Franolić & Ćulap & Jovanović - Put [recenzija]

Franolić & Ćulap & Jovanović - "Put"
Released: 2016.
Label: Geenger records
Genre: world music/etno
Review: Tihomir Škara

Instrumentalni albumi su često „teški“ za slušanje, jer im po rečima kritičara – fali tekst. Još ako su takvi albumu u žanru world music-a, jazz-a i balkanskog/istočnog etno zvuka, onda postaju još kompleksniji i teži za slušanje od strane prosečnog slušaoca. Ali ako se takav slušalac upusti na egzotični put ka istoku, stvari postaju manje bolnije.

Trio bend pod nazivom Franolić & Ćulap & Jovanović krajem prošle godine izdao je drugi album Put, koji sadrži deset instrumentalnih numera koje kombinuju tradicionalne turske i balkanske ritmove sa jazz ritmičnošću i harmonijama usne harmonike. Pesme odišu odmerenom sentimentalnošću i toplinom, melodije govore o neprežaljenosti, zavičaju, prošlosti, osunčanoj zemlji. Ud i tar (tradicionalni arapski žičani instrumenti, nalik gitari) povremeno smenjuju usnu harmoniku i predstavljaju drugu stranu emocije, javljaju se ozbiljno i odmereno, dok tarabuka i perkusije u pozadini vode svoju priču, kao stari ljudi na ulici čiji žamor ne zamire dok se kraj njih deca igraju, svađaju se, plaču i opet sve završavaju igrom. Perkusije se koraci napred, život. Kad se nazire okončanje borbe srca i razuma, ritam zaigra još temperamentnije i ponese pesmu dalje, ne da joj da stane. Na kraju jedna strana prevagne i svakako povređena ali ponosna, iznosi pesmu do kraja, uz blagu podršku ove druge, koja prihvata poraz. Time se jedan put završava, a drugi počinje.

Koliko sam shvatio i čuo, album je sniman na Fakultetu elektrotehnike i računarstva u Zagrebu, verovatno u nekom fakultetskom studiju ili učionici. Sve to se može čuti u zvuku koji je prirodno raspršen, koji zauzima svaki atom sobe u kojoj se nalazi. Zvuk je dosta sirov, tj. u prirodnom obliku, nema efekata ni peglanja, snimak dočarava pravu akustiku svakog instrumenta, nije bilo dodatnog ravnanja, pojačavanja ili smanjivanja instrumenata, pa tako nekad perkusije prirodno potonu ili visoki tonovi usne harmonike preuzimaju apsolutni prvi plan u zvuku. Kad se dobro usredsredite na zvuke, po neki ton bude promašen, zakačena druga žica, promašen udarac ili ton prebrzo bude prekinut, što je zapravo izuzetna stvar u muzici koja odaje utisak autentičnosti i iskrenosti u onome što se radi. Takve „greške“ čak stimulišu mozak pri slušanju muzike i čine zvuk još zanimljivijim, a utiču na smanjenje dosade.

Ako volite opuštajući world music, sa jasnom formom i tradicionalnim stilom zvuka i muziciranja, gde tri profesionalca vešto vežu svilene melodije bez pretencioznosti, ovo je onda zaista biser-album koji morate preslušati.

Podeli sa prijateljima:

Povezani tekstovi