože da skorije budemo komšije ovde! – našalih se, a on se nasmeja.

Prišao sam mu i pružio ruku. Hrapava, radnička, jaka. Ustao je i ponudio mi da sednem.

- Pijes li vruću? – upita me je, dok je iz cegera vadio termos.

- Hvala ti. Ne podnosim vruću. Ako imas običnu, može. I ona greje po ovoj cikovini.

Sipao mi je rakiju u plastičnu čašu i nasuo mi je tople kafe. Nikada lepšu kafu nisam popio.

- Tamo ti je otac sahranjen? – upita me.

- Da, umro je od srca. Infarkt. U 56-oj godini – odgovorih mu gledajući u spomenik njegove žene. Bila je to njegova 'žena od svetog mermera'.

- Da, mlad čovek – odgovorio je tiho.

Odlutali smo sa pričama, svako sa svojim ranama naduši. Sipao nam je još po jednu rakiju, pa još jednu. Rekao je da se na groblju poštuju samo parni brojevi, pa nam je sipao i četvrtu. Više mi nije bilo toliko hladno.

Najedanput se ućutao. Držao je čašu u ruci i gledao ispred sebe u zemlju na njenom grobu. Polako se okrenuo prema njegovoj dragoj 'usnuloj u kamen', sagnuo glavu i dva puta, tiho i bolno prošaputao 'Samo moja... Samo moja...'.

Te reči odzvanjale su u mojoj glavi poput bubnja. Ćutao sam. Ništa nisam mogao da kažem. Njegove reči, taj jecaj bola, ljubavi, čežnje, urezala su se u svaku poru moga bića. 

Morao sam to napisati. Jer i danas boli, dok zajedno ćutimo.

Samo moja

Sunce se rađa

Evo novi dan

Oči mi otvara 

I nestaje san

Ponekad poželim da nisam tu

Da zauvek ostanem u snu

Kada hodam 

Pomislim

Da idem dalje

Kad cujem glas 

Mislim ti ga šalješ

Pomislim da idem do cilja svog

A samo stižem do groba tvog

Želim da budeš samo moja

Iako više nema te

U ruci držim šaku zemlje

I sa njom pokrivam te

Knjiga "Slobodoumlje" povodom jubilarnih pet godina fanzina Pobuna Umetnosti

Vitalnost fanzinaštva u Srbiji se u ovom trenutku ne dovodi u pitanje, uz nekolicinu predanih ljudi koji se uporno dižu glavu tik iznad optimalnog nivoa samoodrživosti. S druge strane, svi hoće da nas pretvore u imbecile, poslušnike, podmećući jednoumlje (koje je samo po sebi opasno). 

Kruševačka gospa od fanzina Marija Krsmanović nudi efektno rešenje: "SlobodoUMlje", kojim obeležava petogodišnjicu rada na svojoj 'Pobuni umetnosti'. Formalno, u KNJIZI (u smislu ozbiljnijeg pristupa jubileju), našli su se prethodno objavljeni tekstovi, koji su tokom godina dobili nove slojeve tumačenja zbog poruka koje nose, kao i oni svežiji. Uz duže i kraće eseje, sjajne intervjue sa bendovima iz pretežno punk miljea (da ne ističem ostale koji to nisu), veći deo prostora je namenjen poeziji i kratkim proznim crticama. 

Stranice vrve od poznatih underground muzičara, pesnika, aktivnih domaćih fanzinaša. To su sve saradnici Pobune dugi niz godina. Ono što je neuobičajeno za jedan fanzin jeste da se neprimetno infiltrirao na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, pod okriljem Nove Poetike. 

Iako prati DIY filozofiju i duh slobodnog izdavaštva, knjige neće biti u besplatnom elektronskom izdanju, već se može nabaviti direktno od urednice. 

Birajte: slobodoumlje i knjiga, ili potonuće u još crnju stvarnost.

Desya Lovorov

* Osvrt objavljen u 4. broju Principa>>>

ČOVJEK TRAŽI BOGA U POEZIJI MARKA GARIĆA

Marko Garić – "Čovjek traži Boga", 

Released 2015

Label: Partenon

Review: Vasa Radovanović

Marko Garić je rođen u Dragalovcima kod Doboja, školovao se u Vukovaru i Osijeku, živeo u Beogradu, a već pet decenija živi u Francuskoj, (sada u Loos les Lille). U zemlji koja je iznedrila velikane svetske poezije Bodlera, Verlena, Prudoma, napijao se na izvoru esencijalne lirike, ali je sačuvao onu vatru koja ga greje iz panja zavičajnog, jezik na kom je počeo da opesmuje svoju stvarnost i snove i trudio se da visok kvalitativni nivo svoje poezije ne spušta ni u kom slučaju, što je rezultiralo relativno malim brojem izabranih pesama, ali sa značajnim književnim dostignućem. Pesnik koji svoju poeziju nosi kao mornar more u zjenici umjesto nadanja, sakupio je svoje stihove koje je zapisivao ceo život i rasipao ih po književnoj periodici želeći da ih uokviri u svoj književni portret. 

Očito je da Marko živi svoju poeziju, i svaki stih iz ove knjige je duboko proživljen, a da bi se na pravi način reflektovao na čitaoca bilo je neophodno to podvižničko posvećivanje svakoj reči, stihu, slici. To je znak da je svaki stih, kroz sve ove decenije, skrušeno brusio i polirao, trudeći se da iza sebe ostavi samo najbolje, jer poezija je, očigledno, na pijedestalu njegovog života. Ređaju se sjajne metafore i galerija koloritnih slika. Pamtljive su: Sunce se opet uvlači u zelene oči fasada, Dan je bio plamen na ognjištu ili Anatomiju vjetra upoznajem... nastanjujući šume međ’ trepavicama. Njegovo jutro se rađa vječnim traženjem vatre... Pesnik promišlja o egzistencijalizmu, oslikava socijalne i sociološke strukture bivstva, ali i nudi prelepe stihove protkane ljubavnom lirikom. 

Kratki, izbrušeni stihovi, sa sjajnom metaforičnošću i sugestivnim slikama, koji su odlika većine pesama u ovoj knjizi, često stilski približavaju Marka Garića popinskim ili nastasijevićevskim pogledima na poeziju, što i ne čudi, jer se i on sam pojavio u srpskoj književnosti početkom šezdesetih godina prošlog veka.

Njegove pesme, iako su, uglavnom, u slobodnom stihu imaju čvrst ritam, snažnu versifikaciju i poput bistrog potoka koji se sliva niz planinu dolaze do čitaoca. On u svojoj poetici pokušava da spoji modernost sa klasikom, težeći ka savršenstvu kao najvećem idealu pesme, poput Branka Miljkovića, koji je smatrao da ,,nema velike poezije bez stroge i određene forme”.

Verujem da će mnogi stihovi iz ove knjige ostati u čitaocima i po zatvaranju njenih korica. Svako će imati svog favorita, shodno sopstvenoj percepciji poezije, ali ja bih izdvojio kao posebne bisere, predloge nekim budućim sastavljačima antologija, pesme: Prevrnuti čanak sunca, Naslućujem tvoje korake, Čovjek traži Boga... Shodno svom životnom opredeljenju Marko glasno peva: ,,Drvo je moje – metafora”, a jedna od najlepših pesama, iz ove knjige, ako ne i najlepša, je upravo – Drvo.

Da, na kraju, citiram Garićeve stihove iz pesme Nešto o mostovima, vodi i cvijeću: 

"Prinosim jedan kamen
Skromnije
Jedan tako malen kamen
Kamenju koje donesoše drugi
Prije mene..."

I on, isto tako ovom knjigom, svoje izabrane stihove prinosi oltaru poezije. Nadam se da će čitaoci i zaljubljenici u istu prepoznati njihovu vrednost i da će Marko pronaći stazu koja će ga odvesti ka sopstvenom pesničkom Parnasu.

* Osvrt na knjigu objavljen u 4. broju Principa

303 vitezova pod kišobranom (estetske revolucije)

Dušan Opačić – "Iz apartmana 303"
Released 2015.
Label: Presing
Review: Desya Lovorov

U vazduhu miriše novembar, pravo jesenje sivilo-žutilo i tek poneki, crvenkasti kao krv, list zakoluta u nepoznatom pravcu. Te reči: revolucija, ljubav i gubitak iste, budućnost poezije, urbanizovani prostori služe inspiraciji poete Dušana Opačića. Najpre da ukažem na čoveka kome je zbirka posvećena i namenjena - pali udarnik literarnog eksperimenta Majakovski. Kao pesniku, divim mu se i ja, beskrajno. Međutim, Opačić je uspešno ustanovio omaž ovom velikanu ruske avangarde, smeštajući njegov spisateljski metod u današnje tesne okvire vremena, dajući mu moderni duh i kontekst XXI veka, dok su čežnja za futurističkim idealima, emotivna polupraznina u duši i povremena žestina Majakovskog ostali sačuvani od zuba vremena u ovim stihovima.

Zbirka započinje esejom u odbranu časti VVM-a, postavljajući ga na pijedestal izmučenog revolucionara, njegov samovoljna žrtva nije uzaludna. Njegova duša luta i dalje, pristajući uz svakog ko i malo ceni rusku liriku. Slava mu, jer nas je zaista naučio da stihove mogu i moraju da pišu i zemljoradnik, rudar i vladar. Motivi u Dušanovim poemama su raznorodne, versifikacija na momente dobija svoj oblik koja se potom urušava u niti poezije koja odiše gradskim duhom, punim suzdržanog beznađa i lutanja, zatvorenosti (u apartmanu uma trošnog ljudskog tela). Lirski subjekt iznenada jača u tim situacijama na ivici očaja, kao ratnik, viteški časno, boreći se razumom, setom i golim životom. On pominje nebeske visine, ali su mu one samo daleki putokaz; mali čovek dokazuje svoje postojanje kao čestice u Kosmosu, stojeći čvrsto na gradskom asfaltu i mestu odakle su "...otišli svi", gde "na kap vode, [idu] tri kapi moje krvi", tamo gde je (preko potrebna, estetska) revolucija nagrada, a smrt odmor. Ta senzibilnost, gledana kao ljudska slabost iznenada dobija intenzitet oštrine spartanskog oružja, sastavljenog od pokliča, samosvesti, žustrine i rogobatnih reči, čiji ritam određuje futurizam, kao žila kucavica. Taj retrospektivni talas zapljuskuje stranice, proizvodi slušljivu buku uma umotanih u vreli staniol avangardne baštine. Pesnik se dotiče i države-bludnice, nezrelih ljudi, vatrenih govora: ovo vreme nam je prorok i nadrilekar, sudija i dželat, majka i maćeha, ljubavnica i besmrtna draga, kafa, buka, buna, znoj i krv nadničara i obesna otupelost moćnika. Kada sve to iščezne, ostaju brige savremenog čoveka, koje su morile i naše pretke. Ipak, pred poezijom se klanja svaka ideologija, vera i nacija, on je bila i biće razonoda, odveć religija sama, a za neke sredstvo nepristajanja, pobune, demonstracije stihotvorne sile... U ovoj kratkoj zbirci postoje i fotografije Rodčenka (poslastice za potpuni rusofilski ugođaj), koje upotpunjuju i ovako bogate poetske slike, dokučive i nedokučive. Zavirite u skromne odaje Apartmana 303, tamo vas čeka pesnikova vatra, čekić i nakovanj stihova, koji ne uništava, već kali i učvršćuje ono lepo u nama.

Recenzija objavljena u 4. broju Principa >>>