Samo za vas, o pankeri, rokeri, trešeri, grandžeri najmiliji, stonerčine, klinci, starkelje, džezeri, ortaci, neznanci…bla, bla- punk oi bend: “Žuta Minuta”. Svi osim Cesse iz Minute nam pišu, jer je ovog mrzelo. On je mnogo preopterećen i uzbuđen traženjem čarapa u paru, tako da mu ne možemo zameriti… I da skratim na još kraće, da odma’ mi pređemo na priču!
Sofija: Aljoo blizanac (a to je Andrej), pa kako si ovijeh dana...pešačiš li i dalje do Banovog?
Andrej: Svakako, svakog dana. Od kako sam kupio novi fon sa aplikacijom koja mi broji korake i prepešačene kilometre, mnogo sam srecniji, i to je, bogme, učinilo moje šetanje zanimljivijim.
Sofija: Dosta ljudi poznaješ. Malo-malo pa zastaneš ulicom. Šta misliš, šta ljude privlači kod tebe?
Andrej: Zato što sam bog-otac-dingospo. Šalim se…haha. Ne znam, biće zato što sam kul tip i komunikativan, jbmlg.
Sofija: Ova Žuta Minuta u našem nesrećnom razdoblju traje li traje... Kad mislite da će nam svanuti? Da l’ će nam svanuti uopšte?
Andrej: Svanuće nam kada shvatimo manipulacije tradicionalnog "nacionalnog" poretka, kada pobegnemo od generacijskog ispiranja i nametanja laži nacija i kada budemo počeli da mislimo kao ljudi, homo sapiens. Tada možemo da pričamo o nekom životnom boljitku...
David: Živimo u državi gde je stvorena iluzija da se narod pita oko nečega, a u stvari ispade da se ne pitamo ni za šta. I ovu i prethodnu vlast je izabrao taj isti narod koji je izašao na izbore i zaokružio svog dželata. Elem, šta ćemo sa dobrim delom ljudi koji nije glasao jer je upao u apatiju i nema poverenja ni u koga? Žuta minuta celokupnog naroda je jako potrebna, ali teško da bilo šta može da se promeni iz gore pomenutog razloga, sve dok nam jednog dana bukvalno ne padne mrak na oči i na ni malo prijatan način kuka i motika ustane i preuzmu stvar u svoje ruke. Nije nam bilo bolje prethodnih 25 godina (koliko ja imam) i teško da će biti bolje narednih 25, tako je, jebi ga. Suviše je para otišlo u tuđe džepove da bi očekivali promenu preko noći, kako najavljuje naš Vrhovni Vođa.
Pera: Svanuće… a kad- to zavisi od nas, kad se opametimo i stanemo svi ko jedan za cilj za koji se borimo. Stvar je jednostavno komplikovana za izvođenje, zato tek kad saznamo šta hoćemo i to i uradimo bez obzira na prepreke.
Sofija: Ja, ja, tačno tako. Od kada ti Andrejče sviraš bubnjeve? Je l' to nešto što si od malena gotivio?
Andrej: Pa, u Osnovnoj školi sam počeo da ih lupam. Koliko sam imao godina, blage veze nemam, ali 'ajmo reć' da sam imao 9. Uvek sam se ložio na udaranje i istresanje energije, što praktikujem i dan danas, a praktikovaću još duuugi niz godina... Udaranje, dranje i energija - savršen spoj.
Sofija: Zaboravljen i ostavljen jučerašnji heroj, nažalost prosi u invalidskim kolicima, na raskrsnici kod Plavog mosta. Da li ste nekada zastali i popričali sa nekim od jučerašnjih heroja?
Andrej: Odrastao sam u vojnoj ustanovi, tako da sam bio okružen ratnim veteranima. Niko od njih nije sebe smatrao herojem, niti veličao akcije u kojima je učestvovao, eksplicitno govoreći o tugi, jadu i bolu što je naneo taj skorašnji bratoubilački, bespotrebni rat. Ti ljudi su vređali sebe i proklinjali dan kada im se probudio taj mikrokosmički nacionalizam i, veruj mi, svi bi oni želeli da uđu u vremensku kapsulu, vrate se u to vreme i dobro isprebijaju sami sebe, ne bi li sprečili sebe da počine tu grešku. Ja njih samo mogu da smatram herojima, jer su uslovi u kojima žive užasni i primanja užasna. Tu govorim o invalidima, itd. Mada, danas u Srbiji, svi smo heroji, svi se borimo za opstanak, tako da mogu samo reći da imamo jedni druge... Isuviše je kratak život da bismo mrzeli.
David: Mnogo je jučerašnjih heroja koji preživljavaju danas, zaboravljeni, daleko od očiju javnosti, da se ne bi stvarala ‘’ružna slika’’ našeg divnog, ‘’liberalnog’’ društva. Ko još želi da se priseća ratova devedesetih? Ipak, oni su urezani kao još jedna recka u našu istoriju, i ne bi me čudilo da ponovo izbije neko sranje. Hoće, ali samo je pitanje vremena. Da neko ne shvati pogrešno, rat je najveće zlo koje postoji, ali gledano istorijski, na takvom smo geografskom položaju da je neizbežno da se pičkaranja dešavaju non stop, eventualno uz par decenija pauze. Kapiram da je svako od nas bar jednom došao u kontakt sa ‘’jučerašnjim herojem’’i ne bih voleo da sam u njihovoj koži, nisam ni vojsku služio, kamoli bio u ratu, tako da su reči malo ono što može da opiše ratište.
Pera: Nažalost ne, ali razlog nije nezainteresovanost, nego nemoć... Šta reći ili učiniti takvoj osobi posle svega što čuješ, znajući da si i sam nemoćan da promeniš situaciju. Ostaje ti samo da u sebi opsuješ sistem u kom se nalaziš jer, da je valjao, takvi ljudi ne bi ni završili tu gde jesu. Tužne su to priče i, nažalost, toliko ih je mnogo, da nam je to postalo potpuno nomalno, i ne osvrćemo se, a trebalo bi…
Sofija: Andrej, u kojim bendovima još sviraš i reci o njima po dve-tri reči.
Andrej: Trenutno sviram samo u Žutoj Minuti i vokal sam u hardcore bendu No Warning Shot. No Warning Shot- sirov hardcore sa primesama grind-a, hardcore punka i ulice. Od skoro smo ponovo na sceni, posle dvogodisnje pauze.
Sofija: Kako vam je bilo na StreetRiffs festu?
Andrej: Ohh... bilo je sjajno! Atmosfera, ljudi - PUNK! Bilo je zaista fenomenalno, tri dana koja ću sigurno pamtiti. Isto vredno spominjanja je to što mi je to bila prva svirka sa Žutom Minutom i ujedno prva svirka benda u novoj postavi, zaključno sa Perom i mojom malenkošću. Tako da, sada Žutu Minutu činimo Cessa, David, Pera i ja.
David: Meni je bilo vrhunski! Jako težak poduhvat u koji smo se upustili Cessa, Pera i ja, bez dinara pomoći, sve iz našeg džepa, ali uspeli smo da preguramo ta 3 dana zajebancije i dobre muzike bez većih problema. Za prvi po redu festival, bilo je odlično. Prva svirka Žute Minute u novoj postavi bila je takođe na StreetRiffs-u, tako da verujem da ću ga baš do kraja života pamtiti. Radimo planove za drugi po redu festival ove godine, vrše se pregovori sa raznim bendovima iz Srbije i regiona, ali još je rano da pričamo o tome.
Pera: Streetriffs fest je dobra zamisao, koja bi trebalo da preraste u značajniju manifestaciju, s obzirom na to da sličnih dešavanja, koliko ja znam, nema mnogo, ako ih uopšte i ima. Pre svega, što sama organizacija događaja, nema za cilj zaradu,već afirmaciju i publike i bendova i same punk scene. Uz ozbiljniju podršku sponzora i medija moglo bi da preraste u jak dogadjaj, međutim, ovo je Srbija...videćemo.
Sofija: "Nam date malo panka" u sledećem nekom albumčetu?
Andrej: Žuta Minuta sprema svoj treći album i moram priznati da pesme zvuče fenomenalno. Uskoro ćemo promovisati neke nove, tek da osetite ukus nove Žute Minute.
David: Na treći album se svakako fokusiramo ovih dana, rade se probe i trebalo bi uskoro da uđemo u studio i snimimo pola albuma. Jebi ga, kad se nema para za sve odjednom. Trebalo je i spot da se radi, al’ pošto smo mi majstori za odugovlačenje, to još nije realizovano. Drugačije i sirovije će zvučati od prethodnog albuma, samo imajte strpljenja, isplatiće se čekanje i nama, a vala i fanovima.
Sofija: Recite čitaocima svoj najzapamćeniji doživljaj sa nekog od nastupa.
Andrej: Ufff... toliko ih je bilo. Mogao bih da napisem knjigu. Eto! Baš povodom ovog pitanja mogao bih početi knjigu, ako mi dozvolis da iskoristim pitanje kao naslov za nju.
Pera: Sa bendom sam od skoro, tako da, anegdote tek predstoje. Sa prošlim bendom ih je bilo dosta; recimo bubnjar na 6 pesama slomi 4 palice i u sred svirke penje se organizator na binu i odvrće činele u sred svirke.
David: Za mene je to bilo 2012-te, kad smo po drugi put išli da sviramo u Temišvar. Tada je Cessa mogao da ostane jedini član u bendu, hehe. On je ostao u klubu da pije, a ostatak je otišao sa jednim prijateljem iz Rumunije, u neki restoran da jede. U povratku ka klubu, tadašnji bubnjar je vozio kao blesav, da se vidi sa ortakinjom koja ga je čekala na mestu gde je trebala da bude svirka. U jednom trenutku, upali smo u makazice u krivini ispod nekog nadvožnjaka. Rekula je srećom dobar vozač, te je ostao priseban i dodao gaščinu i za milimetar smo se provukli između dva automobila. Usledila je tišina od nekih minut da bi Škodra izjavio: ‘’Dobro Rekiću, jebem mu mater, svi treba da izginemo zato što ti treba da se vidiš sa pičkom!’’
Sofija: Hahahaha… Poručite, jednom rečenicom, zajedno što god…
Bogataš u tuči nastoji sačuvati lice, a siromah kaput.
Sofija Vojvodić
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon