Prošlo je nešto više od godinu dana otkako se Predrag Drčelić Skaki i zvanično vratio na scenu. U njegovom Gornjem Milanovcu "sklopljen" je Koalicioni Sporazum, bend nastavljač stare Trule Koalicije, čije ime više nema pravo da koristi... Ali, nećemo sad o tome. Skaki je, uporedo sa podizanjem benda, rešio da se posveti i književnom radu, tj. pisanju autobiografske knjige "Sve što znam je punk". Iako sam na početku bio skeptičan, misleći da će to biti klasična autobiografska priča u kojoj će se prepričavati biografski detalji, tekstovi pesama, fotografije iz različitih razdoblja... od toga nema ništa. Na osnovu dva odlomka koja je autor podelio na internetu, mislim da će ovo biti nešto sasvim drugačije.
"Zašto me mrziš što volim Šešelja" i "Samo moja" su kratke, dramatizovane priče, koje su u stvari istinite anegdote o tome kako su nastajali pojedini tekstovi za bend Trula Koalicija. Sam autor je najavio da u knjizi možemo očekivati oko osamdeset ovakvih priča, koje će biti obogaćene raznim ilustracijama. Svakako da će pankerima i muzičkoj publici biti interesantno da saznaju pozadinu nastanka nekih od legendarnih tekstova, ali, mislim da će vrednost ove knjige prevazići te okvire. Ovakvu knjigu (sudim po odlomcima) možemo očekivati i u rukama ozbiljne i zahtevne čitalačke publike, koja i nema previše dodira sa muzikom kojom se ovaj čovek bavi. Ali, da ne prejudiciram previše. Videćemo.
****************************************************************************************************************************
ZAŠTO ME MRZIŠ ŠTO VOLIM ŠEŠELJA
Godina je 1991., period opšte nacionalističke euforije, držanja noža u zubima, izigravanja četnika iz partizanskih filmova, epoha "gibaničara" i koljača. Mali kafić "Dinote" u centru Gornjeg Milanovca, u ulici Kneza Aleksandra, nekada Maršala Tita, odisao je rokenrolom i prepoznatljivim osmehom gazde Duleta, dobričine, koji je mogao, kad je ljut, da te pregazi "k’o plitak potok".
Moj prijatelj Peđa Farmakos i ja smo jednog kasnog poslepodneva, te davne ’91. godine, dok je Jugoslavija bivala razjedana ratom i korupcijom, koja je poput bolesti razarala sve sfere društva, utočište pronalazili upravo tu. Sedeli smo za šankom i ispijali malo pivo. Gazda Dule je brisao caše, mada ne znam zašto, jer, osim nas dvojice, nije bilo gostiju koji bi mogli da ih isprljaju.
Mutno jesenje vreme, mutni i mi. Polako ispijamo pivo i dok se Jugoslavija raspada, mi se raspadamo od dosade, uporno preturajući po džepovima ne bi li smo se skrpili za još jednu turu malog piva.
I kada smo izgubili svaku nadu da će se bilo šta značajno dogoditi, umorni od posmatranja Duleta kako predano riba već čiste čaše, iza naših leđa otvaraju se vrata. Farmakos i ja se okrećemo, poput dva kauboja i tada u poluzadimljeni "Dinote" uleće, poput nemačkog Gestapoa, nama nepoznata persona.
- ’Bem ja njima majku i oca i sve po spisku! – urlao je polupijani sredovečni čovek, sa bradom starom nekoliko dana, koji se u sekundi stvorio za šankom, nakon što je u besu zalupio vrata našeg utočišta.
- Pizdurine jedne obicne! – nastavi on uzjurano.
- Sta pijete? - upita ga gazda Dule uz svoj neodoljivi smešak.
- Daj domaću - reče mu čovek, mlateći rukom.
Dok je psovao i mrmljao nešto sebi u bradu, uhvatio je čašicu i nategao rakiju, istovremeno preteći ljutito prstom. Rakija mu se slivala niz neobrijanu bradu. Zagrcnuo se, namrštio i ponovo počeo da viče:
- Jebaću im ja mater! Oni će mene da mrze što volim Šešelja! Jeb’o ih i SPO i Drašković i SPS! Jeb’o ih i onaj demokrata i oni slovenci i HDZ, SDA...
Dok su njegov bes, ljutnja, revolt i miris rakije ispunjavavali prostor, iznad moje glave se pojavio uzvičnik! Ideja je rođena!
Iako u džepovima nisam imao dovoljno para ni za svoje malo pivo, rekoh:
- Dule, daj čoveku jos jednu rakiju.
Olovka je bila spremna i na poleđini računa, koji je ležao pored nas na šanku, počeh da materijalizujem svoje ideje, crpeći iz svog novog prijatelja inspiraciju koja je tog jesenjeg poslepodneva nenadano uletela u "Dinote".
- Ma bre prijatelju, reci ti meni, ko te iznervirao? – obratih se neznancu.
- One jajare, komunisti, izdajnici generali, jebaćemo im majku mi Ravnogorci, sve ćemo ih poklati! – besno je urlao, dok je ispijao rakiju.
Dule se blago osmehivao, a Farmakos je u čudu posmatrao pridošlicu.
- Pa dobro, bre, prijatelju, nisu baš svi krivi. – reče mu Farmakos.
- Jesu, svi su krivi! - mahao je rukama i nastavio - svi su krivi, bre! ŠTO ONI MENE MRZE ŠTO JA VOLIM ŠEŠELJA!
I eto pesme, koja je napisana za pet minuta na poleđini računa, tog mrtvog jesenjeg poslepodneva. Svog novog prijatelja više nikada nisam video. Dule je nakon njegovog odlaska nastavio da riba čaše, a mi nismo uspeli da se skrpimo za još jednu turu malog piva.
Zašto me mrziš što volim Šešelja
SPO
SPS
Demokrate
Liberali
SDA
HDZ
Izdajnici generali
Karlobag i Ogulin
To je naša granica
Karlovac
A naša je
I srpska Virovitica.
Zašto me mrziš što volim Šešelja?
****************************************************************************************************************************
SAMO MOJA
Sudbonosna 1992. godina ostavila je na mojoj duši neisceljive ožiljke. Bila je to godina kada je u mirisu baruta i krvi, u haosu, beznađu i strahu umirala jedna zemlja, a sa njom i njen narod. Godina kada su propadale sve ljudske i novčane vrednosti. Godina tuge, suza i mraka. Godina kada je umro moj otac.
Često odlazim na njegov grob da ćutimo zajedno. Slušam tišinu umesto njegovog dubokog disanja. Posmatram zemlju koja ga prekriva. Sa ponosom i setom se prisećam njegovog lika, osmeha, njegove snage i veličine, njegovih reči. Bio je najbolji za mnoge stvari. Prisećam se svog starog kako seče drva, kako na mene diže viku. Sada ga nema, pa sam prazan. I sve prošlo vreme sada je njegovo. Nedostaje mi. I dok mrtav leži tu, slep za sve, osećam njegov prodorni pogled iz beskaraja. A grobljem se prolamaju bolni jauci za mrtvima koji nedostaju i uvek duva neki jezivo ledeni vetar, oštar kao nož. To njemu nije smetalo.
Nisam bio jedini kojima je radost odnela smrt. Svaki put kada bih odlazio na grob svoga oca, na desetak metara od nas, viđao bih muškarca u crnom odelu, obavijenog u plašt žalosti, kako sedi pokraj lepog, belog spomenika. U bilo koje doba da sam došao, on bi bio tu. Mogao sam da osetim njegovu tugu i usamljenost. I on je ćutao zajedno sa mrtvima.
Prolazili su dani i dani, čak i meseci, ali je slika uvek bila ista. Čak sam umislio da uvek nosi jedno te isto odelo. I uvek je tu bila jedna mala flaša sa rakijom, dve šoljice za kafu, veliki termos i malo voća, obično jabuke. Uvek je sedeo sa leve strane groba.
Tog prohladnog podneva, kada sam došao da obiđem starog, čovek u crnom bio je tu.
- Komšija! - čuo sam glas iz njegovog pravca i okrenuo se. Ajde svrati da popijemo kafu, ‘ladno je!
Imao je osmeh na licu i pozivao me rukom.
- Ne daj Bože da skorije budemo komšije ovde! – našalih se, a on se nasmeja.
Prišao sam mu i pružio ruku. Hrapava, radnička, jaka. Ustao je i ponudio mi da sednem.
- Pijes li vruću? – upita me je, dok je iz cegera vadio termos.
- Hvala ti. Ne podnosim vruću. Ako imas običnu, može. I ona greje po ovoj cikovini.
Sipao mi je rakiju u plastičnu čašu i nasuo mi je tople kafe. Nikada lepšu kafu nisam popio.
- Tamo ti je otac sahranjen? – upita me.
- Da, umro je od srca. Infarkt. U 56-oj godini – odgovorih mu gledajući u spomenik njegove žene. Bila je to njegova 'žena od svetog mermera'.
- Da, mlad čovek – odgovorio je tiho.
Odlutali smo sa pričama, svako sa svojim ranama naduši. Sipao nam je još po jednu rakiju, pa još jednu. Rekao je da se na groblju poštuju samo parni brojevi, pa nam je sipao i četvrtu. Više mi nije bilo toliko hladno.
Najedanput se ućutao. Držao je čašu u ruci i gledao ispred sebe u zemlju na njenom grobu. Polako se okrenuo prema njegovoj dragoj 'usnuloj u kamen', sagnuo glavu i dva puta, tiho i bolno prošaputao 'Samo moja... Samo moja...'.
Te reči odzvanjale su u mojoj glavi poput bubnja. Ćutao sam. Ništa nisam mogao da kažem. Njegove reči, taj jecaj bola, ljubavi, čežnje, urezala su se u svaku poru moga bića.
Morao sam to napisati. Jer i danas boli, dok zajedno ćutimo.
Samo moja
Sunce se rađa
Evo novi dan
Oči mi otvara
I nestaje san
Ponekad poželim da nisam tu
Da zauvek ostanem u snu
Kada hodam
Pomislim
Da idem dalje
Kad cujem glas
Mislim ti ga šalješ
Pomislim da idem do cilja svog
A samo stižem do groba tvog
Želim da budeš samo moja
Iako više nema te
U ruci držim šaku zemlje
I sa njom pokrivam te
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon