WIZARDS OF GORE: Prljavi grajnd čarobnjaci

Wizards Of Gore - Tales Of PartyPornoGoreGrind 

Released:2016

Label:Miner Recordings

Genre:Porngrind/goregrind/slam
Review:Andrej Romić

Veoma spori, žestoko sludgeirani, brutal death, tj. slam rifovi, odvratno prljavi i nejasni pig squeal-ovi, otežavajući momenti. Sirovi intro snimci s vremena na vreme, bukvalno sve, i muzika, i lirikala, i moto, logo, ime, sve je koncentrisano na humorističnu stranu društva. Mislim, jasno je čim vidite omot. Isti sadrži pun kurac dildosa, fekalija, rasturenih pičoka, posranih i uništenih zidova,i još mnogih, skrivenih detalja, od kojih mi je apsolutni favorit parodija St. Anger albuma snimljenog sa strane usranog benda zvanog Metallica. Priznajem, kad sam to video, crkao sam od smeha! Pesme tek ni da ne pominjem! Numere kao Grinding the Granny, ili Sun Rose Over The Asshole, su prosto prebolesne. Wizards Of Gore, bend, hrvatskog porekla, su izdali svoj debi album 2. Septembra ove godine za srpsku izdavačku kuću Miner Recordings, a pre objavljivanja istog su izdali kratak, EP sa dve numere, nazvan "Ashes To Ashes, Ass To Mouth", s dve kratke pesme koje su se kasnije našle i na albumu s punom dužinom. Album sadrži 12 kratkih, ali jasnih numera pune ubijanja, nasilja, smrada, smeća i smeha. Ako volite Gore-Grind, Grind-Core, ili Noise(core), ovaj album je namenjen da bude na vašem repertoaru, ali iskreno. Takođe, album je samo 2 evra na zvaničnom Bandcamp profilu benda, totalno se isplati dati takve pare za ovakvu albumčinu. Ako volite bendove kao Party Cannon, Analepsy ili Slamophiliac, ovo je za vas! STEJ SIK! 

Bethor [kompilacijski album]

Bethor - "Bethor"
Released: 2016.
Label: Miner records
Genre: Black metal
Review: Tihomir Škara

Bethor je black metal akt jednog čoveka koji nam dokazuje da je moguće izvesti i snimiti album bez preteranih tehničkih i kardovskih zahteva. Sve što se na snimcima čuje, snimao je, programirao i pisao Bethor. Zapravo, na jednom disku nalaze se dva albuma, u ukupnom trajanju koje prelazi sat i nekih petnaestak minuta.

Materijal sa oba albuma sniman je pre nešto više od deset godina, tačnije 2002. i početkom 2003. godine. Čuju se zvuci ambijenta, prirode, životinja, raznorazni digitalni glitch-evi i intervencije i mislim da je tada bilo mnogo teže i zahtevnije snimiti i programirati nešto smisleno u odnosu na danas, kada postoje gotovi modeli i kratki snimci koji se samo „lepe“ po taktovima. S druge strane, digitalni zvuci na pojedinim mestima fino ukrašavaju numere i predstavljaju kontrast crnim i teškim, strašnim zvucima. Ne znam da li je sva ta digitalija ispala tako zbog nedostatka tehničkih sredstava, ili je tako i trebala da se čuje, ali mi se izuzetno dopadaju neki nagli izleti koji zvuče moderno, precizno i jasno.

Prvi deo, ili prvi album „Bewitchment of mortal agony“ obiluje sa dosta zvukova iz prirode, nema mnogo živog muziciranja i ljudskog faktora, dok  drugi, „Demogorgon“, nosi i full band numere. Recimo, „In the name of eternity“ je repetitivni skoro blues instrumental, sa pratećim klavirom i solo gitarom, dok su „Warriors of Hell“ i „Materialistic Insanity“ prljavokrvne black epopeje.

Tehnički je album izuzetno tanak i neuravnotežen, što valjda i jeste suština ovog žanra. Mada, mogu misliti koliko vremena i truda treba da se zvuk iz prirode, ljudski glas i digitalni signal sintisajzera dovedu u zvučnu ravnotežu, tako da je taj aspekt ovde ipak neznatan.

Ovo sigurno nije muzika koju ćete prebaciti na plejer i slušati dok vozite bicikl, trčite ili idete na posao, ali ovakva odmerena ambijentalnost može da posluži u momentima odmora i dokolice, kada želite da promenite podrazumevanu i svakodnevnu plejlistu.

Sacramental Blood - Ternion Demonarchy

Sacramental Blood - "Ternion Demonarchy"
Released: 2016.
Label: Miner records
Genre: Death metal
Review: Tihomir Škara

Preslušao sam prvi minut albuma i zinuo pitajući se odakle ovim ljudima fizička snaga i kondicija da ovo sviraju uživo? Jer ovo je nuklearna detonacija, visoko toksičan i radioaktivan death metal koji prouzrokuje nekrozu i otpadanje tkiva.

Iako ovaj žanr svrstavam u trećeklasnu muziku, jer se njega hvataju na kraju samo oni koji po svaku cenu žele da nešto snime, a ne umeju sa instrumentima, pa u death metalu traže utočište (jer će pravljenje buke proći dobro i niko neće primetiti odsustvo smisla i sviračkog umeća), ovaj bend dokazuje apsolutno i potpuno suprotno. Bez obzira što su rifovi žestoki i nasilni, perkusije na maksimalnom broju obrta, sve što se na ovom albumu dešava, jasno se razaznaje i čuje. Uopšte nema nerazgovetne buke iz nepoznatih izvora, i tvrdim da bi ovi momci jednako dobro izveli ove pesme i u ogoljenom akustičnom maniru ako treba.

Da se tročlana ekipa snalazi i u mirnijim vodama dokazuje instrumentali pasaž „Aeons“ koji predstavlja svojevrsno čistilište između dva dela albuma. Nakon toga sledi tek za dlaku blaži nastavak. I dalje je ubijanje žestoko, ali se oseti blago, jedva primetno spuštanje dinamike u odnosu na prvi, pakleni deo. Drugi deo deluje melodičnije i punije, gradi se atmosfera i sve se bliže prilazi slušaocu. Javlja se još jedan akustični instrumental, a album zatvara eksperimentalna noise numera u kojoj čujem neke gitarske igrarije, a verujem da je i ostatak zvukova potekao na sličan i neobičan način.

Čovečanstvo, postanje, ezoterija, tamni vek, propast su neke od tema koje bend obrađuje na izuzetno slikovit i metaforičan način. Ne znam koliko su takve teme zanimljive i primamljive za prosečnog slušaoca, ali znam da meni nisu bile dosadne, jer bend nije dosađivao sa nekim klinačkim fazonima i davno ispevanim motivima. Primetio sam i da onaj ko je pisao tekst poznaje engleski na nivou maternjeg, te sam na par mesta koristio rečnik kako bih preveo nekolicinu izraza, što je veliki plus, jer se ne koriste klasični izrazi i fraze, a samim tim se postiže potpun poetski efekat korišćenjog jezika.

Ono što takođe ostavlja neverovatan utisak je omot albuma i kompletan booklet. Omot je radio izvesni Castellano, i dopada mi se to što bendovi pružaju profesionalcima da im urade vizuelni deo posla, jer ovaj omot je u rangu bilo kog svetskog benda, a uz to je i tehnički i grafički zahtevan. Knjižica sa tekstovima se razlikuje od knjižice svetskog benda samo u vrsti papira (svetski je kao više sjajan – glossy) i tu se svaka razlika okončava.

Za fanove death metala ovo je nešto što ne bi smeli da propuste. Srpski bend koji praši nesvakidašnji stil svakako treba i zaslužuje maksimalnu podršku svoje scene. Ovi momci su uložili poslednje atome energije i svih resursa u stvaranje albuma, a pružili su slušaocima razarajuću antimateriju koja dugo odzvanja u ušima.

Chaosium - Let the whole world bleed

Chaosium - "Let the whole world bleed"
Released: 2016.
Label: Miner records 
Genre: Thrash metal
Review: Tihomir Škara

Poučeni nemačkom školom thrash metala, četri momka pod zvučnim imenom Chaosium zaista su to ime opravdali i napravili haos u glavi slušaoca tokom preslušavanja njihovog novog albuma. Njihov recept je jednostavan – nema eksperimenata ni modernizovanja zvuka, svira se thrash i to je to.

Numera „Let the whole world bleed“ otvara istoimeni album, a za nju je snimljen i izuzetno efektivan spot. Iskren da budem, nije najsjajniji dijamant koji udara pravo u glavu, ali su takvi aduti sačuvani za kasnije. Tek od treće numere kreće žestoka i masna svirka. Rifovi zvuče strašno, kao ubodne testere ili roj besnih stršljenova. Nema onog ostavljanja rifa da „zvoni“, svaki je potpuno odsviran, ukrašen i smisleno uklopljen u okolinu. Ima tu povremenih disonantnih donova, što zadržava pažnju i svakako zvuči mnogo zanimljivije nego klasično šablonsko pisanje i sviranje rifova. Blast beat ne prekida, prisutan je često i prožima svaku kompoziciju kao centralni motiv oko koga se gradi ostatak, zapravo stekao sam osećaj da bi album zvučao mlako, čak naizgled sporije i dosadnije da bubanj nije ovoliko dinamičan i agresivan.

Pisanje ovog benda je izuzetno zrelo, čak mnogo bolje od mnogih stranih, ustaljenih i poznatih bendova. Forma je precizna, teme su razrađene od početka do kraja, nisam primetio opšta mesta, nema prelamanja dugačkog stiha u naredni, rime su na odgovarajućim mestima, tako da je po tom pitanju urađen krupan posao i postignuta potpuna usklađenost onoga što se želi reći sa onim što se čuje. Ako ste ikad imali osećaj da neki tekst potpuno lebdi i odskače od muzike koju čujete, ovde je stvar potpuno drugačija, ovaj bend je tekstove i poruke apsolutno utisnuo u svoju muziku. Što se tematike tiče, klasična Kreator priča, distopija i nihilizam.

Pomenuo sam na početku da na albumu nema modernizovanja zvuka. Da, kroz svih deset numera, gitare zvuče identično, kao da ste na koncertu, nema glupiranja, nabacivanja efekata ni sličnih modulacija zvukova zarad neke efektivnosti i punoće. Ovaj album deluje kao da je snimljen pre nekih dvadesetak godina, upotrebom tada raspoložive moderne tehnologije. Naravno, ne treba da pomislite da to znači da zvuči loše, nego naprotiv, zvuči izuzetno jednostavno, prosto, bez mnogo pompe i lažnog svetla i šminke.

Kompletan album, svi njegovi aspekti su izvedeni potpuno profesionalno i sa velikom predanošću. Zvuk je bogat, solaže kratke, odmerene i zanimljive, lirika izuzetno precizno napisana. Fizički album je iznad svakog proseka, dizajn omota i knjižica sa tekstovima su zaista urađeni tako da staje dah.

Bilo je dosta thrash bendova na našoj sceni, ali se nekako ispostavilo da nisu mogli da slože sve kocke, te su u posmrtnom ropcu gledali da iskoriste to malo slave što imaju, dok zauvek nisu nestali. Chaosium izlazi na scenu kao krupan i ozbiljan adut koji je na ovom albumu pokazao da sve kocke, uz predan, iskren i angažovan rad mogu biti vrlo lako i uspešno sklopljene.

Bad Blood - Inner Core

Bad Blood - "Inner Core"
Released: 2016.
Label: Miner records 
Genre: Thrash / Groove metal
Review: Tihomir Škara

Hrvatski groove metal momci iz benda Bad Blood ove godine slave punoletstvo. Umesto torte, tu je novi album – Inner Core. Na prvo slušanje će vas raspametiti. Da vam neko pusti ovaj bend i ne kaže vam ništa o njemu, pomislili bi ste da su u pitanju neki američki groove velikani, naslednici Pantere, ili eventualno neka super-grupa sa pojedinim članovima Pro–Pain-a, Biohazard-a ili Blood for Blood-a. Već na početku ostavljam zaključak da ovaj album može da se stavi u ravan sa svetskim produkcijama i svetskim muzičarima iz žešćeg metal domena.

Predstava počinje sa zavijajućim gitarama ala Kerry King, i onda kola kreću paklenom brzinom nizbrdo. Rifovi su zdravi, razaraju sve pred sobom, dovoljno prosti i teški za neki stoner stil, a onda neočekivano prelaze u thrash vode, sa dosta tehnikalija i ukrasa. Balans se brzo smenjuje i tako nastaje vrlo zanimljiv hibrid rifova. Ono što mi je na prvo slušanje privuklo pažnju su bubnjevi koji u istim deonicama ne zvuče isto. Recimo ako se strofa ponavlja, prvi put se čuje olakšan, moderniji ritam, dosta ride činele i zvonjave, a u ponavljaju je to klasičan blast beat stare škole. To je nešto što do sad nisam sreo u mnogo slučajeva i izuzetno mi se dopada, prvi put je bubanj ravnopravan sa svim ostalim instrumentima, nije samo pozadinska pratnja koja služi da popuni prazninu tu i tamo. Gitarske solaže su jezive, tehnički složene, brze, agresivne, a izvedene bogovski. Što se lirike tiče, vrlo je vešto i zrelo napisana. Naišao sam na strofe i stihove koji su genijalno napisani, na vrlo vešt i dovitljiv, a opet jednostavan način provučene su neke klasične životne replike i pouke. Ali s druge strane, na nekim mestima je potrebna dodatna obrada, jer su neki motivi previše pojednostavljeni, već dosta puta ispevani ili su grubo izvedeni, te se gubi pravi i iskren smisao.

Zvuk je doveden do nekog mogućeg raspoloživog maksimuma, tako da će sigurno prijati audiofilima. Iako volim da čujem svaki detalj, mislim da bi ovaj album još sjajnije zvučao u old school maniru, bez ove moderne digitalne oštrine, jer ipak groove treba da ima prirodnu širinu, odjek i povremenu smenu agresije sa tupim, dubokim i tromim momentima.

Ovakav album može da stvori samo uigrana i zrela ekipa, a ova to sigurno jeste. Na ovom albumu nema neodlučnosti, nema onoga kreni – stani, nema daj ovako – daj onako, što je klasično obeležje onih „buvljak“ albuma koji žele da pridobiju slušaoce svih mogućih i nemogućih profila. Ova ekipa je pronašla svoj farmaceutski precizan recept, gde ne postoje ni statistički zanemarljiva odstupanja, i držeči se toga, snimila razarajući album. Ako ste sadista koji se naslađuje mukom muzičara tokom snimanja izuzetno zahtevnih deonica, ovo je album koji će vas zadovoljiti. Ako ipak volite da čujete precizan i čist miks svih tih žestokih distorzija i kontrapunktova, ovde ćete naći dosta toga zanimljivog. Ako su motivaciju nalazite u tekstovima bendova navedenih na početku, evo vam nešto iz domaće kuhinje, znaju i naši ljudi da kažu po koju pametnu. Ako ste muzički turista i volite svašta da čujete, stavite ovaj bend i ovaj album na listu vaših turističkih putovanja. Evo, ova recka je suvenir s mog putovanja.

Counter Ignition – Mediocrity Deadlock [recenzija]

Counter Ignition – "Mediocrity Deadlock"

Released 22. May 2015.

Label: Miner Records

Genre: Thrash / Groove / Progressive Metal
Review: Desya Lovorov 

Dobro je i krajnje poželjno da neki srpski bend neguje zvuk koji stoji rame uz rame sa svetski poznatim bendovima. Dobro je i to što imamo predstavnike alternative/groove/thrash metala, među kojima je Counter Ignition, pa ovom prilikom par reči o njihovom albumu "Mediocrity Deadlock".                  
Ovog puta ću biti iskren, neću zalaziti u poetsku dubinu, jer nje nema... Bez sumnje, album je u celovitosti kvalitetno isproduciran, pesme su duže (u skladu sa žanrom), a tu je i dostojna obrada Time-a, "Makedonija". Međutim, imao sam problema sa preslušavanjem ovog iscrpnog albuma, a razloga je više. Pored nedostatka dodatnih informacija o samom albumu (da ne zalazim), nekoliko stvari mi je otežavalo uživanje. Verujem da je tehnički vrlo zahtevno svirački izneti ovako kompleksan album (moje sviračke veštine su ekstremno skromne), ne sporeći talenat benda kao celine, moram istaći da je sam sklop zvuka već prevaziđen i definisan u radu bendova kao što su Pantera, Dream Theater, Machine Head, kao i A Perfect Circle i Therion. Dakle, ni naznake nečeg novog. Nije me puštao utisak da sam sve već negde čuo. Iako su numere fino koncipirane, sa ritmičkim promenama koje daju početnu energiju, ali ona splasne posle određenog vremena.   
Tekstovi pesama su u većini slučajeva nerazumljivi - razumem da je to thrash, i da nakon podrobnog istraživanja tekstovi imaju smisao, ali growlanje vokaliste samu nit pesama čini bespredmetnom. Preterana naglašenost i harmonijska zamornost gitarskih solo-deonica je prisutna, i zvuči monotono i nemaštovito. Ponavljam, ne umem bolje, ali isto "fazoniranje" iz pesme u pesmu je nedopustivo za bend ovakvog kalibra. Smatram da postoji umeće i tehnička taktičnost, kao i paljenje iskre autentičnosti, ali to, na žalost, nisu pokazali ovim albumom.                                 
U svakom slučaju, moje poštovanje imaju, bez obzira što se ne uklapam u njihovu publiku i nadam se da će nekim narednim izdanjem izaći iz svojih okvira.

* Recenzija objavljena u 4. broju Principa >>>