Na biciklu se vozim po principu

...Reče Bole iz Bugarske skupštine u istoimenoj numeri. Od kako sam se krajem 2013. preselio u grad zbog fakulteta, trudio sam se da što više vozim bicikl koji nemam. Pozajmljivao sam ga, iznajmljivao, uništavao i ulagao pozamašan novac u popravke tuđih bicikala. Kad sam bolestan, neraspoložen, mamuran, kad je pretoplo, kišovito, bicikl je uvek bio i ostao lekovit. 

Pogled na svet sa bicikla je jedinstven, oči bicikliste su iznad očiju pešaka, biciklista je brži od pešaka, a opet dovoljno spor da uoči sve sitne detalje pored kojih prolazi. Iako se često biciklisti svrstavaju u onu vegan / keročuvar kategoriju, ovakav tip rekreacije ovde koristim samo kao paralelu nekom zamišljenom radaru ili dvogledu koji registruje i posmatra događanja oko sebe iz jednog sigurnog prostora. 

Na biciklističkim stazama i trotoarima često su parkirani automobili raznih punišića koji svaki slobodan prostor smatraju parking mestom. Mesta obeležena za hendikepirane osobe su odavno postala nezanimljiva, na njima još uvek parkiraju samo mladi i neiskusni pavijani sa potankim dosijeima. Mlađane majke na te staze gledaju kao na modnu pistu, pa se odatle neće pomeriti čak i kad vas vide, bez obzira što ste nalegli na zvonce kao stranački bot uoči kampanje. Kako bi konačno poletele sa te piste, predlažem hvatanje zaleta kad se primerak mlade majke uoči, a zatim darovanje cajpera u trenutku prolaska kraj nje. Ista je priča i sa očevima i decom. Ne pada im na pamet da sklone decu sa staze, nije njihov problem što ne možeš slobodno da prođeš stazom koja ti je namenjena. Ali kad se tatinom sinčiću sutra neko ispreči u njegovim hirovima, tatica će biti prvi koji će pritrčati da suparnicima razbije glave i prebroji zube, jer takvi primerci danas decu vaspitavaju u stilu tvoje je moje, ali moje nije tvoje. Ostali vozači se susreću sa istim problemima, i znaju kako da se ponašaju, i svaki se ponaša u skladu sa nepisanim a dobro znanim pravilima, tako da jedni za drugima ne zauzimamo prostor, kao da nas nema na istoj stazi u istom trenutku. 

Od ovih pošasti (koje se dešavaju i kad nisi na biciklu) može se pobeći samo u šumu. Prirodne staze, čist vazduh, ljudi koji odmaraju i ne smetaju ti, niti ti smetaš njima, životinje koje nisu vezane povodcima ili ukavežene, sve je to odlika džungle u koju urbani primerci koji žive svoje Instagram konformističke živote nikada neće kročiti, jer to je za njih previše primitivno. Oni radije kampuju u šoping centrima i prodavnicama brenda Kara (K=Z), a ljubav, saosećanje, prijatelje i istomišljenike (čekaj, koje kurčevo mišljenje?!) pronalaze na društvenim mrežama, skriveni u svoj neprobojni oklop kvazi individualizma i neshvaćenosti. 

Uostalom, u naslovu pomenuta pesma će vam na mnogo direktniji način reći sve što ste pročitali iznad.

Tihomir Škara

10 TIPOVA GITARISTA

Pokušaću da kroz kratak prikaz obradim deset najčešćih tipova ljudi koji na svirkama sviraju gitaru (i još ponešto). Neke je lako prepoznati, jer je li, mlate skupim gitarama i prave nesnosnu buku misleći da su Van Halen koji će posle svirke u meljivom rok klubu povaliti pet grupie curica u backstage-u, a koji je zapravo magacin za piće. Neki su okej i povučeni, tako da ih nećete ni čuti zbog ovih prvih, a između cirkuliše veliki broj raznih zanimljivih ili nekreativnih kombinacija.

1. Klinjo koji ima cover bend – jedva skupljena ekipa, često sa dosadnim i dugačkim imenom kao „Ekološka katastrofa“ na primer, sviraju repertoar na kom su istovremeno Goblini, Maiden-i, Dire Straits i Električni orgazam. Klinjo je prosečan talenat sa lošom gitarom. Gleda da povremeno ispadne faca, malo digne gitaru u vis, malo skoči, ali ipak je sviranje na prvom mestu. Muči se, gazi, cima, grize, često pesme skida preko tablatura kad zapne, ali takvim tempom često kasnije završava u sasvim dobrom i respektivnom bendu.

2. Visoki žgoljavi tehničar – da ga jebeš, svaki koji prži devedeset tri note u sekundi često je takve telesne građe. Tu su dugački prsti, nalik kineskim štapićima, i neizostavan, do zla Boga ružan Ibanez s nekim okultnim nalepnicama koje ne razumeš, dok je Satriani centralno interesovanje. Osuđen na neki death/doom/technical metal bend, povučen u stranu izvlači priču na površinu, sve dok jednog dana ne batali metalisanje, pusti nokte na desnoj ruci i krene da svira Slobodana Trkulju u akustičnom maniru.

3. Mladi panker – poletni dečkić na sredini druge decenije života, svira raspalu Aster električnu ispred čijeg naziva je dodao slova „FL“ i generalno izlepio svoje svijetlo oružje raznim anarhijama, i sličnim anti- nalepnicama. Ima taj Kurt Cobain pogled dok peva, draže mu je da ga mrze zbog onoga što jeste, nego da ga vole zbog onoga što nije. Vans patike ili starke, uske farke, neuredna kosa, kao Sex Pistols ili sličan eksploatisani bend. Zna tri akorda (jer se cela diskografija Ramones-a zasniva na A - D - E rifovima, a od nje se još nije odmakao) iako je išao u muzičku, odsek klavir. Živi u tom nekom otpadničkom stilu dok je benda, a za punoletstvo prelazi u Nike i kariranu košuljicu i gura pevaljki stotku kinti u ruku, jer mu nije dala u sise da joj gurne.

4. Nabeđeni lik – misli da zna da svira. Početnik koji misli da zna da svira. Naučio je Smoke on the water, Nothing else matters i recimo Tišinu od Bajage, besan je što mu društvo nije alternativno i što ga niko ne jebe dva posto kad im tiho, aljkavo i van svake dinamike zasvira prve tonove Metallica-e, dok oni radije biraju YouTube i NE ZNAAAM JA DA MUŠKI POGINEEEM. Ide na časove i jedini bend je školski bend gde svira sa ostalim polaznicima. Vrlo često je on najstarija mrcina, pa ima čast da svira da bubnjarem od 8, pevačicom od 12 i basistom od 11 godina. Svira baladu, mlati gitarom, diže đavolje rogove, dok ga klinci gledaju i razmišljaju kako su se mnogo puta prejeli slatkog, ali nikad takav napad hiperaktivnosti nisu imali.

5. Lik koji je doveo ekipu – sličan prvom liku, često ima cover bend, ali na malo kvalitetnijem nivou. Često alfa i omega u bendu, grčevito drži sve konce. Ima solidnu opremu iako pevačica koja isto svira ima trideset puta jače pojačalo i trideset puta manje talenta. Publika je proređena, zato mu je zadatak da iscima svoju ekipicu koja će ga podržati. Na svirku mu jedva dođu dva druga s kojima nije baš u ljubavi, i drugarica na koju cedi suvu drenovinu, tako da ovi muški dođu kao kolateralna šteta. Pokušava da impresionira drugaricu, i to radi vrlo dobro, ali njeni ukusi su drugačiji. I dok nakon svirke pakuje kablove, „šalica na stranu“ momčić ga u kafeu Maćijato pakuje u njegovu nesuđenu ljubav i kreativnu muzu.

6. Matori gitarista – muzejski primerak, ne diraj – lomljivo! Cigara u usnama, lokalno pivo na pojačalu. Sa ekipom svira Osvajače i slične jednoćelijske kreacije, često gostuje po moto skupovima. Gitara mu je oguljena, polupana, izderana, prošla je s njim više nego supruga, pa često gitaru i naziva svojom ženom i nikom ne dozvoljava da je pipne ili proba. Svira kao da je rođen s njom, a sve je to rezultat beskonačnog okretanja istih pesama. Na neke nove i teže pesme pomalo cvika, ali ih brzo savlada jer ima godine iskustva. Često iza sebe ima album ili čak par albuma, za koje kasno saznaš i koji su izuzetan kvalitet, ali nažalost, broje jedva blizu hiljadu pregleda na YT-u.

7. Bucko – dobar lik. Sjajni dijamantski prsten izgubljen u slivniku među dlakama, štrokom i otpadom. Na bini za njega nema mesta, pa ga postave iza pojačala. Uvek pognute glave, često u nekoj neverbalnoj, „očnoj“ komunikaciji sa bubnjarem tokom svirke. Zna znanje, i jedini pored Matorog koji se zaista može nazvati gitaristom. U slobodno vreme vežba tehniku, brzinu, dinamiku, malo se bavi produkcijom, zanimaju ga i druge grane umetnosti. Nosilac kreativnih ideja u bendu, ostali ne mogu da isprate njegov tempo i često služe samo da lepe malter na njegovoj fasadi. 

8. Metal mašina 1 – ništa interesantno. Za njega postoji samo metal, Master of Puppets najbolji album ikada, Megadeth govno, Dickinson najbolji pevač na svetu. Prži solidnu gitaru sa oštrim i uglastim ivicama, želi biti najglasniji, ali ipak ima zavidnu tehniku (mada to može biti posledica kao što je kod Matorog). Smatra da je bolji od svog kolege iz sličnog benda, misli da samo on zna da svira, da se može i mora svirati samo metal, i ta ograničenja čine da njegov bend ima dvadesetoro ljudi u publici, od kojih šestoro radi u lokalu, a ostalo su mlade curice u Nightwish i Rammstein majicama i sa nekim strašnim sotonjarskim ogrlicama, božmesačuvaj.

9. Metal mašina 2 – vrlo interesantan lik. Svira u bendu koji se probio, imaju album ili dva, sviraju po regionu. Preboleo sve dečije bolesti, zna da kontroliše svoj scenski nastup, a i da pored toga pruži maksimum. Nije mu bitno da je glasan, to je posao tonca, bitno je da se ne izneveri publika. Sa njim možeš lagodno proćaskati nakon svirke, ako sviraš daće ti savet, čak će se popeti sa tobom na binu da ti pokaže kako radi digitalna delay pedala provučena kroz phaser. Ako ne sviraš, vrlo rado će nazdraviti sa tobom. Ne mora striktno da bude metal bend, ali najčešće su slučajevi takvi.

10. Umetnik – prethodni lik, podignut na viši transcedentalni i holistički nivo. Pitaš se kako istovremeno uspeva da svira gitaru, klavijaturu, udara sitne perkusije i peva. Pitaš se i kako uspeva da ima afirmisan bend, skuplja ploče, ima plaćen posao, ribu, i planira kupovinu sopstvenog, novog auta. Obično ga zanima ono iza muzike, kako nastaje, generalno fizika i nauka u muzici. Na svirkama je povučen, odmeren, lepo odeven i generalno izuzetno kulturan i vaspitan mladić. Ova je tačka pisana prema tačno određenim muzičarima, nije apstrakcija i prosek kao prethodnih devet, i trenutno su mi na umu samo dvojica koja se uklapaju u tačku.

Lista se ovde ne završava. Tu su još indie akustičari, koji često nastanu iz pomenutih pankera ali i dalje furaju neki šatro „weltschmerz“, suvi tezgaroši koji nisu vredni pomena, a mogu da se izrode ako muka natera iz nekog od prvih pet tipova, tu su i preletači koji počnu sa gitarom, pređu na bas i završe na bubnju pa smatraju sebe kompetentnima za svaki instrument, sole pamet svima počev od lika koji cepa karte na ulaz pa sve do lika iza bine koji se brine da je na bini sve kako treba. Veliki deo svih pomenutih tipova se nikad ne ostvari zbog nerealnih i egoističnih ambicija, dok se onaj manji deo iskristališe i pruži nešto zbog čega je vredelo cimati se po smrdljivim lokalima, miriti posvađanu ekipu, trošiti svoj auto i gorivo na prevoz opreme i ekipe, i generalno cimati se kroz sve moguće Scile i Haribde. 

Specijialni disklejmer za sve uvređene gitariste koji trenutno psuju majku autoru teksta: pošto i sam sviram deset godina, imao sam priliku da prođem kroz nekoliko navedenih faza, na konto čega sam ih i izveo ovde, kao i da sviram sa ljudima svih navedenih tipova, tako da tekst nije imao nameru nikoga da uvredi. Ako ste se baš ljutito uvredili, tim još bolje, sad znamo proveren recept kako šuknuti paljevinama. Hvala na pažnji.

Tihomir Škara

Moja su koljena umorna od moljenja

Javnost je upoznata sa skorašnjim skandalom ministra odbrane. U pitanju je prostačka i seksistička opaska koju je dobacio novinarki neke TV stanice. Vrtoglavom brzinom se oglasio premijer koji je najavio smenjivanje ministra odbrane. Setite se onog helikoptera i sedam žrtava, nakon čijeg pada isti taj ministar nije smenjen. Sad na jednu stranu stavite novinarku, a na drugu sedam ljudskih života, i izmerite im težinu. Očito je novinar mnogo teži, jer je uspeo da izdejstvuje smenjivanje ministra odbrane. 

Da se razumemo, nije ovde reč o politici, nego o lobiranju od strane sporednih faktora. Ne podržavam ni ministra, ni premijera, niti ih branim, a sa druge strane ne podržavam ni sav ovaj cirkuski ansambl koji se uzdigao protiv jedne opaske. Umesto tog čoveka mogao je biti bilo ko drugi, on je samo poslužio kao katalizator, njegovo ime i položaj su nebitni. 

Zašto se isti ti novinari nisu podrobnije upustili u istraživanje kada se desila katastrofa sa padom helikoptera? Zašto neke afere nisu dublje ispitane i obelodanjene? Zašto javnost ne zna mnoge stvari o majskim poplavama i o sredstvima za obnovu područja? Zato što sve ima svoju cenu, i svako ima svoju cenu. Pročitao sam skoro dobar intervju, gde sagovornik kaže da su novinari jeftina radna snaga. Nisu jeftina, besplatna su. Omeđeni su granicama „slobodnog izbora“, u kojima se moraju kretati. Retko ko je danas novinar, i retko ko uspeva da uzdrma širu javnost svojim rečima i istraživanjima. Voditeljka vremenske prognoze i ratni reporter su novinari podjednako, ali javnost će više stati u odbranu ove prve, jer je ona tu prisutna i njoj i njenim kolegama je upućena opaska, dok ovog drugog niko neće primetiti, niti će se on obazirati na goruću vest, jer se nalazi na mnogo bitnijem mestu, gde nema vremena da se posvećuje prizemnim temama.

Ispratio sam i protest novinara povodom svega ovoga. Bilo je tu dosta novinara, a svega ukupno oko osamdeset-devedeset ljudi. Držali su govor kako je to sve nedopustivo, pričali o časti, obećanjima i zaista ispunili svoju građansku i profesionalnu dužnost. Sve u svemu, bilo je tu petnaestak ljudi koji su novinari u punom značenju te reči, koje sam viđao po TV programima i čije sam tekstove čitao. Ostalo su mahom studenti filozofije, nepoznati ljudi koji valjda to podržavaju, i svi ostali koji su jednom u životu uhvatili olovku pa sad sebe nazivaju novinarima. Isto kada bih ja sebe nazvao ekonomistom i svrstao se u isti koš sa Miodragom Zecom ili npr. Gregorijem Menkjuom. 

Problem su ovi poslednji. Tu su svi oni koji se bave internet novinarstvom, baš ovako kao i ja, mnogi pišu neke blogove, tvitove i slično. Problem je što su se oni našli prozvanima, a nisu ni N od novinara. Nemaju to zvanje, nemaju te kompetencije, a ako ih ikad budu i imali, mnogo je verovatnije da neće klečati kao novinari, nego kao radnici u marketu dok budu slagali balone vode na donju policu. Nedopustivo je da neko ko svoje mišljenje zasniva na 140 karaktera donosi sudove o ovakvim pitanjima i uopšte učestvuje u ovome. To je parazitiranje na račun ugroženih, zbog čega imam dosta skeptično mišljenje i po pitanju tih ugroženih. Trenutno prolazimo kroz period ugrožene slobode govora, gde se svi sa olovkama bore za baš tu vrstu slobode. Jednog trenutka će i dobiti to što žele, i opet će biti omeđeni u svom prostoru slobode, a njihova dela će biti formirana po principu diktata sa časa srpskog jezika. 

Ali bez brige, ništa se neće promeniti. Novinari su rekli svoje, to je slikano i snimljeno i za dva dana će biti zaboravljeno. Ovaj neće biti smenjen, jer i nad silom ima sila. Tviteraš i bloger će i dalje biti uvređeni, jer oni #ne #kleče, onaj većinski deo novinara će i dalje voditi jutarnji i sportski program, prenositi vesti i uređivati emisije u formi jedan-na-jedan gde će se baviti bitnijim temama, a onaj najbitniji deo, oni ljudi koji čine samu srž i suštinu ove profesije će ostati u zapećku i ćošku, jer je njihova istina nepotkupljiva, ali isto tako i nepoželjna dresiranoj javnosti. U krupnom kadru će se opet naći nebitne ličnosti, koje su tu da lobiraju za svoje interese, a ono bitno će opet da im proleti pred očima dok teraju inat s potpuno nebitnim faktorima. 

Ovaj tekst je paradoksalan, jer sam sebi uskačem u stomak, neiskusan sam i nisam novinar, i zato ga nemojte uzimati za ozbiljno. Uzmite za ozbiljno vaše lično i razumno mišljenje, a neka vam ovo posluži samo kao mala varnica i mali podsetnik na potrebnu gradaciju nekih stvari u društvu, na gradaciju koja biva degradirana usled potrebe zaštite i preuveličavanja ličnih interesa.

Tihomir Škara

Svi znamo sve, i zato nam je odlično

Preuzeto sa www.zdnews.hr

Ima jedna izreka, kaže otprilike ovako – treba se plašiti onog čoveka koji je u životu pročitao samo jednu knjigu. Mislim da je to rekao neki francuski filozof, ali to sad nije ni bitno. Zapravo, bitno je. Sad će baš takvi da se sjate ovde i ispravljaju parafraziranu izreku i navode originalan izvor. Ponekad ne mora to biti knjiga, može biti bilo šta. Treba se plašiti onih koji sve rade do pola, počinju a ne završavaju, ali zato na sva usta hvale svoja postignuća. To su oni koji misle da planete orbitiraju oko njih, koji se smatraju alfom i omegom, početkom i krajem svega. Sve bi to bilo podnošljivo da je takvih malo. Ali takvih ima svuda i u svim sferama, i tako počinju da se kote i množe geometrijskom progresijom.

Onaj što je u životu pogledao jedan film, znaće koji je najbolji za vas, znaće da vam ga preporuči bez nekog podrobnijeg objašnjenja zašto baš tom filmu da prepustite vaše vreme. Onaj što je bio na jednom koncertu ili na jednoj izložbi, znaće zašto je baš taj umetnik najbolji i zašto su drugi prosečni i loši. Taj što je u svom životu učinio jednu stvar, do kraja ili polovično, ni ne zna za bolje i ne treba mu zamerati. Njemu je to merilo kvaliteta, jedini reper prema kome meri i upoređuje sve ostalo čemu neće prići, ali taj je zagrebao površinu i na konto toga sebi daje pravo da merodavno donosi kritike i zaključke. Čuo je za neke migrante i teroriste, i on zna koje je pravo geopolitičko stanje i šta treba učiniti. Čuo je za neke privatne pivare koje proizvode zanatska piva, i on zna koje je najbolje. I tako dalje... Šta god da je u pitanju, postoji stručnjak koji će vam razjasniti sve stvari koje vam nisu jasne, a sam će sebe razumeti tek onoga trenutka kada ga objasni neko kome taj isti ekspert ukazuje poverenje. Ima zaista kvalitetnih ljudi koji umeju da nameste pitu od govana, i time uliju malo nade ekspertima, čineći im nesmotrenu medveđu uslugu. Ali ne treba ih osuđivati zbog toga, rade svoj posao kako dolikuje. 

Greh je pokušati nešto stvoriti i raditi kontinuirano u prisustvu pomenutih. Jer nećete to raditi na pravi način. Nećete to raditi iskreno, pravilno i objektivno. Oni su tu da vam kažu da ste mladi, zeleni i zaslepljeni, da vam je um zatupljen i zatvoren. Sa takvima nije teško biti fin. Što ih pre terajte u kurac, jer kad puste larve oko vas, nakačiće vam se na vrat i isisavaće vam ideje, želje i sve što mogu da sisaju...

...osim one jedne stvari na koju bi zapravo trebali da se maksimalno fokusiraju.

Tihomir Škara

A tout le monde

Uspeo sam čak duže od 24 sata da ćutim, ali ipak ću reći par reči na trenutnu temu terorističkog napada u Francuskoj. Da razjasnimo na početku nešto, potpuno sam indiferentan po pitanju zauzimanja ove ili one strane. Ono što me tišti je sveopšta halabuka koja se podiže oko toga šta su Francuzi radili ovima ili onima. Sad kažu kako karma vraća Francuzima za njihova ratna i kukavička nedela. Apsolutno se ne slažem sa time, jer karma je izgovor za nepreduzimanje bilo kakve aktivnosti. Ne vraća im karma, vraćaju im teroristi – to bi već smislenije zvučalo. 

Skrenuo sam malo sa teme, tišti me i smeta mi to što se naši domoljupci pozivaju na francuske grehe, i sva se priča svodi ko je kome šta nažao učinio. Time se postiže ništa drugo do izjednačavanje tih terorista sa žrtvama, a same žrtve bivaju potpuno isključene iz cele priče. Znači obične ubice dobijaju status osvetnika za sve ono loše što je nama ili bilo kome učinjeno. Neprijatelj našeg neprijatelja ne mora striktno da nam bude prijatelj, možda nam je to naredni neprijatelj. Sramota je zaista da odrastao i svestan čovek posmatra stvari tako prosto i površinski, potpuno isključujući srž problema. Pošto sam pomalo konfuzan i slabo koncizan, šta sam hteo reći? Hteo sam reći da se ovo moglo dogoditi bilo gde, i u budućnosti će se sigurno još više događati. Ono što ne smemo da ispustimo iz vida su žrtve. Bile one francuske, britanske, nemačke, srpske, hrvatske, sirijske ili indijske nacionalnosti, potpuno je nebitno. Bitno je njih imati u vidu kada se nešto ovako dogodi. Na samom početku smo namestili grešku jer smo ljude poistovetili sa njihovom vladom i politikom, i time njih osudili, a teroriste podigli na pijedestal. 

U trenutnim vremenima često slušamo da se obični građani izuzetno ne slažu sa trenutnim politikama svojih zemalja, što znači da ih ne može kriviti za ono što njihova zemlja čini na svetskom planu. Sutra će neka druga zemlja biti na meti, a mi ćemo opet iskopati neke istorijske podatke, pokušati da osramotimo te ljude, opet ćemo slaviti nečije zločine koji nam navodno vraćaju neku pravdu, umesto da se fokusiramo na potpuno suprotno – da pružimo pomoć koju možemo da pružimo, i time pomognemo u sveopštoj borbi protiv rastućeg terorizma. Jer ljubav rađa ljubav, a mržnja rađa mržnju, a mi se baš nešto i nismo pokazali kao strastveni ljubavnici.

Tihomir Škara