Gosti najnovijeg "Dvostava" su književnici Radoslav B. Chugaly i Mladen Popović. Red je da se na samom početku kaže nešto više o našim sagovornicima, međutim, ovaj put namerno izostavljamo taj deo. Ko je ovde došao samo zbog intervjua, neka produži čitanje, a ko želi da malo bolje upozna ove ljude, prava mesta za to su:
Radoslav B. Chugaly – chugaly.simplesite.com // www.facebook.com/chugaly
Mladen Popović – popovicevizija.simplesite.com // www.facebook.com/popovicevizija
Ovo pitanje su vam postavili mnogi, pa vas ni mi nećemo poštedeti. Kako ste počeli da pišete? Da li je bilo slučajno, spontano, ili ste osetili potrebu da nagomilano iskustvo uobličite u pisanu reč i podelite sa vašim sadašnjim i budućim čitaocima?
Radoslav: Teško je za objasniti početne porive, da budem iskren, ni sam se ne sećam pravog razloga. Jednostavno, u jednom trenutku je neka misao zatražila papir i olovku, ja nesvesno udovoljio prohtevu i eto prvog teksta. Bavim se različitim formama umetničkog izražavanja i ne vezujem se samo za jednu, pisanje mi ide prirodno, u tim vodama plivam najbolje.
Prvu zbirku sam izneo u postojanje "na mišiće", bez lektora, korektora, ozbiljnog izdavača i cele te kamarile. Tad sam bio mnogo mlađi i nije me bilo sramota bilo čega, iz ove perspektive teško da bi se odvažio objaviti tako neku lirsku poezijicu nadobudno nazvanu "Pesme iz srca". Onda se pojavio internet, otkriven sajt vukajlija.com, na njemu ustanovim da je lepo pisati svakodnevno i za to pisanje dobiti povratnu informaciju, ma koje vrste. Mislim da sam tamo sazreo kao pisac, šest godina druženja sa sličnima me dobro isklesalo.
Eto, posle svega izrečenog, moglo bi se zaključiti da je pisanje započelo spontano i slučajno, a sada je već izraslo u duševnu potrebu. Mislim da me pisanje ostvaruje u domenima koji su mi potrebni kao čoveku.
Mladen: Ja sam, kao mlađi delikvent u pisanju, želio da to nazovem mističnije nego što to jeste pa sam govorio da nisam ja nikada počeo da pišem, pisanje je počelo da mene živi i tako neke debilne metafore. Priznajem, a priznaćete da nisu naivne, ali su prepotentne, bar meni danas kao starijem delikventu. Pa šta ja znam, počeo sam slučajno i sad se eto slučajno i dešavam i u vašem intervjuu. Sve počinje slučajno, slučajno se rodiš na kraju krajeva. Možete samo zamisliti malo dijete kad progleda iz tame matere svoje i vidi toliko budala oko sebe. Tako je slično i sa čovjekom koji izađe iz tame anonimnosti i udari prvo slovo u novine ili knjigu, tek tu vidiš budalaština, a najveća su kritičari. Obično ne znaju da pišu, ali znaju da ocjenjuju. Treba li vam veći dokaz, koliko je sve apsurdno, apsurdno uopšte pisati.
Postoji li nekakva formula po kojoj se postaje književnik, pisac? Šta je presudno, talenat ili upornost, ili možda nešto sasvim treće?
Radoslav: Imao sam priliku da slušam jednog pesnika kako na pitanje: "Kako pišete pesme" odgovara na sledeći način: "Uzmem trideset slova, papir i olovku i napišem pesmu. Jednostavno."
Talenat je mit, u to čvrsto verujem. Najvažnijim smatram volju i upornost da se nešto kaže. Naravno, mašta je odličan faktor uspeha, ali uporno i svakodnevno čitanje je nužno. Dalje, potrebno je konstantno se edukovati, kako u pravopisu tako i u tehnikama pisanja. Danas postoji neverovatno velika pomoć, kakvu ja nisam imao u mladosti, na raznim sajtovima za opismenjavanje i učenje kreativnog pisanja. Tu se vrlo često nađem i dosta naučim svaki put. Pisac nikad nije dovoljno formiran, on uvek raste i sazreva, kao stablo sa pričama umesto lišća.
Mladen: Formula za pisanje je, pa šta ja znam, valjda neki određeni stepen ludosti, da kažeš javno nešto što drugi ćute ili da imaš neku ludačku potrebu da to obelodanjenje ustraje dvadeset godina bar, koliko kod mene traje. Ja to imam, ja sam osjetio tu potrebu, a ne zbog svoje satisfakcije, jer mi nikada nije bilo dobro kada sam nešto objavio, već sam imao potrebu da kažem nešto što je bitno za vrijeme, prilike, misao. Moje knjige su inače inspirisane vremenom. Mene je vrijeme opsjedalo i ono mi je formula za rad, vrijeme kao nekom slikaru model za slikanje.
Koje teme obrađujete kroz vaše tekstove? Da li neke teme dolaze shodno godinama pisanja i iskustva, i da li svaki pisac može da se uhvati u borbu sa nekim malo težim i opširnijim temama?
Radoslav: U skoro svakom mom tekstu protkan je i deo ličnog iskustva, to je nemoguće I nepotrebno izbegavati. Nekad su to proživljena iskustva, nekad “iz druge ruke” prepričani doživljaji, ali uplitanje ličnog u fikciju je nešto što priči daje život. Dobro pečeno meso je jestivo i bez začina, ali je ukusnije makar posoljeno.
Posebno se staram da u svakom tekstu unesem nešto humora, ako je ikako moguće s obzirom na temu, obavezno vodim računa o konstrukciji rečenice i naročitu pažnju posvetim upotrebi reči koje pripadaju našem jeziku. Strane reči koristim samo ako moram, smatram da je dužnost svakog pisca da poštuje i uzdiže svoj jezik jer je pisac, namerno ili ne, ipak nekom uzor. Mislim da se ne može svaki pisac uhvatiti u koštac sa svakom temom, naprosto zato što nismo svi satkani od istih niti. Ja, na primer, imam strašnih problema sa dijalozima jer se ne uspevam prebaciti iz proste naracije u složenu razmenu misli dve različite osobe. Doduše, to se ne primećuje u mojim pričama, ali tu sposobnost dugujem isključivo dugogodišnjoj praksi čitanja i pisanja.
Mladen: Tematika mojih, 'ajmo reći prvo, pjesama je vaskolika. Pokušavao sam ja to da smještam u neke cikluse, kako su knjige uzlazile ovih godina, da svrstavam u misli o, pa sad, narodu, ženama, stoci ili stoki (mislim da je tačnije za čovjeka koji pređe u taj oblik kazivati "stoki"), ideji, revoluciji, vanvremenskoj distanci gdje se poeta nalazi. Tako da tu ima svega, vidite iz priloženog da sam pjevao o škakljivim temama, mada to niko nije kapirao tada. Kada sam ja shvatio da niko ne shvata, onda sam se drznuo u prozu. Česti motivi u mojim proznim tekstovima su mali i bezvredni ljudi. Jedino tako možeš od njih napraviti nešto, pa i od sebe, jer svi moji junaci su isto i opet ja. Mislim da sam zalazio i u istorijske događaje, ne znam kako se to može nazvati, pa sam pisao , u zadnje vrijeme, o svojim precima u istorijskom kovitlacu. Pravio sam neku triologiju ustanaka i buna 1875. godine, Drugog svjetskog rata 1941 i današnjice. Tu sam provlačio nit kroz vremena od onog što smo bili, što smo trebali i na šta smo spali, da ne kažem propali. Uglavnom se i godinama raste u tom smislu, kako da ne, pa samim tim i težina postaje veća, a ja mislim da vam je iz gore navedenog i dočarano dokle sam sve dosezao ili bar pokušao da dosegnem.
Kako gledate na izdavaštvo u Srbiji danas? Znamo da ste obojica objavili knjige na stranom internet sajtu, a takođe znamo da voditeljke koje pišu „bestselere“ izdaju svoje knjige u ogromnim tiražima, zbog nezasite tražnje. Kako danas kvalitetan pisac da objavi knjigu i bez veće propagande da stigne do kvalitetne čitalačke publike?
Radoslav: Nikako. Moja iskustva na tom polju variraju od "Dobar si, ali kome mi da prodamo to?" do "Odlično pišete, dostavite dve profesionalne recenzije i lektorisan tekst pa ćemo videti". Da bi bilo kakav pisac došao do onog fantastičnog trenutka kad omiriše sveže štampanu knjigu sa svojim imenom na koricama potrebno je dosta novca ili dosta veza. Provincijalac bez te dve stvari, ma kako bio talentovan, može se osloniti samo na elektronsko objavljivanje.
Koliko je to laka opcija, relativan je pojam. Najpre, moj izdavač traži da se knjiga formatira po tačno utvrđenim šablonima. Srećom pa je uputstvo sasvim jasno i puno primera. Drugo, marketing je pola tržišta, a elektronsku knjigu je jako teško reklamirati pa je i prodaja mnogo manja. Treće, za pisca je elektronska knjiga jednako prokletstvo koliko i blagoslov jer niko ne želi da štampa knjigu koja je već objavljena, pa makar i u toj formi.
Mladi (uslovno rečeno) pisac u našoj sredini jednostavno MORA dostići određenu kritičnu masu publike putem elektronskih medija pa tek onda tražiti svoju šansu kod nekog od izdavača. Uz to, toplo preporučujem da se jedno delo čuva “u šteku” i nikom ne pominje dok ne stigne šansa za objavljivanje.
Mladen: Na izdavaštvo ne gledam uopšte. Gomila pasa koji bi da te rastrgnu i ne urade ništa. Nedavno sam poslao pismo jednoj izdavačkoj kući da vidim šta se može uraditi povodom neke moje knjige. Odgovor je bio strašno odvratan. Nešto tipa: "Poštovanje. Naravno, zadovoljstvo nam je... bla bla formular za ovo ide nama, na www to i to. mail je @ taj i taj, i tu šaljete propratni sinopsis... bla bla, onda šaljete nama zahtev za članstvo na adresu tu i tu pa ako vam odgovorimo onda nam šaljete djelo koje će stručni kadar da..." i onda dok to čitaš kažeš: "ma šta u koji kurac!" A ja sam samo htio ljudski i tako sam im i napisao u odgovoru: "Ja sam samo mislio da dođem, da popijem sa nekim od vas kafu, da porazgovaram, sve bi' znali. Naravno odgovor nisam dobio, jer su to mašine bez duše. O "spisateljkama" ne mislim ništa. Većinom su loše i u krevetu sa svojim partnerima pa negdje iskaljuju bijes. Kako papir sve trpi, tako trpi i njih. Pisac danas ne može objaviti knjigu, uglavnom knjige objavljuju te takve ujdurme i politički korektni, a oni za mene nisu pisci. ja čekam svoje, jer i onaj ludi Niche je rekao "Neki se rađaju posthumno".
Poznata je anegdota – nisam u životu izašao iz sela, a živeo sam u tri, četiri, pet država. Interesuje me kako gledate na ove jezike današnjih republika? Poslednjih godina dešava se žestoko i temeljno jezičko raslojavanje i stvaranje novih jezika na ime dijalekata i narečja jednog te istog jezika. Da li vam to deluje kao prirodan proces evolucije jezika, ili kao nešto veštački forsirano?
Radoslav: Evolucija u prirodi je stalan proces. Jezik se menja u skladu sa potrebama ljudi koji njime govore. Nije mi problem da razumem ili koristim ni hrvatski ni bosanski ni srpski, a bogami ni engleski jezik. To su za mene samo alati zanata kojim se bavim. Ono što je za evoluciju karakteristično, u prirodi, jeste da neuspešne jedinke odumiru. Jezik koji nema svoje čuvare neće opstati pod pritiskom vremena, a čuvari jezika su upravo i jedino pisci. Književnost jednog naroda je ono što njegov jezik čini večnim. Videćemo, za par vekova se možemo opet sresti pa da sagledamo koji jezik je preživeo.
Mladen: Jezici, kakva je to smućolina. A eto đe živimo, pod kojim uslovima, pritiscima tako se i manifestuje na nas trend. Nadrealisti su imali onu foru sa jezicima gdje se profesor lingvistike obraća gledaocima ispred malih ekrana i kaže; Na srpskom se "ja čitam" kaže zamislite, "Ja čitam" dok se na Bosanskom kaže sasvim drugačije "ja čitam". Oni su to definisali davno. Apsurd i ona vječita kamiovska tema "Mita o Sizifu" kod nas se u mnogim poglavljima poklapa. Nama je u minulom vremenu ponestalo mašte, osmjeha na licima, ponestalo nam je "zdravoće" u duhu i sve to nadoknađujemo grčevitom borbom za sopstvenu čauru. Balkanski narodi se čaure u sebe i mrze iz nedostatka te osobenosti. Vidite šta se dešava ponovo u Hrvatskoj, nije li to dokaz plitkosti u pogledu na budućnost. Od toga svega zavisi jezik i njegova primjena. No, mene brine više kako će proces evolucije jezika preživjeti anglosaksonizaciju koja je izforsirana. To je rak rana našeg jezika. Ova djeca ne dijele kiflu u budućnosti već vidim da je šeruju. Strašno.
Kako biste opisali savremenu književnu scenu u Srbiji, u poslednjih dvadeset do trideset godina?
Radoslav: Uh, potrošačko društvo stvara svoje zakone. Imamo ponudu knjiga koja je vrlo široko popunjena, kako škartom i šundom, tako i genijalnim delima. Da ne pominjem imena, na samom FB se mogu naći pisci koji svoja dela besplatno dele jer ih niko ne može platiti, a u knjižarama imamo “dame” i političare kojima bi neko morao zabraniti pisanje.
Lično, nemam dovoljno finansijskih mogućnosti da kupim sve knjige koje bih želeo pročitati, a to mi govori da je savremena scena veoma bogata i jaka. Ne plašim se za budućnost srpske književnosti.
Mladen: Književna scena u Srbiji u tom periodu je dobra, malo zapostavljena čitalački, malo i obojena teškim bojama ideološki nametnutih fraza, ali dobar dio pisaca je izbjegao to. Sve u svemu, nisam razočaran.
Obojica imate oštro pero, da li ste ikada imali problem sa cenzurom? Da li vas je neko dobronamerno savetovao da nešto izmenite, korigujete i ublažite ili vam je neko potpuno odbio saradnju zbog neprikladnog sadržaja?
Radoslav: Mene još nikad, iako to ne bi ni imalo svrhe, pisac se pod pritiskom ponaša tako što smanji zapreminu, ali podigne temperaturu. Zbog jedne ljubavne scene u romanu dobio sam oznaku “adult content” iako je knjiga potpuna fantasy priča, a ta scena je samo jedan detalj, ali to je sasvim u redu jer su pravila izdavača pisana pre mene, a ne za mene.
Nikad ne vređam, bar ne direktno, jer to mi nije u prirodi, ali rastao sam na tekstovima Duška Radovića i Minimaksa i smatram da je za bilo koju vlast ili upravu bolja opcija ostaviti humoristima da greške pretvore u vic ili aforizam nego da te greške narod oseti kao muku i problem. Naravno, bolje je za narod, smeh popravlja zdravlje i podiže raspoloženje.
A možda sam naprosto prešao onaj nivo obične lajavosti gde je moguća korekcija pa me ignorišu. Ko zna, lepše živim u neznanju.
Mladen: Mene cenzurišu stalno, ja sam cenzurisan i kad sam se rodio. Ne pada mi teško to kao nekad što mi je padalo. Moram priznati da sam uvijek pronalazio način kako da to pobjedim, jer se uvijek nađe neko ko ti pomogne. To je valjda ta sudbina. Sam čovjek ne može ništa pa ni borba sa perom nije individualna, mora da se nađe još neko ko će to zalijepiti na neki zid da svi vide. Evo, vi ste mi sada pomogli, učešće imate u mojim mislima, nije li tako. Meni su zabranjivali domovi kulture, gdje sam imao promocije, jer nisam bio politički korektan, iako se radilo o poeziji. Džaba je to kad ujedeš aždaju, ona stalno bljuje vatru na tebe. Jednom mi umalo nisu blokirali štampanje knjige, jer naslovna strana je bila moj akt go do pojasa. To je bila moja prva knjiga i sa njom sam otvorio Pandorinu kutiju sopstvenih grijehova (smjeh). Šalim se, eto naiđeš na budale koji u čovjeku golom do pojasa vide nemoral. A kad se Karleuša skine gola to je OK. Strašno.
Kako gledate na sve veću ekspanziju samoproklamovanih pisaca koji niču preko noći, objavljuju knjige, vode nekakve seminare i promocije, bave se svim i svačim, a realno nemaju šta da kažu, ali ipak dobijaju mnogo veću pažnju nego vi?
Radoslav: Neka pišu ljudi, papir sve trpi. Ne tvrdim da sam veliki pisac, ali imam dovoljno komentara ljudi koje sam dotakao nekim tekstom i to me u potpunosti ispunjava. Vreme je jedini sudija piscu, žao mi je samo što od pisanja ne mogu da živim, a čini mi se da bih mogao mnogo više reći kad ne bih morao razmišljati o potrebi da platim račune. Kad bih pristao prodati dušu i pisati komercijalu verujem da bi i u toj industriji imao uspeha, ali onda to ne bih bio ja.
Mladen: (smjeh) Pa ti samoproklamovani pisci smo i mi. Ja i moj kolega Radoslav smo isto, na neki način, samoproklamovani. Sami sebe proklamujemo, mada jedino nismo politički korektni za današnje vrijeme i iz tih razloga ne držimo idiotske seminare, ne tupimo nikome nešto što sami ne znamo. Ja sam uvijek mrzio iz dna duše te NVO fukare. Mnogi ljudi pak, su zalutali tu, nije svako iz tog sektora loš, da ne generalizujem, ali znate na šta ja mislim; na one ideološke uhljebnike, na svinje beskrupulozne, na nepismene fantome iz opere koji na diplomu komunikologije megadensova mnogih mlate pare. I mislim da oni ne dobijaju uopšte pažnju, jer kad prođe vrijeme, neko vrijeme, a pogotovo mnogo vremena, oni će biti ljudi bez imena, a o sjećanju na njih... pih... ko to biješe.
Pošto smo sajt okrenut mahom muzici, zanima nas da li imate neku omiljenu pesmu, grupu ili kompilaciju koju slušate dok pišete i da li vam muzika pomaže na neki način u pisanju?
Radoslav: Muzika je jedan od umetničkih izraza za koji nemam ama baš nikakvog talenta. Znam odlično da slušam, umem prepoznati kvalitetan tekst, muziku ili izvođača, ali se sam ne snalazim ni malo. Mislim da bih čak i na trianglu pogrešio ton.
Slušam sve, instrumentalnu muziku, stari džez, Zabranjeno pušenje, disko hitove, metal i hard rok. Posebno se oduševljavam obradama pesama u sasvim drugom muzičkom stilu, to me uzdigne na neverovatan način. Dok pišem obično slušam muziku koja je na jeziku kojim pišem – tako se stavljam u način razmišljanja karakterističan za taj jezik.
Ako baš moram da nabrojim konkretno, onda su to "El condor pasa" u bilo kojoj izvedbi panove frule, Trkulja je obavezna lektira, Eurythmics, Đibonijev "Libar", "Cesarica" onog manje poznatog Olivera i bilo koja pesma ovog našeg Olivera. Nezaobilazni Luis, šta god da peva, ali najviše "Slike u oku". Ma svašta, muzika je blago ljudskog roda koje ne dobija pažnju kakvu zaslužuje.
Mladen: Dok pišem ne slušam ništa, ometa me zvuk, ali kad nešto napišem i znam da sam ubio dobar kadar u scenariju, pjesmi, priči, romanu, samom đavolu, onda znam da pustim The Doors i odem niz pustinje Arizone u potragu za Indijancem. Volim tu psihodeliju, jebi ga. Od domaćih bendova, kako se raspao Block Out ne slušam ništa, kao da sam sahranio rokenrol u sebi. Ili kao. Slušam pokojnog Preleta u zadnje vrijeme.
Dvostav priredio Tihomir Škara.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon