Ako govorimo o muzici, a uz to govorimo i o nekakvom pobunjeničkom stavu, buntu, otklonu prema politici, muriji i slično, e onda će nam na pamet prvo, normalno, pasti pank. A ako u sve ove topike ubacimo i fudbal, onda nam do moždanih ćelija prvo pristiže Oi! Definitivno pravac koji je najviše zastupljen među navijačima... Mislim, među navijačima nekad.
Činjenično je stanje da ovaj žanr koji je ranijih godina bio sinonim za navijačku subkulturu danas smijenjen grandovštinom, hip-hopom, i neznamnija kojim sve sranjima, a od tribina su napravljena jebena posela. Znam da će se mnogi među vama buniti, ali jebiga, to je tačno onoliko koliko je tačno da je Canetu potrebna operacija sinusa. Ali, ruku na srce, dobra muzika na tribinama nije još uvijek toliko išutirana u dupe, i to je takođe fakt. A kako smo navikli da upiremo prstom jedino u kvalitet, i da tražimo igle u plastovima sijena, ovim člankom ćemo se pozabaviti sa tih, procentualno, 15% normalnih aspekata muzike na tribini i svega što ide uz nju. Shodno tome, martinke na noge, vrijeme ja za šutku – na tribinama.
Šutka i pank na tribini? :onaj glas sa telešopa: – Nemoguće! I u potpunosti kapiram nivo začuđenosti koji nastane kad se, u majčici Srbiji, pomenu ova dva pojma s obzirom na to da je u pitanju zemlja u kojoj je Mašinka-šabanka Lukić još šezdesetih godina proteklog vijeka uz melose livada i ovaca pjevala „svaka mlada cura, ima svog mladića, a ja samo želim Dragana Džajića“, a vaskolikom zvezdaštvu se ježio svaki milimetar kože. I, pomislili bi površni posmatrači sa istoka il' zapada, da će ovakvo stanje među navijačima trajati dok ima fudbala u zemlji Jugoslaviji. Na sreću, osamdesetih godina se pojavio bend Roze Poze, momci iz čijih instrumenanta je poteklo najviše kvalitetnog zvuka posvećenog vječitim rivalima; recimo njihova stvar „Daj gol“ koja će, u godinama koje će uslijediti, postati himna mnogih fudbalskih manifestacija. Pjesme su posvećivali i Partizanu („Hvala ti“) i Crvenoj Zvezdi („Najveća je, najveća je“), a tu je i antologijska „Otvarajte kapije“, pjesma čije je stihove „Evo idu dolaze, otvarajte kapije, evo idu dolaze Grobari i Delije“ u jednom trenutku svog života morao pjevati svaki dječak koji je devedesetih nosio Partizanov ili Zvezdin šal.
Što se konkretno pank zvuka i srpskih tribina tiče, za to su, vjerovatno, najzaslužniji crno-bijeli i čuvena, nadaleko poznata, kaznena ekspedicija. Momci koji su prkosno istakli britansku zastavu i njome svima jasno stavili do znanja da je engleski stil put kojim grobarstvo treba da ide. Ti isti momci su bili oni koji su obradili stihove i prepjevavali melodije Cock Sparrera, a ogradu presvukli u “HCBG“ zastave.
Što se druge strane Topčidera tiče, kod njih se neka pank priča pokreće devedesetih godina, a više su nego poznati bendovi 357, Šaht, Direktori... koji praše i danas. E sad, koliko se to što su oni pokušavali da pokretnu primilo na Marakani nije tema ovog članka.
Naravno, navijači fudbalskog kluba Rad su oduvijek bili poklonici pank zvuka, a zanimanje za Oi nije bilo strano ni ljubiteljima FK Vojvodine. Danas, reklo bi se, navijačka pank scena je izumrla, međutim nije takav slučaj. Još uvijek postoje stari-novi fosili koji se zanimaju za muziku mladosti (njihovih očeva). Tako je, recimo, na proslavi stogodišnjice Vojvodine, stare dame Novog Sada, organizovan pravi mali festival. Te večeri su, pred mnogobrojnim navijačima, prašili Fiskalni Račun, Drum 'n' zez, S.O.K 91, Proleće, Zbogom Brus Li i za kraj, velikani srpske pank scene, Ritam Nereda.
Naravno, na stadionu Partizana se već nekoliko godina unazad odomaćio pank zvuk, najviše zahvaljujući momcima iz Grupe JNA. Bendu koji je više nego sposoban da izazove grmljavine i oluje, i slobodno mogu reći, momcima koji su najbolji bend koji je potekao iz naše navijačke scene. Koncipirani su na taj način da je njihov rad u potpunosti posvećen JSD Partizan, i od 2010. su izdali dva albuma, a ja se iskreno nadam, da će trajati još mnogo, mnogo godina, jer je prije njih bilo nezamislivo da se u toku fudbalske utakmice organizuje pank koncert pred čitavom tribinom. E, i ono sa početka teksta, pank i šutka na tribini:
A da je grobarski mentalitet plodno tle za razvijanje pank zvuka dokazuju i sami navijači. Mislim, ukoliko ste išli na dvadeseti rođendan Samostalnih Referenata koji je skoro održan u Domu Omladine, ne moram ništa da vam objašnjavam. Uz to su melosi južne tribine čest gost na svirkama bendova PogonBGD ili Prilično Prazni, a i njihove mlađe kolege su svirali u čast, Grobari bi rekli, samo jednog kluba na svetu celom:
Hvala Sidu ovi momci nisu usamljeni u jednoglasnom demantu da pank na tribini ne može da umre, a u odbranu ove ideje su ustali, već pomenuti, Radovi popularni Junajted Forsi:
Lešinari iz Banja Luke:
Njihovi burazeri iz Novog Sada:
Crveni Đavoli iz Kragujevca:
Ultra Semendria iz Smedereva:
Meraklije iz Niša:
I još mnogo bendova međ' navijačima koji su opozicija er maksevima, šuškavcima i turbo folku na tribini. Jednostavno, kao i u drugim aspektima društva postoje ljudi koji su sposobni i imaju talenta da izguraju pravu priču. O njima ćete čitati u nastavku ovog članka, a za sad keep calm i držite se, kako glasi jedna grobarska parola, Skins & Punks & football fans!
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon