...Reče Bole iz Bugarske skupštine u istoimenoj numeri. Od kako sam se krajem 2013. preselio u grad zbog fakulteta, trudio sam se da što više vozim bicikl koji nemam. Pozajmljivao sam ga, iznajmljivao, uništavao i ulagao pozamašan novac u popravke tuđih bicikala. Kad sam bolestan, neraspoložen, mamuran, kad je pretoplo, kišovito, bicikl je uvek bio i ostao lekovit.
Pogled na svet sa bicikla je jedinstven, oči bicikliste su iznad očiju pešaka, biciklista je brži od pešaka, a opet dovoljno spor da uoči sve sitne detalje pored kojih prolazi. Iako se često biciklisti svrstavaju u onu vegan / keročuvar kategoriju, ovakav tip rekreacije ovde koristim samo kao paralelu nekom zamišljenom radaru ili dvogledu koji registruje i posmatra događanja oko sebe iz jednog sigurnog prostora.
Na biciklističkim stazama i trotoarima često su parkirani automobili raznih punišića koji svaki slobodan prostor smatraju parking mestom. Mesta obeležena za hendikepirane osobe su odavno postala nezanimljiva, na njima još uvek parkiraju samo mladi i neiskusni pavijani sa potankim dosijeima. Mlađane majke na te staze gledaju kao na modnu pistu, pa se odatle neće pomeriti čak i kad vas vide, bez obzira što ste nalegli na zvonce kao stranački bot uoči kampanje. Kako bi konačno poletele sa te piste, predlažem hvatanje zaleta kad se primerak mlade majke uoči, a zatim darovanje cajpera u trenutku prolaska kraj nje. Ista je priča i sa očevima i decom. Ne pada im na pamet da sklone decu sa staze, nije njihov problem što ne možeš slobodno da prođeš stazom koja ti je namenjena. Ali kad se tatinom sinčiću sutra neko ispreči u njegovim hirovima, tatica će biti prvi koji će pritrčati da suparnicima razbije glave i prebroji zube, jer takvi primerci danas decu vaspitavaju u stilu tvoje je moje, ali moje nije tvoje. Ostali vozači se susreću sa istim problemima, i znaju kako da se ponašaju, i svaki se ponaša u skladu sa nepisanim a dobro znanim pravilima, tako da jedni za drugima ne zauzimamo prostor, kao da nas nema na istoj stazi u istom trenutku.
Od ovih pošasti (koje se dešavaju i kad nisi na biciklu) može se pobeći samo u šumu. Prirodne staze, čist vazduh, ljudi koji odmaraju i ne smetaju ti, niti ti smetaš njima, životinje koje nisu vezane povodcima ili ukavežene, sve je to odlika džungle u koju urbani primerci koji žive svoje Instagram konformističke živote nikada neće kročiti, jer to je za njih previše primitivno. Oni radije kampuju u šoping centrima i prodavnicama brenda Kara (K=Z), a ljubav, saosećanje, prijatelje i istomišljenike (čekaj, koje kurčevo mišljenje?!) pronalaze na društvenim mrežama, skriveni u svoj neprobojni oklop kvazi individualizma i neshvaćenosti.
Uostalom, u naslovu pomenuta pesma će vam na mnogo direktniji način reći sve što ste pročitali iznad.
Tihomir Škara
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon