U narednih nekoliko (nadam se, ne previše) redova, pokušaću iz svog ugla da objasnim šta je „free download“ doneo, a šta uskratio od muzike. Ne prihvatam kategoričke stavove po ovom pitanju i zato ću pokušati da objektivno sagledam obe strane priče.
Već sam u jednom tekstu napisao kako sam odrastao u 90-im godinama (do danas zakačio četiri države, a nisam mak’o iz svog mesta), a muziku sam počeo da upijam negde u vreme odumiranja vinila i CD revolucije. Ipak nijedan od tih nosača zvuka nisam previše koristio, jer, bilo je: „biraj između ćaletovih ploča Mitra Mirića ili slušanja muzike kod komšije koji je jedini imao CD player u kraju. Tako je ostala treća opcija – audio kasete. Svako ko ima preko 25 godina, zna o čemu pričam. Otkidanje od usta mesecima (džaba su u školi govorili da je doručak najvažniji obrok), iskukavanje love od babe i dede čim padne penzija, ma perverzija. I onda kupiš jednu kasetu koju preslušavaš mesec dana, sto puta dnevno. Naravno, sve pesme naučiš napamet i tako u nedogled. Moram priznati da baš i nisam davao kasete drugarima, jer od njih nisam imao šta da izaberem pored Đoganija i Zoke Kuline.
Ovde dolazim do priče o lošim stranama besplatne digitalne muzike. Jebi ga, samom kupovinom bilo kog nosača zvuka, automatski si dokazivao koliko ti je stalo do nekog benda, a ceo album si upijao od početka do kraja (beskonačno puta) i tako si pravio komparaciju između prethodnih i narednih izdanja. Da sam tad znao da pišem o muzici, to bi bile strašne recenzije ha ha ha. Da je baba deda. Elem, kao što rekoh, dobra strana prodaje nosača zvuka je bila ta što bi makar jedan deo te love završio kod muzičara (jes da su izdavači i distributeri jebali kevu u to vreme sa procentima). Danas snimiti album kao fizičko izdanje u više od sto primeraka je ogromno ulaganje, jer, moraš sve iz svog džepa da platiš, pa čak i da imaš izdavača. Niko neće da ti to izda za džabe i da se ugradi u procenat, jer, jednostavno zna da to nema kome prodati. Ovim ne opravdavam one koji album samo šibnu na neki od servisa i time smatraju da su završili posao. Mišljenja sam da je bolje u svojoj režiji narezati dvadeset princo diskova i naštampati kakve takve omote (pa makar i za sebe), čisto da znaš da te pesme postoje negde van internet linkova. To je isto kao kad pisac napiše knjigu i kaže čitaocima, evo vam .pdf, čitajte. Samim tim nipodaštavaš svoj rad koji će za dva dana biti zatrpan i zaboravljen u gomili sličnih izdanja.
Međutim, pojava mp3 foramta je uslovila totalno pucanje muzičke industrije. Čak su i plagijatori i prodavci piratskih albuma izvisili, jer relativno niska cena računara uslovila je da danas svako od nas može biti „pirat“ za svoje potrebe. Jedinice memorije su odavno prešle terabajte, kompakt disk su zamenile fleš memorije, pa se muzika više ne čuva na policama, već hard-diskovima. Ok, pričam vam opštepoznatu priču, ali, gomilanjem besplatne muzike došlo je do efekta zasićenja. Kad neko (kao ja, na primer) u svom računaru ima preko hiljadu (samo punk) albuma prikupljenih za 4-5 godina, pitanje je da li ću to ja ikad stići da preslušam. O eventualnom vezivanju za neke pesme, izlišno je i govoriti. A novi albumi samo stižu, i to na dnevnom nivou.
Mislim da sam dosta kritikovao digitalne formate, a sad ću nekoliko reči o prednostima. Razume se, na prvom mestu je cena. Smatram da je to i pošteno sa neke strane. Muzika treba kao opšte dobro da bude besplatna, ali, zato publika treba da posećuje koncerte i plaćanjem ulaznica omogući omiljenom muzičaru da se makar pokrije sa troškovima. U zavisnosti od popularnosti, dobar deo može i lepo da živi, ali, to sad nije tema. Ovde bih istakao jedan, za mene, kurvanjski način plasiranja muzike putem interneta. To je kad vidim da neko baci album na bandcamp, deezer i slično, a onda ukuca 5 eura za free download. Shvatam ja da to tako funkcioniše u svetu, sve je to biznis, ali, majku mu, pa zar očekuješ da će ti neko iz Srbije platiti 700 dinara za šest pesama, koje može i da skine preko onlajn programa, a ako ništa drugo, može da uključi rekord i snimi te pesme. Zbog toga će da skine pesme u nekoj mizernoj bitraži i još da ih proširi po društvu i šta si radio. On da želi da ti da pare, kupio bi disk koji je po prirodi stvari bar duplo jeftiniji, al ajd. Ne podržavam pirateriju samo smatram da čim nešto postaviš na internet, to postaje javna svojina. Ti jedino od svega možeš da sprečiš nekog trećeg da zaradi od tvog rada, ali, običnom slušaocu koji to sačuva u komp, ne možeš ništa. Postoje i ekstremniji stavovi po ovom pitanju, a to zagovornici toga ne dozvoljavaju da muzika njihova prodre na net. Ponavljam, nisam za pirateriju, ali, nisam ni za to da se tvrdoglavo ne da muzika na net. Samim tim u startu gubiš veliki deo potencijalnih slušalaca, kojima se jebe za tvoj stav povodom toga.
Još jedna dobra strana cele priče je da mladi autori ovim putem veoma lako mogu da isplivaju iz anonimnosti, bez da cimaju medije da ih promovišu. Preduslov je da naprave dobre pesme i eto im šanse.
Ono što današnja alternativna scena u Srbiji greši, to je prevelika zarobljenost nekim prošlim vremenima. Nažalost, ovo je napredak (ili nazadak), vreme leti i neumitna je činjenica da se moraš da prilagodiš u bar jednom delu. Razmišljanja o tome kakav je nekad bila scena, kakava je sad, kakava će biti i slično donose samo konstataciju postojećeg stanja, ali ne i konkretna rešenja. Čak ako se i pojavi neko sa predlogom, nema podršku, ne postoji masovni odziv da se krene tim putem. Zbog toga, i diskovi i ploče, i kasete i mp3. Pa ko šta više voli. A bendovi koji zaista žele da prodaju nosač zvuka, neka se potrude na prvom mestu da naprave dobre pesme, da steknu iskrenu publiku, a kvalitetna muzika će lagano naći put do ušiju slušalaca, a to je i jednino važno u ovom slučaju!
Dejvid
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon