Rodoljubac - Rodoljubac [recenzija]

Rodoljubac - "Rodoljubac"
Released: 2016.
Label: Slušaj najglasnije
Genre: punk / R'n'R
Review: Tihomir Škara

Rodoljubac je žestoka R’n’R/punk ekipa nastala kao projekat pre dvadeset godina, a zatim taj projekat pretvorila u dugoročnu muzičku investiciju. Dve decenije postojanja obeležili su izdavanjem četvrtog studijskog albuma, nazvanog po imenu benda.

Da ekipa i posle dvadeset godina ima o čemu da peva, govori čak petnaest pesama na albumu, dok autorstvo nad njima potpisuje ceo bend, tako da su momci izuzetno uigrana i organizovana mašina. Njihov zvuk je u osnovi žestok i čist rokenrol, koji se povremeno meša sa britanskim pankom, dok imidž benda neodoljivo podseća na Motorhead, koji se takođe primeti kao uzor u zvuku. Različiti autori tekstova tako donose i različite teme, od ličnih preispitivanja do lokalnih i globalnih političkih odnosa među sunarodnicima.

Kako album prolazi, tako zvuk postaje sve stameniji, konkretniji, a vokal žešći i za nijansu metalizovan, tako da osim što je osnova u panku i rokenrolu, javljaju se tu i opiljci metala koji dodatno začinjavaju već vrelo izdanje. Pesme vrlo dobro zvuče, gitare su izbalansirane, a bass dobija svojih pet minuta (tačnije sat i pet minuta), jer je dodatno naglašen i izvučen na površinu kao ravnopravan sa gitarama. Bubanj je malo mutan na momente, ali ne smeta. Kompletan materijal je snimljen na „prvi take“, što se i oseti, jer instrumenti nisu kruti i generični. 

Celokupna DIY priča je nadograđena time što je album izdao Zdenko iz Slušaj Najglasnije, tako da je ovo izdanje must have za sve underground pank rokere koji traže visokooktanski rokenrol/pank bez dlake na jeziku. 

Phonebox Vandals ‎– Live In Eindhoven [recenzija]

Phonebox Vandals ‎– "Live In Eindhoven"

Released 2015

Label: Slušaj Najglasnije!

Genre: Rock

Review: Tihomir Škara

Bend Phonebox Vandals poreklom je iz Slovenije, oformljen leta 1987. godine. Zvuk koji izvode zaista ispunjava zahteve svakog slušaoca, pa tako se vešto meša hard-core, funk, industrial, gotika, povremeno thrash, čak se jave i dance ritmovi. Sve bi bilo idealno, da bend nije prošao kroz sito i rešeto kako bi izdao ovo izdanje. Izdanje je snimljeno novembra 1990. godine u Ajndhovenu (Holandija), a izlazak se odlaže zbog dobro poznatog rata. Zatim kaseta sa snimcima biva izgubljena, da bi tek nakon dvadeset i kusur godina bila pronađena, prečišćena i objavljena kod izdavačke kuće Slušaj najglasnije!

Ne znam na kom nivou razvoja je bila festivalska oprema za snimanje žive muzike devedesetih godina, ali ovo izdanje zvuči zaista odlično, čisto, izbalansirano, a takođe i izuzetno precizno odsvirano, što je u mnogome olakšalo posao remiskovanja i mastera snimaka. Kombinujući primese različitih žanrova, ova ekipa stvara nešto potpuno svoje, i to sebično zadržavaju samo za sebe. Uzimajući od svega po malo, dobijaju skoro preteču onoga što danas poznajemo kao alternativni rok zvuk. Vokal će vas sigurno podsetiti na skoro preminulog Lemmy-a iz benda Motorhead, dok se gitare više okreću melodičnosti i funk motivima nego čistim pankerskim rifovima. Od početka do samog kraja, oseti se snaga i izdržljivost u svakom pojedinačnom tonu, greške su minimalne, vrlo retke, a atmosfera biva održana na visokom nivou. Povremeno prateći vokal u velikoj meri nadglasa vodeći, što se moglo regulisati, ali se javlja tek na par mesta, pa i nije od velike važnosti. Oseti da je bend odrastao uz dosta inostranih zvukova, jer je engleski potpuno čist, i da ne znam poreklo benda, mogao bih reći jedino da im je engleski maternji jezik. Ovo navodim, jer danas, kad se engleski uči na klik, i dalje postoje bendovi koji žele da pevaju na engleskom, a barataju jezikom kao osrednji srednjoškolac – vrlo loše. 

Ovaj živi album je zaista nabijen energijom i velikom profesionalnošću članova. Možda je sreća u nesreći što su trake bile izgubljene i tek skoro pronađene, jer da je izdat pre 25 godina, odavno bi već bio zaboravljen. Ovako, javlja se iznenada, kao osveženje, retrospektiva i kao stvaran pogled u prošlost, pogled na iskrenu alternativnu scenu koja je nekad postojala na prostorima bivše Jugoslavije. Ono što najviše oduševljava je ta činjenica koliko su snimci bliski slušaocu, koliko su stvarni, živi i kvalitetni, što tehnički, što suštinski, a to je zaista neizmeran uspeh.

* Recenzija objavljena u 5. broju Principa >>>

Tihomir Škara – Inertia [recenzija]

Tihomir Škara – "Inertia"

Released 6. 3. 2014.
Label: Slušaj najglasnije!
Genre: Instrumental Rock
Rewiew: Arturo Bandini

Milan Mladenović je u jednom od svojih intervjua rekao da muziku treba posmatrati kao miks medij, kao fuziju tonova i reči i da jedno bez drugog ne mogu funkcionisati kao zasebne celine. Verovatno sam zbog urezanosti ove misli duboko u sopstvenu podsvest tokom aktivnog, gotovo fanatičnog konzumiranja muzike imao otklon prema instrumentalnoj muzici. Sa ovog vremenskog aspekta, nije mi teško priznati da nisam stekao status vrsnog poznavaoca instrumentalne muzike. Međutim, da bi se ovaj album doživeo i proživeo, nije neophodno nikakvo slušateljsko iskustvo na polju instrumentalne muzike, nije potrebno pročitati hiljade knjiga koje teoretišu o njoj, a isto tako nije nužno poslušati deset hiljada albuma bestekstualne muzike. Dovoljno je otvoriti se i prepustiti melanholičnim gitarama, čije melodije uz pratnju dobre ritam sekcije (često sa podrškom klavijature) promućurno bude neke setne, ne preterano vesele emocije, a pritom su lišene patetike.

Škara je rešio da se na ovom albumu izrazi isključivo melodijama, sa tek ponekim stihom, strofom, što je, moram priznati, hrabar potez. Nakon uvodne "Rain", album klizi po svojim instrumentalnim stazama do pesme "Trains" gde se prvi put pojavljuje glas - spiker koji mračnim i distorziranim vokalom saopštava putnicima šaljivo obaveštenje – "Voz za Lukićevo je otkazan, otpao mu je motor". Pomešano sa muzikom koja prati ovo tragikomično saopštenje, stvara se realna slika našeg društva u kom tragedija i komedija idu ruku pod ruku i ovo je dobar pokazatelj Škarinog smisla da ubaci po koju duhovitu opasku. Posle "She remembers" sledi upozoravajući recital o surovoj sveta kakav poznajemo. Ubrzo potom sledi vokalno-instrumentalna kompozicija "Beauty is the best", jedina pesma gde ima pevanja, potom još par instrumentala, da bi se kao odjava albuma pojavila bonus recitacija, koja me je poprilično iznenadila jer sam očekivao da će album završiti onako kako je započeo.

Nije nepoznato da sam otvoreni neljubitelj autora koji se služe stranim jezikom, bez obzira da li je reč o tekstovima, imenu umetničkog projekta, naslovu albuma ili pesama... i to je jedina stvar koju zameram ovom albumu. 

Subjektivno gledano, Škarin album je došao kao veliko osveženje privatne plejliste. "Inertia" je senzitivno i melanholično izdanje, rađeno uglavnom u kućnoj produkciji što umnogome utiče da se atmosfera doživi intimnije i toplije, nekad u akustičnoj, a nekad u električnoj formi. Album idealan za turobne dane. Prepustite se i uživajte! 

* Recenzija objavljena u 5. broju Principa >>>

Oxygen – Schwortz i neke druge priče (recenzija)

Oxygen – "Schwortz i neke druge priče"
Released 2015
Label: Slušaj Najglasnije
Review: Tihomir Škara

„Schwortz i neke druge priče“ je vrlo šarenolik album benda Oxygen. Više je to muzička instalacija nego pravi album, ali se u istoj meri javljaju aspekti i jednog i drugog.

Album otvara monolog čoveka koji hoda ulicom polako, ne žuri i nema pojma koliko je sati. Zatraži cigaru od prolaznika, zakašlje se, i nastavlja istim tempom. Slede dve numere na engleskom, u garažnom rock stilu, sa jednostavnim i repetitivnim tekstovima. Iako naredna numera nosi vrlo zanimljiv naziv – Single party, zvuči kao snimak nečije narkomanske krize, i podseća me na onaj kratak dokumentarac o gitaristi John Frusciante-u koji je sav ispijen i dezorijentisan u memljivoj i uništenoj sobi. Eksperimentalni deo se nastavlja novom šetnjom ulicom, gde se kroz šestominutni snimak ponavlja rečenica „Neću o tome da razmišljam“. Nisam ni pokušavao da se udubim u pitanja čemu taj snimak, zašto to pitanje, i zašto je to razvučeno na čitavih šest minuta, umesto na nekih (ali opet nepotrebnih) minut i po. Da li je to nešto što se nalazi na intelektualnoj i umetničkoj lestvici mnogo iznad mojih poimanja, mogu samo da slutim, ali i to što mogu – neću. Drugi deo albuma je malo zanimljiviji i puniji, tu je funky zvuk, pa čak i španski, flamenco ritmovi, ali je i to opet prošarano sa dva izleta, koja već po obrascu, nisam shvatio. 

Kako god, ovo je prvi put da sam se susreo sa nečim što nije čist album u smislu jednolične muzičke forme, već je ukrašen drugačijim formama koje su materijalizovane kroz zvuk. Lično mi se to ne dopada, i tome ne vidim svrhu u omeđenom i jasno definisanom prostoru koji zovemo muzičkim albumom, ali svakako daje potpuno novu dimenziju i drugačiji ugođaj slušanja.

B-Rain – B-Rain EP (recenzija)

B-Rain – "B-Rain" EP
Released 2015
Label: Slušaj Najglasnije
Genre: Post Punk
Review: Arturo Bandini

Ne gotivim domaće bendove koji ne pevaju na maternjem jeziku. Ne zato što ne poznajem jezik na kome se peva, a ne ni zbog toga što sam prepoznao želju benda da se probije na strano tržište, Ne! Jednostavno, kada slušam neki naše gore-list bend čija je lirika satkana od stranih fraza, osećam da se autor ne obraća meni koji sam nepravedno osuđen na izdržavanje identične kazne kao i on, u zatvoru zvanom Srbija, već nekom Džonu iz Mančestera kome je Džoj Divižn plafon. Tako da mi cela ta priča deluje neubedljivo i nedorečeno. Lirika na tuđem jeziku će biti jedina zamerka bendu B-rain na prvom EP albumu. 

Ovo izdanje je izašlo pod etiketom dobro poznate izdavačke kuće Slušaj najglasnije i obuhvata 7 numera. Kada pokrenete plejlistu, vreba vas težak zadatak – žanrovsko određivanje pesama. Sirova produkcija, na momente mnogo distorzirane buke, a na momente uplivi reggae/funk deonica zapečaćene vrlo bizarnim vokalom ostavljaju nerešivu enigmu. Ali, ako vas nakon prvog slušanja ovo izdanje zainteresuje, posvetićete mu više pažnje i pažljivije ćete ga preslušati iznova. Ubrzo ćete shvatiti da je temeljni zvuk B-raina post-punk koji promućurno koketira sa drugim žanrovima iz obima rokenrola. Činjenica da se bend još uvek nije koncertno “primio” ostavlja gorak ukus u ustima, ali to ne umanjuje kvalitet koji poseduju, makar i ovako virtuelno. Negde sam pročitao članak o njima u kome se navodi da je cilj ovog projekta da koncertno zaživi. Kada se to bude desilo, a okolnosti mi dozvole, biću u prvim redovima!

Po Kratkom Postupku - U raskoraku (recenzija)

Po Kratkom Postupku - "U raskoraku"
Released 2015
Label: Slušaj Najglasnije
Genre: Punk-Rock
Review: Arturo Bandini

Nije nimalo lak zadatak biti objektivan u recenziranju novog albuma benda čija se stara stvar (u ovom slučaju - "Zidovi") nalazi u privatnoj top 5 listi omiljenih pesama domaćeg panka. Imam utisak da im ne bih zamerio ni da su napravili govno od albuma (što ovaj, naravno, nije), baš iz razloga što gajim izvesnu dozu poštovanja prema "Zidovima".

Elem, singlom Ne traži razloge, beški bend Po Kratkom Postupku je najavio novi EP album "U raskoraku", a izdao ga pod etiketom izdavačke kuće "Slušaj najglasnije" iz Zagreba, koja je dobro poznata široj underground publici, i ne treba je posebno predstavljati. Živimo u vremenu u kojem je najpopularnije sredstvo informisanja – internet – pretrpano informacijama i kada se sveži sadržaji, kao na traci smenjuju, prebrzo gutaju, a vremena za varenje pojedenog gotovo i da nema, jer ga smenjuje novi sadržaj i to tako cirkuliše u nedogled. To je isto kao kad se zasitimo hranom bez hranljivih materija. Svi sadržaji se prihvataju površno, i bez ikakve želje da se suštinski protumače. Ta globalna površnost je dovela do tog stadijuma da se slušanje LP albuma može smatrati podvigom. Pretpostavljam da je PKP prilično svestan ove činjenice i da se iz tog razloga odlučio na kraću formu izdavaštva, koja je efektnija, ne zamara letargičnog konzumenta i može se reći da su obe strane na dobitku.

Album sadrži pet autorskih pesama i jednu obradu, a radi se o pesmi Ne mogu da pobegnem kultnog subotičkog benda Džukele. Ono što se odmah da primetiti prilikom slušanja početnih tonova je promena na vokalnoj poziciji i to formira sasvim novu dimenziju zvuka. Prethodni pevač je hrapavim glasom, rečeno muzičkim slengom, melodično “prljao” već dovoljno prljavim tonovima obojen zvuk i na trenutke činio da slušalac više puta vraća isti deo pesme, ne bi li se razumela ispevana reč, dok su kod novog dase za mikrofonom reči kristalno jasno otpevane i može se reći da je “sprao” nečistine i zvuk benda, u vokalnom pogledu, napravio melodičnijim. 

Sama produkcija je na prilično dobrom nivou, obazirući se na pravac muzike kojim se ova ekipa bavi. Vidi se da dobro funkcionišu na probama i koncertima (nisam imao prilike da ih čujem uživo, pa je ova teza samo puka pretpostavka, jer produkcijska šminka može svašta da napravi). Nisu odmakli puno od svog esencijalnog zvuka. Ostali su dosledni u tom pogledu, jer su agresivni bubnjevi, pršteća gitarska distorzija, Rancid-ovske bas linije i dalje na istom nivou, kao i na prethodnim izdanjima. 

Iako je ovo tročlani sastav, može se primetiti da zvuk nije ostao “prazan” na mnogim solo deonicama. Postoje bendovi koji jednostavno ne žele da snime druge gitare, na deonicama gde je neophodna, ukoliko nemaju drugog gitaristu. Međutim, PKP nije zauzeo ovakav stav, a to je rezultiralo da finalni zvuk ispadne sasvim pristojno na albumu. Ne znam kako je na živim svirkama. 

Iako je pank forma izražavanja u kojoj muzička složenost i perfekcija nisu neophodne stvari, ovim momcima se mora odati priznanje za kvalitetno riljanje. Uvežbano, čvrsto, zvučno i zadovoljava sve kriterijume garažnog roka, kojim se ovi momci služe, ne bi li slikovito opisali svoj zvuk. Velika manjkavost panka je u tome što je, na neki način, sve rečeno i odsvirano na dobro prepoznatljiv način, pa stoga, usled hendikepa u inovacijama, sve više punk bendova upada u šablon, i muzički i poetski, i dovodi nas do onog déjà-vu (već viđenog) momenta. Takvih elemanata ima i na ovom izdanju. 

Prva pesma je "Svi oko mene", koja nije teško razumljiva ljudima iz velikih gradova, ali ipak smatram da je bliža stanovnicima provincije. Dobro je opisana alijenacija u modernom svetu, a ako u večernjim satima prošetate ulicama sopstvenog grada, shvatićete pravo značenje ove pesme. Nakon nje – "Lažu te". Politička pesma koja govori o nemaru egoističnih političara kojima je jedino bitna “sopstvena guzica”. "Od nule ponovo" je treća numera i pripada grupi motivacionih pesmama, koje nazivam “feniks iz plamena”. Četvrta na ovom izdanju je obrada Džukela - "Ne mogu da pobegnem". Nakon nje, ide priča o bednim dušama - "Ne traži razloge". I za sam, kraj numera po kojoj album nosi ime – "U raskoraku" koja opominje i tera slušaoca da se dublje zamisli stihovima “Život nikog ne čeka, neće ni tebe čekati dok praviš korak napred, a u nazad tri” 

Suma sumarum, za punk, odnosno underground standarde, ovo je sasvim solidno izdanje stoga je (subjektivna) ocena: 

******** U međuvremenu, tj. 30. marta, bend je ekranizovao već dobro poznatu stvar sa albuma, Ne mogu da pobegnem (Džukele cover). Spot možete pogledati ovde *********