Aleksandar Danilović (Mr. Rabbit): „Superheroji su postali besmisleni likovi sa ekrana“

Sinergija mladalačkog bunta, šest različitih karaktera i ljubavi prema muzici, iznedrila je početkom meseca „Postmodernu komediju“, novi album valjevske hip-hop/fusion grupe Mr. Rabbit. To je drugi po redu album, objavljen dve godine nakon prvenca „Noćna luka brodova“. O kulturi, društveno- političkoj situaciji, kao i simbolici novih pesama, razgovarali smo sa tekstopiscem, muzičarem i frontmenom benda, Aleksandrom Danilovićem. 

Nedavno je izašao novi album „Postmoderna komedija“. Sam naziv albuma asocira na Danteovu „Božanstvenu komediju“. Slučajnost?

Hmmm da, mislim da je to slučajnost. Nema neke neposredne veze sa Danteom. Međutim, jednom prilikom sam spomenuo Dantea kada je kazao: „neka ostave svaku nadu iza sebe koji ovde ulaze“. To bih rekao i za naš album. 

Zbog čega onda album nosi naziv „Postmoderna komedija“?

Ovo vreme u kome živimo mene prosto podseća na komediju. Zato smo pokušali da kroz jedan simpatičan, zvučan naslov kažemo nešto o našem okruženju, o ovim našim prostorima koji su vazda, kako komični, tako i tragični.

Ali sama komedija, u klasičnom smislu, označava delo sa srećnim raspletom. Znači li to da treba da se nadamo nekim boljim vremenima?

Moramo se nadati, inače bismo bili u gadnom ćorsokaku. Recimo, pesma kojom se završava album je ipak na neki način optimistična, ima neku svoju pozitivnu simboliku.

U pesmi „Superheroji“, sa novog albuma, govorite o nekim zaboravljenim herojima uz koje su odrastale gomile mladih i učile se nekim pravim vrednostima. Ko su današnji superheroji?

Ta pesma je više kritika naše današnje potrebe da sve vreme tražimo neke superheroje koji će „čas posla“ rešiti naše probleme. Tj. rekao bih da stalno tražimo izgovore kako bismo sa sebe skinuli odgovornost, nebitno da li je to bežanje u duhovnu sferu ili bežanje ka nekom vođi, nekom „instant mesiji“, nečemu što će rešiti problem bez našeg „ustajanja sa stolice“. A kada govorimo o današnjim superherojima, bojim se da su to postali raznorazni „besmislenjaci“ sa ekrana.

Kada pričamo o vrednostima, postoji li u bendu neka glavna koja kojom se vodite?

Sigurno da postoji. Pošto se dugo znamo, naše prijateljstvo je nešto što nas drži zajedno,ali i sama želja da stvaramo muziku, te da od svega toga pravimo neku smislenu celinu... Otprilike, ta naša želja da budemo kreativni je nešto što nas održava na putu kojim smo krenuli.

U istoimenoj pesmi oštro kritikujete vladajuće elite praveći analogiju sa Orvelovom „Životinjskom farmom“. Koliko javna kritika, budući da nije dobrodošla u Srbiji, može da dopre do onih na „vrhu“?

Mislim da nije uopšte poenta da ona dopre do njih. Prosto, ja sam srećan kada neko to čuje i zastane da razmisli. Suludo je kada neko ko se bavi muzikom ili bilo kojom drugom vrstom kreativnog posla, veruje da može nešto epohalno da napravi. Pogotovo danas. Međutim, ono što realno može da učini, jeste da podstakne na razmišljanje, na postavljanje pitanja. Jedino ako se napravi taj lanac radoznalosti možemo da kažemo da smo izazvali neku reakciju vrednu pažnje. E sad, budući da je naš poslednji album izašao skoro, nemam neku sliku o tome. Ipak, možda i ne bismo radili sve ovo da ne postoje određeni ljudi kojima se to dopada. Na primer, sećam se da nas je jedna naša poznanica nazvala „ekipom mladih ljudi koja postavlja pitanja“, što je opet podsticaj za nas da nastavimo da se bavimo ovim poslom.

Istraživanja, ali i opšta slika društva, pokazuju da je u našoj zemlji sve više mladih koji su apatični i apolitični. Zbog čega je to tako?

Verujem da je to ovde kod nas posebno rasprostranjeno zbog toga što su ljudi razočarani. Kada se kod nas spomene politika ili bilo koja druga vrsta društvenog angažmana, to obično ljude asocira na kriminal, korupciju, na razne malverzacije i slično. Rekao bih da obični ljudi ne žele da budu deo toga. Nažalost, iskustva pokazuju da i onaj mali broj entuzijasta, koji su želeli da se upuste u neku priču menjanja sveta na „legalan“ način, završava na kraju tako što se i oni sami uklope u matricu i postaju deo bolesnog sistema.

I sami ste politički aktivni ili je isključivo muzika vaše oružje protiv tog „bolesng sistema“?

Nisam politički aktivan, u smislu u kom se to danas shvata, niti imam neku nameru da se politikom bavim na taj način. Najpre pisanje, a onda i muzika, su nešto što mene interesuje. Igrom slučaja, naš poslednji album ima takvu tematiku. Jednostavno, u tom trenutku su postojale neke veoma aktuelne i zanimljive društvene i političke teme. Poređenja radi, prvi album se u tom smislu dosta razlikuje, jer ima malo tih aluzija na društveno političku situaciju u kojoj živimo. Zapravo, mi tu samo svoj bunt samo pretačemo u muziku i tekst.

Budući da ste tekstopisac, ali kompozitor i vokal u bendu, na koji način vidite sebe- kao pesnika ili muzičara?

Ne mogu za sebe reći da sam baš kompozitor... Pomalo sviram i onda se tako javljaju neke ideje... Ljudi iz benda se zaista time ozbiljno bave i onda oni od tih ideja naprave pesmu. Tako da ja u principu volim da pišem, to radim dugo i tu bih sebe tražio. 

Rođeni ste početkom devedesetih, vreme koje je Rambo Amadeus označio svojom čuvenom kovanicom „turbo-folk“, kao opšte stanje duha u koje je zapalo društvo na našim prostorima. I posle više od četvrt veka, možemo sa pravom reći da je takva klima i danas uveliko prisutna. Kako se konačno izboriti protiv toga?

To je kompleksno pitanje na koje su mnogo pametniji pokušali da daju odgovor. Iz mog ugla, to nije slučaj samo sa muzikom. Mi se sve vreme vrtimo u krug i konstantno jurimo za raznim stvarima koje vode jednostavnoj vikend zabavi, nebitno da li je u pitanju kulturno, političko ili neko drugo okruženo. Sve svodimo na to da nam bude što lakše u životu sa što manje truda. Danas sve funkcioniše po principu upotrebne vrednosti tj. da li to nešto sutra može da donese novac. Ne znam, možda bi kroz neke vrste angažmana i interaktivnih radionica mladi ljudi mogli da se podstaknu da krenu ili da nastave da se bave raznim kreativnim aktivnostima.

Kada ste pomenuli upotrebnu vrednost, to znači da, kada je u pitanju bend, nemate nameru da vam to bude jedan od izvora zarade?

Bilo bi super da je naše društvo ono u kojem svako radi ono što ume i voli i da zarađuje od toga. Mislim da je danas, posebno kada su neki alternativni žanrovi u pitanju, promašaj verovati da se od toga može „jesti ’leba“. Ovde i mnogi veći bendovi muziku posmatraju kao neku vrstu „skupljeg hobija“. Svako je još nešto sa strane. Nikada ne bih želeo da dozvolim sebi da mi muzika bude primaran izvor prihoda. Tada ne bih mogao da radim ono što volim, jer bih stalno razmišljao da li će se to svideti potencijalnim „kupcima“.

Student ste teologije, pa možda i ne čudi što su u vašim pesmama, kao što je i pesma „Manifest“, prisutne religijske teme. Kakav je danas odnos mladih ljudi prema religiji?

Budući da živimo u savremenom svetu, gde je i religija izgubila tradicionalno mesto, direktna posledica je da se tom temom ne bavimo mnogo. Međutim, kada je moje lično iskustvo u pitanju, znam dosta mladih koji promišljaju o tim temama, pozitivno ili negativno vrednujući religiju, ali uglavnom vidim da promišljaju. U današnjem svetu veliki problem je što su ljudi dosta neinformisani kada su u u igri religijska pitanja. Posebno na našim prostima, ljudi koji su akademski građani su jako neobrazovani u tom pogledu. A svi su vazda stručnjaci...

Naravno, na poslednjem albumu ima i ljubavne tematike. Koju poruku nosi „Ljubavna pesma“?

Ta pesma je veoma simpatična pošto nema neki preterano dubok smisao, osim priče da ljudi rastanke, sa nekim ili nečim, generalno doživljavaju veoma dramatično, kao neku „mini apokalipsu“. Eto, možda bi satiričan opis jedne takve situacije, s porukom „ustani, život je samo jedan“, bio smisao ove pesme. Naravno, legitimno je i ako to neko doživi na sasvim drugačiji, sopstveni način. 

Praveći osvrt na 2013. godinu kada je počeo aktivan rad sa bendom, iako zreliji, vidi se da ste ostali dosledni svom stilu. Hoćete li nastaviti u istom pravcu?

Drago mi je da se vidi ta neka veza između prvog i drugog albuma, budući da je prvi album počeo da nastaje kad smo bili sedamnaestogodišnjaci. Ali ne znam, mislim da to zavisi od osećanja koja su prisutna u datom momentu. Svako od nas sluša žanrovski drugačiju muziku, pa svako donese nešto svoje. Naravno, trudimo se da ne budemo previše šareni pa da pesme zvuče nabacano. Prosto, ta neka međusobna „kontrola“ na probama dosta pomaže, jer ako neko krene da previše improvizuje u nekom nekonstruktivnom pravcu, onda ga ostali vrate. A što se tiče našeg daljeg rada, ideja za nove pesme ima, to stalno lebdi u vazduhu. Ono što je sigurno jeste da je spot za pesmu „Manifest“ snimljen, treba da se pojavi za nekih mesec dana... A planiramo i malo da sviramo.



Intervju priredila: Aleksandra Popović

Ivan St. Rizinger: Život u doba kulturnog pluralizma

Ivan Stanimirović Rizinger. Rođen u Kruševcu. Novinar, pesnik, muzičar. Tokom blizu tri decenije aktivnog rada u novinarstvu obitavao je na svim medijskim formatima: od radija, televizije, pa do štampanih glasila. Jedno vreme bio je i muzički urednik beogradske izdavačke kuće "Take it or Leave it records". Danas radi kao glavni urednik na nedavno pokrenutom regionalnom portalu "Rockomotiva". Jednom rečju – svestrana ličnost i kompetentan sagovornik za brojna pitanja  iz sfere umetnosti, posebno muzike. 

Počeo si da se baviš novinarstvom negde pred sam kraj postojanja one velike SFR Jugoslavije. Ipak, i za taj kratak period, pa i za vreme devedesetih dok je obitavala SR Jugoslavija, imao si priliku da ispratiš same početke rađanja i stasavanja velikog broja muzičara i bendova koji su do danas ostali stožeri srpske muzičke scene... Kako sada gledaš na to vreme koje je i pored svih nedaća, bar sa aspekta kulture, ostalo upamćeno kao kreativno i inspirativno?

Bio je to period naglo stečenih sloboda. Neke je on, nažalost, odveo put nacionalnog ludila dok su oni drugi, na tim samim počecima, upotrebili svu svoju energiju i kreativnost da se suprotstave tom evidentnom zlu koje se širilo… 

Kada je puklo veliko tržište, uglavnom bazirano na trouglu Beograd – Zagreb – Sarajevo, sve velike jugoslovenske pop i rok zvezde izgubile su tlo pod nogama. Njihovi standardi stečeni u zemlji od potencijalna 22 miliona konzumenata, uglavnom iz srednje klase, postali su potpuno bezvredni u republikama koje su u međusobnom ratu. Većina zamrzava rad. U tom vremenskom vakuumu proključala je nova scena. Klinci koji ne prihvataju da ravnodušno žive u zemlji diktature, bezvlašća, duhovnog i moralnog srozavanja kroz afirmaciju proroka, turbo zvezda i opasnih momaka hvataju se gitara, svesni da jedino tako može da se napravi ta mentalna barikada spram šljama. 

Bila je to neviđena energija i napad kolektivnog entuzijazma, čije snage tek danas postajemo svesni, u vremenima u kojima klečimo, potpuno ruinirani i bez snage da se na bilo koji način suprotstavimo ovom opšte društvenom moralnom holokaustu. 

Poseban značaj toj novoj sceni daje činjenica da su, u Srbiji a i ostalim delovima današnje regije, u prvi plan naglo izletela mesta koja u ranijim vremenima medijske dominacije velikih centara nisu bila nimalo relevantna, osim retkih izuzetaka koja su potvrđivala pravilo. Zahvaljujući novostvorenim malim nezavisnim izdavačima, pre svega tu mislim na Gočaninov "Take It Or Leave It Records", Loknerov "Rockland" i Grozdanovićev "Sorabia disk", bendovi najrazličitijih profila, većinom alternativnih muzičkih usmerenja, dobijaju šansu da objave album i oprobaju se na ustalasaloj sceni. Svaki nastup je postajao organizovani muzički miting otpora, svako odeljenje srednje škole imalo je grupu. Pank, grandž i brit pop cepali su srpsku pubertetsku mladež u ogromnim količinama. Bilo je dobro biti protiv zlog sistema, bar nas je ta deviza zadovoljavala tada. Uzdižu se Aranđelovac, Vrbas, Gornji Milanovac, Zrenjanin, Kruševac, Subotica, Jagodina, Pančevo… uz već ekstazične sredine velikih gradova – Kragujevca, Novog Sada i Niša i svevidećeg Beograda i… jasno je bilo da se vojska okuplja. Bilo je puno velikih rok afirmatora po lokalnim javnim servisima, koji su intenzivno upoznavali svoje slušaoce i gledaoce sa novitetima nezavisne scene, a i koncertni promoteri po "unutrašnjosti" su nanjušili klubove koji će im donositi pristojan profit, tako da su se kockice sklopile. Vrhunac se događa 1994-5. nakon čega sledi neminovni pad, ali se ta scena dobro držala sve do promena, kada je izdana od strane onih za koje se borila. 

Ta velika zemlja nije preživela, ali, dosta bendova iz tog vremena jeste. Od sarajevske i zagrebačke pop škole, pa do tadašnjih (šta god ko mislio) giganta rokenrola kao što su: "Riblja čorba", "Atomsko sklonište", "Parni valjak", "Kazalište", do skoro i "Smak"... Stiče se utisak da danas taj mejnstrim nije izrodio adekvatne naslednike. I pored svih miliona pregleda po 'jutjubovima', ta nova imena koja figuriraju ka mejnstrimu, i dalje su u senci 'fosila' iz sedamdesetih i osamdesetih... I dalje će jedna (primera radi) Crvena jabuka pre napuniti neki prostor sa ispodprosečnim albumom nego bilo koja 'novokomponovana atrakcija'... O čemu se tu radi?

O prijatelju, kako ti voliš da postavljaš kompleksna pitanja na koja moram isto tako da odgovorim. Da probam. Najpre – dva naša najveća problema danas jesu što nam je aktivna publika sve starija i što, uglavnom, ignorišemo postojanje zajedničkog govornog područja. 

Sve te grupe velikog formata uglavnom prate ljudi koji vole da se podsećaju svoje mladosti i nekih bezbrižnih godina. Tu nije u pitanju samo muzika, već prizivanje duhova neke bolje prošlosti. Zato su bendovi iznikli ’90-tih uglavnom potpuno nepoznati onoj "suprotnoj" strani, srpski Hrvatima i Bosancima i obrnuto, tako da samim tim i nemaju realan pristup tim tržištima. A za postojanje jake mejnstrim scene neophodno je postojanje relativno velikog i ekonomski stabilnog tržišta, od čega smo mi udaljeni svetlosnim godinama. Kod nas i bukvalno niko ništa ne prodaje. Pitajte izdavače koliko prodaju diskova mesečno ili koliko internet konzumenata kupi pesmu ili album sa digitalnih platformi… Znate li nekog iz svog okruženja koji kupuje rok muziku, osim ako to nije specijalnim povodom? Dakle, prodaja – 0. Koliko ozbiljnih mesta za svirke, osim beogradskih, danas u Srbiji možete nabrojati, a da u kontinuitetu organizuju koncertna dešavanja? Na svim regionalnim letnjim festivalima vrti se uglavnom 15-tak dobro poznatih imena… Dakle, koncerti – pretežno mršavo. Mediji uglavnom ne postoje ili promovišu trivijalne pojave, jer ne mogu da prepoznaju neku novu kreativnost. 

Problem je zapravo u tome što su mnogi bendovi iz tog starog doba često godinama uporno radili i nadgrađivali se dok bi stigli do prve ploče. Mnogi su do tada već prokrstarili sva ozbiljnija klupska mesta u SFRJ i ljudi su ih znali, uživali su neke kultne statuse… Nakon početnog komercijalnog uspeha izdavač je nadalje plaćao studio i kompletnu promociju svojim štićenicima, svi su videli svoj interes od toga. Bend je stvarao, imao po 200 koncerata godišnje i živeo svetski. Danas ne postoje elementarni preduslovi da nastane zaista veliki bend na ovim prostorima. Garantujem da ni jedan od onih bendova iz tvog pitanja, da počinje u ovim uslovima karijeru, ne bi postao elementarno popularan i da bi se raspao nakon drugog albuma – trbuhom za kruhom. Mogao bih još, ali mislim da je i ovo previše.

U tvojoj biografiji stoji da si radio kao novinar na radiju, televiziji, štampanim medijima... a u ovom milenijumu figuriraš i na internetu. Gde je najlakše, a gde najteže raditi, naravno, ukoliko su ti ambijenti uopšte uporedivi?

Zavisi čime se čovek bavi. Muziku je uvek konforno raditi, jer niko oko tebe (mislim na redakciju) zapravo nije u stanju profesionalno da ocenjuje šta ti radiš kao rok novinar. A i sačuvaš malo svoje mentalno zdravlje, za razliku od onih koji moraju da prate politiku i privredu. Od televizijskih emisija sam uvek pravio cirkus, valjda zato što nikada nisam baš voleo taj medij, ali mi je koristio da načinim "za potrebe emisije" plejbekove svih relevantnih kruševačkih grupa ’90-tih. Uvek sam bio zaljubljen u radijsku intimnost, dovoljan je samo glas i dobra muzika da se stvori magija, ali se bojim da su dani ozbiljnih radio programa nepovratno prošli. Novine volim od "Politikinog zabavnika" pa do danas. Veliki sam, pre svega, tragač za kvalitetnom štampom, koja takođe izumire. Moj ego su najviše hranili objavljeni tekstovi po "RTV Reviji" i "Vremenu zabave", to su bili najreprezentativniji materijalni dokazi ko sam i koliko vredim. Danas su pristojne novine izbrisane sa naše medijske mape. 

Na internetu je svakako najlagodnije, ali je i potpuno neisplativo, tako da je rad na rok sajtu u Srbiji, budimo iskreni, čist utopizam. Srećom sam i ja rođeni utopista, rođen i živeo pola života u takvoj jednoj zemlji dok je nisu zveri rastrgle. Ne umem drugačije.

Malo je poznato da si jedno vreme bio u muzičkim i pesničkim vodama...?

U pesničkim vodama sam negde od drugog razreda osnovne do dana današnjeg. Objavio sam tri zbirke (Navlačenje, Posrtanje tirkiznog i Plavokoza zmija) dok nisam izgubio snage i volje da obelodanjujem svoje stihove, jer sam shvatio da su najednom svi oko mene pesnici i da realno niko u Srbiji više ne kupuje i ne čita tuđu poeziju. Jako smo bolesna zemlja, jako velikih paradoksa. 

Le Svraka Bizarre

Kao pesnik i glumac amater upustio sam se krajem ’80-tih u muzičko-scenski performans, sa Jovom Petrovićem čuvenim bubnjarem i drugom od detinjstva, koji smo nazvali "Korak iznad zemlje"… Nekoliko godina kasnije formirali smo i bend "Le Svraka Bizarre" i objavili dva albuma – "Planeta Somanija – II svet" i "Rusalje". Koga zanima može da potraži preko mreže, bila je to baš sjajna epizoda na koju sam vrlo ponosan. Neki ljudi se i danas sete po forumima da nas pomenu. 

Kako je nastala ideja o pokretanju portala "Rockomotiva"? Ako se ne varam, pre toga si aktivno uređivao blog "Rizingerium"?

Kao što rekoh veliki sam fan novina, naročito onih muzičkih, odrastao na "Džuboksu", "Rocku" i "Ritmu" i višedecenijski tehnički i izvršni urednik raznorazne štampane periodike tako da ti se i odgovor nameće sam. Daj ludaku motku da mlati šljive i on će ih mlatiti noć i dan. Kad sam prvi put skontao da mogu da napravim blog i da to ništa ne košta, a dopire do ljudi, odlučio sam da ga kreiram po nekom klasičnom modelu štampanog magazina… mislim pre svega na rubrike i vizuelni identitet. To je bio Rizingerium, rađen za dušu, bez ikakvih zabluda. Logičan korak dalje bilo je kreiranje regionalnog muzičkog sajta Rockomotiva, koji se bavi isključivo temama vezanim za prostor "od Vardara pa do Triglava", jer to je i neko moje prirodno stanište. Znam ljude, što se kaže, a i realno sam bio jako nezadovoljan, kao konzument, stanjem rok portala u regionu. Ni sam nisam nešto posebno popravio stanje stvari, za ovih nešto više od godinu dana postojanja, ali je bitno da se stavi još jedna cigla u zid, da postoji bar neka medijska protivteža. Problem je što se svi ti portali baziraju na čistom entuzijazmu zaljubljenika u rekenrol, amaterskog statusa ali prečesto i znanja. Neprofitni oni tinjaju sve dok postoji bar jedan fanatik da okači odjavni post, kad zastanu obično postanu samo mrlja u virtualnom prostoru, jedna od bilijardu. Ko bi da napiše nešto smisleno za "Rockomotivu" nek se javi bez puno razmišljanja. Prostora maker imamo koliko nam treba. 

Internet kao mreža omogućava brži i slobodniji protok informacija, a samim tim i jednostavnije osnivanje novih medija koji ne moraju da brinu o cenzuru ili polaganju računa nekome... Međutim, i to je mač sa dve oštrice jer na taj način dolazi do nagomilavanja nekvaliteta, kako u samoj profesiji, tako i u promovisanju (u ovom slučaju) muzike koja baš i ne poseduje neku izraženu estetsku vrednost. Rađaju se i boljke kao što su medijski senzacionalizam, novinarski diletantizam... gde svako ko poseduje tastaturu i priključak na internet sebe naziva novinarom.

Kad si siromašan i besmislen sam sebi, danas u Srbiji, bespomoćan i frustriran tuđim postignućima na ništavan način onda se uključuješ na jedino dostupno bojište, a to je internet. Izliva se tu svakakvih fekalija, pisanija polupismenih koja gotovo u potpunosti preplavljuju mrežu, tako da čovek mora biti pravi posvećenik ako želi da nađe kredibilno štivo… Egomanijaci uglavnom puno više uživaju u činjenici da njihovo ime stoji iznad posta nego koliko je on smislen i svako od njih ima legalno pravo da nam nameće svoje dijabolične aršine – najčešće kroz komentare na tuđim delima. Vrlo malo je, inače, ozbiljnog novinarstva opstalo u ovoj zemlji, dok se broj portala koji se profesionalno bave svojim poslom sveden na statističku grešku. Kad kažem profesionalno mislim na one medije koji se na neki način finansiraju i imaju određeni broj novinara koji zarađuju radeći svoj posao. Ovo sve ostalo je Eldorado – pisanje po principu "kad već od ovoga nema para daj makar da pišem samo ono što JA mislim da je vredno". Isto je i s muzikom – ima je na sve strane, ali je malo toga kvalitetnog. Očajne produkcije, metiljave ideje i predvidive poruke autori pokušavaju da proguraju niskobudžetnim spotovima i očajničkim pozivima da se odjebe sve što ima bilo kakve veze sa sistemom. A bez sistema, bilo kakvog, ne igra se ni jedna igra na kugli zemaljskoj, pogotovo u ozbiljnom biznisu kakav je muzički. Sve se zapravo svodi na prosto pitanje – hoće li neko posvećeno da se bavi rokenrolom, kao umetnošću ili mu je on samo kanal za oslobađanje od stresa koji koristi u trenucima dokolice?

Na Rockomotivi postoji poseban deo gde se nalazi veliki broj starih tekstova, ali i novih koji govore o albumima i koncertima iz nekog 'davnijeg' vremena (Starinarnica). Čak i informativni deo portala sadrži aktuelne vesti o aktivnostima dobrog dela muzičara i bendova koji su 'pretekli' u ovaj milenijum. Moj lični utisak je da dobar deo njih danas bestidno živi na račun stare slave (ako je ona uopšte i postojala)... Zaslužuju li oni medijski prostor na tvom portalu ili tu preovladava neka lična nostalgija koja donekle pravi kompromise?

Ha, ne! Moja logika uređivanja portala vrlo je jednostavna – koristi sve raspoložive resurse, jer u našoj prošlosti ipak su skrivena velika i vredna bogatstva koja su novim generacijama potpuno nerazjašnjena. Otkrio sam da postoje kod njih katastrofalna predubeđenja o stanju rokenrola pre raspada Jugoslavije. Slažem se, naravno, da je tu bilo svega i svačega ali u daleko manjoj, procentualno gledano, meri nego danas. U pop i rok muzici morao si prilično da se potrudiš da bi došao do albuma. Činjenica je da su danas preživeli "dinosaurusi" iz tih vremena kreativno gotovo isceđeni, ali su itekako svojim negdašnjim radom zaslužili vest o tome da su objavili novi video ili album. Zašto bih, a to činim, objavljivao informacije o najrazličitijim opskurnim alternativnim pojavama, a da to isto ne priuštim i ljudima koji su gromadno zaslužni za to što mi danas uopšte i imamo za čim da se osvrnemo. U svetskim okvirima to bi bilo isto kao kad bi mediji potpuno izignorisali činjenicu o objavljivanju, na primer, novog, hiljaditog albuma (od toga je 90 odsto čiste dosade) Wishbone Ash-a! Da li im se sviđa? Teško. Da li će ga uopšte uzeti u bilo kakvo ozbiljno razmatranje (recenzija, intervju)? Još teže. Ali će objaviti vest, to je klasičan novinarski gest, poriv da svi čitaoci dobiju sve raspoložive informacije.

Najveći broj medija iz naše branše je uslovno stacioniran u provinciji ili su bar njihovi urednici iz unutrašnjosti Srbije. Evo, "Rockomotiva" je iz Kruševca, "Helly Cherry" iz Ćuprije, "Get on the Stage" iz Stare Pazove... pa čak i "Princip" koji funkcioniše na relaciji Novi Sad - Užice. S druge strane, lokalne muzičke scene u tim gradovima ne postoje ili su veoma slabo propraćene. Sve je okrenuto ka Beogradu? Stiče se utisak da nam se cela umetnost svela na Beogradski pašaluk?

Bolje bi bilo pitanje – zašto u Beogradu ima tako malo muzičkih portala? Entuzijazam je čudna stvar – retko se nalazi u tako velikim centrima kao što je Beograd, tamošnji ritam evropskog velegrada ne dozvoljava ljudima da "gube vreme" na non-profit ekperimente. Što se scene tiče tu i tamo proviri po koji sastav iz "zaleđa", ali jako teško dobija ravnopravni tretman u prestoničkim medijima. Ponovo smo se polarizovali po tom pitanju, što nije bio slučaj ’90-tih. Ponovo je nametnut taj mitski "krug dvojke" iz koga mora uvek da ističe najdragocenija kreativnost i to nam se već godinama debelo sveti. U jednom trenutku palo mi je na pamet da napišem knjigu "Najbolji srpski rok bendovi za koje nikada niste čuli". Čak ni dobar deo Beograda nije u funkciji – ko bi redovno išao na koncerte recimo u Rakovici ili Borči? Surova je istina da su svi rokenrol bastioni već odavno razrušeni, a oni najkreativniji ratnici se razbežali glavom bez obzira, što dalje odavde. 

Iz jednog neformalnog razgovora saznao sam da radiš na novoj knjizi... Ovaj put nije poezija u pitanju, već delo iz primarne struke?

Delimično je iz primarne struke. Reč je o kombinaciji dvadeset intervjua i memoarske građe iz određenog, veoma bolnog perioda za sve nas koji smo odrasli u Jugoslaviji. To je lična priča, čija se radnja događa od početka 1990. pa do kraja 1992. godine i ona nosi naziv "Jugosloven K.". U podnaslovu stoji "Hronika odustajanja" pa sad ti vidi. Nadam se da će se pojaviti do ovogodišnjeg Sajma knjiga, to je neki osnovni plan, a o detaljima ćemo kad delo osvane u javnosti. Da mu ne prebajemo! 

Intervju priredio Dejvid
Fotografije: privatna arhiva

DVOSTAV: Mladen Popović – Radoslav B. Chugaly

Gosti najnovijeg "Dvostava" su književnici Radoslav B. Chugaly i Mladen Popović. Red je da se na samom početku kaže nešto više o našim sagovornicima, međutim, ovaj put namerno izostavljamo taj deo. Ko je ovde došao samo zbog intervjua, neka produži čitanje, a ko želi da malo bolje upozna ove ljude, prava mesta za to su:

Radoslav B. Chugaly – chugaly.simplesite.com // www.facebook.com/chugaly

Mladen Popović – popovicevizija.simplesite.com // www.facebook.com/popovicevizija

Ovo pitanje su vam postavili mnogi, pa vas ni mi nećemo poštedeti. Kako ste počeli da pišete? Da li je bilo slučajno, spontano, ili ste osetili potrebu da nagomilano iskustvo uobličite u pisanu reč i podelite sa vašim sadašnjim i budućim čitaocima?

Radoslav: Teško je za objasniti početne porive, da budem iskren, ni sam se ne sećam pravog razloga. Jednostavno, u jednom trenutku je neka misao zatražila papir i olovku, ja nesvesno udovoljio prohtevu i eto prvog teksta. Bavim se različitim formama umetničkog izražavanja i ne vezujem se samo za jednu, pisanje mi ide prirodno, u tim vodama plivam najbolje.

Prvu zbirku sam izneo u postojanje "na mišiće", bez lektora, korektora, ozbiljnog izdavača i cele te kamarile. Tad sam bio mnogo mlađi i nije me bilo sramota bilo čega, iz ove perspektive teško da bi se odvažio objaviti tako neku lirsku poezijicu nadobudno nazvanu "Pesme iz srca". Onda se pojavio internet, otkriven sajt vukajlija.com, na njemu ustanovim da je lepo pisati svakodnevno i za to pisanje dobiti povratnu informaciju, ma koje vrste. Mislim da sam tamo sazreo kao pisac, šest godina druženja sa sličnima me dobro isklesalo.

Eto, posle svega izrečenog, moglo bi se zaključiti da je pisanje započelo spontano i slučajno, a sada je već izraslo u duševnu potrebu. Mislim da me pisanje ostvaruje u domenima koji su mi potrebni kao čoveku.

Mladen: Ja sam, kao mlađi delikvent u pisanju, želio da to nazovem mističnije nego što to jeste pa sam govorio da nisam ja nikada počeo da pišem, pisanje je počelo da mene živi i tako neke debilne metafore. Priznajem, a priznaćete da nisu naivne, ali su prepotentne, bar meni danas kao starijem delikventu. Pa šta ja znam, počeo sam slučajno i sad se eto slučajno i dešavam i u vašem intervjuu. Sve počinje slučajno, slučajno se rodiš na kraju krajeva. Možete samo zamisliti malo dijete kad progleda iz tame matere svoje i vidi toliko budala oko sebe. Tako je slično i sa čovjekom koji izađe iz tame anonimnosti i udari prvo slovo u novine ili knjigu, tek tu vidiš budalaština, a najveća su kritičari. Obično ne znaju da pišu, ali znaju da ocjenjuju. Treba li vam veći dokaz, koliko je sve apsurdno, apsurdno uopšte pisati.

Postoji li nekakva formula po kojoj se postaje književnik, pisac? Šta je presudno, talenat ili upornost, ili možda nešto sasvim treće? 

Radoslav: Imao sam priliku da slušam jednog pesnika kako na pitanje: "Kako pišete pesme" odgovara na sledeći način: "Uzmem trideset slova, papir i olovku i napišem pesmu. Jednostavno."

Talenat je mit, u to čvrsto verujem. Najvažnijim smatram volju i upornost da se nešto kaže. Naravno, mašta je odličan faktor uspeha, ali uporno i svakodnevno čitanje je nužno. Dalje, potrebno je konstantno se edukovati, kako u pravopisu tako i u tehnikama pisanja. Danas postoji neverovatno velika pomoć, kakvu ja nisam imao u mladosti, na raznim sajtovima za opismenjavanje i učenje kreativnog pisanja. Tu se vrlo često nađem i dosta naučim svaki put. Pisac nikad nije dovoljno formiran, on uvek raste i sazreva, kao stablo sa pričama umesto lišća.

Mladen: Formula za pisanje je, pa šta ja znam, valjda neki određeni stepen ludosti, da kažeš javno nešto što drugi ćute ili da imaš neku ludačku potrebu da to obelodanjenje ustraje dvadeset godina bar, koliko kod mene traje. Ja to imam, ja sam osjetio tu potrebu, a ne zbog svoje satisfakcije, jer mi nikada nije bilo dobro kada sam nešto objavio, već sam imao potrebu da kažem nešto što je bitno za vrijeme, prilike, misao. Moje knjige su inače inspirisane vremenom. Mene je vrijeme opsjedalo i ono mi je formula za rad, vrijeme kao nekom slikaru model za slikanje.

Koje teme obrađujete kroz vaše tekstove? Da li neke teme dolaze shodno godinama pisanja i iskustva, i da li svaki pisac može da se uhvati u borbu sa nekim malo težim i opširnijim temama?

Radoslav: U skoro svakom mom tekstu protkan je i deo ličnog iskustva, to je nemoguće I nepotrebno izbegavati. Nekad su to proživljena iskustva, nekad “iz druge ruke” prepričani doživljaji, ali uplitanje ličnog u fikciju je nešto što priči daje život. Dobro pečeno meso je jestivo i bez začina, ali je ukusnije makar posoljeno.

Posebno se staram da u svakom tekstu unesem nešto humora, ako je ikako moguće s obzirom na temu, obavezno vodim računa o konstrukciji rečenice i naročitu pažnju posvetim upotrebi reči koje pripadaju našem jeziku. Strane reči koristim samo ako moram, smatram da je dužnost svakog pisca da poštuje i uzdiže svoj jezik jer je pisac, namerno ili ne, ipak nekom uzor. Mislim da se ne može svaki pisac uhvatiti u koštac sa svakom temom, naprosto zato što nismo svi satkani od istih niti. Ja, na primer, imam strašnih problema sa dijalozima jer se ne uspevam prebaciti iz proste naracije u složenu razmenu misli dve različite osobe. Doduše, to se ne primećuje u mojim pričama, ali tu sposobnost dugujem isključivo dugogodišnjoj praksi čitanja i pisanja.

Mladen: Tematika mojih, 'ajmo reći prvo, pjesama je vaskolika. Pokušavao sam ja to da smještam u neke cikluse, kako su knjige uzlazile ovih godina, da svrstavam u misli o, pa sad, narodu, ženama, stoci ili stoki (mislim da je tačnije za čovjeka koji pređe u taj oblik kazivati "stoki"), ideji, revoluciji, vanvremenskoj distanci gdje se poeta nalazi. Tako da tu ima svega, vidite iz priloženog da sam pjevao o škakljivim temama, mada to niko nije kapirao tada. Kada sam ja shvatio da niko ne shvata, onda sam se drznuo u prozu. Česti motivi u mojim proznim tekstovima su mali i bezvredni ljudi. Jedino tako možeš od njih napraviti nešto, pa i od sebe, jer svi moji junaci su isto i opet ja. Mislim da sam zalazio i u istorijske događaje, ne znam kako se to može nazvati, pa sam pisao , u zadnje vrijeme, o svojim precima u istorijskom kovitlacu. Pravio sam neku triologiju ustanaka i buna 1875. godine, Drugog svjetskog rata 1941 i današnjice. Tu sam provlačio nit kroz vremena od onog što smo bili, što smo trebali i na šta smo spali, da ne kažem propali. Uglavnom se i godinama raste u tom smislu, kako da ne, pa samim tim i težina postaje veća, a ja mislim da vam je iz gore navedenog i dočarano dokle sam sve dosezao ili bar pokušao da dosegnem.

Kako gledate na izdavaštvo u Srbiji danas? Znamo da ste obojica objavili knjige na stranom internet sajtu, a takođe znamo da voditeljke koje pišu „bestselere“ izdaju svoje knjige u ogromnim tiražima, zbog nezasite tražnje. Kako danas kvalitetan pisac da objavi knjigu i bez veće propagande da stigne do kvalitetne čitalačke publike?

Radoslav: Nikako. Moja iskustva na tom polju variraju od "Dobar si, ali kome mi da prodamo to?" do "Odlično pišete, dostavite dve profesionalne recenzije i lektorisan tekst pa ćemo videti". Da bi bilo kakav pisac došao do onog fantastičnog trenutka kad omiriše sveže štampanu knjigu sa svojim imenom na koricama potrebno je dosta novca ili dosta veza. Provincijalac bez te dve stvari, ma kako bio talentovan, može se osloniti samo na elektronsko objavljivanje.

Koliko je to laka opcija, relativan je pojam. Najpre, moj izdavač traži da se knjiga formatira po tačno utvrđenim šablonima. Srećom pa je uputstvo sasvim jasno i puno primera. Drugo, marketing je pola tržišta, a elektronsku knjigu je jako teško reklamirati pa je i prodaja mnogo manja. Treće, za pisca je elektronska knjiga jednako prokletstvo koliko i blagoslov jer niko ne želi da štampa knjigu koja je već objavljena, pa makar i u toj formi.

Mladi (uslovno rečeno) pisac u našoj sredini jednostavno MORA dostići određenu kritičnu masu publike putem elektronskih medija pa tek onda tražiti svoju šansu kod nekog od izdavača. Uz to, toplo preporučujem da se jedno delo čuva “u šteku” i nikom ne pominje dok ne stigne šansa za objavljivanje.

Mladen: Na izdavaštvo ne gledam uopšte. Gomila pasa koji bi da te rastrgnu i ne urade ništa. Nedavno sam poslao pismo jednoj izdavačkoj kući da vidim šta se može uraditi povodom neke moje knjige. Odgovor je bio strašno odvratan. Nešto tipa: "Poštovanje. Naravno, zadovoljstvo nam je... bla bla formular za ovo ide nama, na www to i to. mail je @ taj i taj, i tu šaljete propratni sinopsis... bla bla, onda šaljete nama zahtev za članstvo na adresu tu i tu pa ako vam odgovorimo onda nam šaljete djelo koje će stručni kadar da..." i onda dok to čitaš kažeš: "ma šta u koji kurac!" A ja sam samo htio ljudski i tako sam im i napisao u odgovoru: "Ja sam samo mislio da dođem, da popijem sa nekim od vas kafu, da porazgovaram, sve bi' znali. Naravno odgovor nisam dobio, jer su to mašine bez duše. O "spisateljkama" ne mislim ništa. Većinom su loše i u krevetu sa svojim partnerima pa negdje iskaljuju bijes. Kako papir sve trpi, tako trpi i njih. Pisac danas ne može objaviti knjigu, uglavnom knjige objavljuju te takve ujdurme i politički korektni, a oni za mene nisu pisci. ja čekam svoje, jer i onaj ludi Niche je rekao "Neki se rađaju posthumno".

Poznata je anegdota – nisam u životu izašao iz sela, a živeo sam u tri, četiri, pet država. Interesuje me kako gledate na ove jezike današnjih republika? Poslednjih godina dešava se žestoko i temeljno jezičko raslojavanje i stvaranje novih jezika na ime dijalekata i narečja jednog te istog jezika. Da li vam to deluje kao prirodan proces evolucije jezika, ili kao nešto veštački forsirano?

Radoslav: Evolucija u prirodi je stalan proces. Jezik se menja u skladu sa potrebama ljudi koji njime govore. Nije mi problem da razumem ili koristim ni hrvatski ni bosanski ni srpski, a bogami ni engleski jezik. To su za mene samo alati zanata kojim se bavim. Ono što je za evoluciju karakteristično, u prirodi, jeste da neuspešne jedinke odumiru. Jezik koji nema svoje čuvare neće opstati pod pritiskom vremena, a čuvari jezika su upravo i jedino pisci. Književnost jednog naroda je ono što njegov jezik čini večnim. Videćemo, za par vekova se možemo opet sresti pa da sagledamo koji jezik je preživeo.

Mladen: Jezici, kakva je to smućolina. A eto đe živimo, pod kojim uslovima, pritiscima tako se i manifestuje na nas trend. Nadrealisti su imali onu foru sa jezicima gdje se profesor lingvistike obraća gledaocima ispred malih ekrana i kaže; Na srpskom se "ja čitam" kaže zamislite, "Ja čitam" dok se na Bosanskom kaže sasvim drugačije "ja čitam". Oni su to definisali davno. Apsurd i ona vječita kamiovska tema "Mita o Sizifu" kod nas se u mnogim poglavljima poklapa. Nama je u minulom vremenu ponestalo mašte, osmjeha na licima, ponestalo nam je "zdravoće" u duhu i sve to nadoknađujemo grčevitom borbom za sopstvenu čauru. Balkanski narodi se čaure u sebe i mrze iz nedostatka te osobenosti. Vidite šta se dešava ponovo u Hrvatskoj, nije li to dokaz plitkosti u pogledu na budućnost. Od toga svega zavisi jezik i njegova primjena. No, mene brine više kako će proces evolucije jezika preživjeti anglosaksonizaciju koja je izforsirana. To je rak rana našeg jezika. Ova djeca ne dijele kiflu u budućnosti već vidim da je šeruju. Strašno.

Kako biste opisali savremenu književnu scenu u Srbiji, u poslednjih dvadeset do trideset godina?

Radoslav: Uh, potrošačko društvo stvara svoje zakone. Imamo ponudu knjiga koja je vrlo široko popunjena, kako škartom i šundom, tako i genijalnim delima. Da ne pominjem imena, na samom FB se mogu naći pisci koji svoja dela besplatno dele jer ih niko ne može platiti, a u knjižarama imamo “dame” i političare kojima bi neko morao zabraniti pisanje.

Lično, nemam dovoljno finansijskih mogućnosti da kupim sve knjige koje bih želeo pročitati, a to mi govori da je savremena scena veoma bogata i jaka. Ne plašim se za budućnost srpske književnosti.

Mladen:  Književna scena u Srbiji u tom periodu je dobra, malo zapostavljena čitalački, malo i obojena teškim bojama ideološki nametnutih fraza, ali dobar dio pisaca je izbjegao to. Sve u svemu, nisam razočaran.

Obojica imate oštro pero, da li ste ikada imali problem sa cenzurom? Da li vas je neko dobronamerno savetovao da nešto izmenite, korigujete i ublažite ili vam je neko potpuno odbio saradnju zbog neprikladnog sadržaja?

Radoslav: Mene još nikad, iako to ne bi ni imalo svrhe, pisac se pod pritiskom ponaša tako što smanji zapreminu, ali podigne temperaturu. Zbog jedne ljubavne scene u romanu dobio sam oznaku “adult content” iako je knjiga potpuna fantasy priča, a ta scena je samo jedan detalj, ali to je sasvim u redu jer su pravila izdavača pisana pre mene, a ne za mene.

Nikad ne vređam, bar ne direktno, jer to mi nije u prirodi, ali rastao sam na tekstovima Duška Radovića i Minimaksa i smatram da je za bilo koju vlast ili upravu bolja opcija ostaviti humoristima da greške pretvore u vic ili aforizam nego da te greške narod oseti kao muku i problem. Naravno, bolje je za narod, smeh popravlja zdravlje i podiže raspoloženje.

A možda sam naprosto prešao onaj nivo obične lajavosti gde je moguća korekcija pa me ignorišu. Ko zna, lepše živim u neznanju.

Mladen: Mene cenzurišu stalno, ja sam cenzurisan i kad sam se rodio. Ne pada mi teško to kao nekad što mi je padalo. Moram priznati da sam uvijek pronalazio način kako da to pobjedim, jer se uvijek nađe neko ko ti pomogne. To je valjda ta sudbina. Sam čovjek ne može ništa pa ni borba sa perom nije individualna, mora da se nađe još neko ko će to zalijepiti na neki zid da svi vide. Evo, vi ste mi sada pomogli, učešće imate u mojim mislima, nije li tako. Meni su zabranjivali domovi kulture, gdje sam imao promocije, jer nisam bio politički korektan, iako se radilo o poeziji. Džaba je to kad ujedeš aždaju, ona stalno bljuje vatru na tebe. Jednom mi umalo nisu blokirali štampanje knjige, jer naslovna strana je bila moj akt go do pojasa. To je bila moja prva knjiga i sa njom sam otvorio Pandorinu kutiju sopstvenih grijehova (smjeh). Šalim se, eto naiđeš na budale koji u čovjeku golom do pojasa vide nemoral. A kad se Karleuša skine gola to je OK. Strašno.

Kako gledate na sve veću ekspanziju samoproklamovanih pisaca koji niču preko noći, objavljuju knjige, vode nekakve seminare i promocije, bave se svim i svačim, a realno nemaju šta da kažu, ali ipak dobijaju mnogo veću pažnju nego vi?

Radoslav: Neka pišu ljudi, papir sve trpi. Ne tvrdim da sam veliki pisac, ali imam dovoljno komentara ljudi koje sam dotakao nekim tekstom i to me u potpunosti ispunjava. Vreme je jedini sudija piscu, žao mi je samo što od pisanja ne mogu da živim, a čini mi se da bih mogao mnogo više reći kad ne bih morao razmišljati o potrebi da platim račune. Kad bih pristao prodati dušu i pisati komercijalu verujem da bi i u toj industriji imao uspeha, ali onda to ne bih bio ja.

Mladen: (smjeh) Pa ti samoproklamovani pisci smo i mi. Ja i moj kolega Radoslav smo isto, na neki način, samoproklamovani. Sami sebe proklamujemo, mada jedino nismo politički korektni za današnje vrijeme i iz tih razloga ne držimo idiotske seminare, ne tupimo nikome nešto što sami ne znamo. Ja sam uvijek mrzio iz dna duše te NVO fukare. Mnogi ljudi pak, su zalutali tu, nije svako iz tog sektora loš, da ne generalizujem, ali znate na šta ja mislim; na one ideološke uhljebnike, na svinje beskrupulozne, na nepismene fantome iz opere koji na diplomu komunikologije megadensova mnogih mlate pare. I mislim da oni ne dobijaju uopšte pažnju, jer kad prođe vrijeme, neko vrijeme, a pogotovo mnogo vremena, oni će biti ljudi bez imena, a o sjećanju na njih... pih... ko to biješe. 

Pošto smo sajt okrenut mahom muzici, zanima nas da li imate neku omiljenu pesmu, grupu ili kompilaciju koju slušate dok pišete i da li vam muzika pomaže na neki način u pisanju?

Radoslav: Muzika je jedan od umetničkih izraza za koji nemam ama baš nikakvog talenta. Znam odlično da slušam, umem prepoznati kvalitetan tekst, muziku ili izvođača, ali se sam ne snalazim ni malo. Mislim da bih čak i na trianglu pogrešio ton.

Slušam sve, instrumentalnu muziku, stari džez, Zabranjeno pušenje, disko hitove, metal i hard rok. Posebno se oduševljavam obradama pesama u sasvim drugom muzičkom stilu, to me uzdigne na neverovatan način. Dok pišem obično slušam muziku koja je na jeziku kojim pišem – tako se stavljam u način razmišljanja karakterističan za taj jezik.

Ako baš moram da nabrojim konkretno, onda su to "El condor pasa" u bilo kojoj izvedbi panove frule, Trkulja je obavezna lektira, Eurythmics, Đibonijev "Libar", "Cesarica" onog manje poznatog Olivera i bilo koja pesma ovog našeg Olivera. Nezaobilazni Luis, šta god da peva, ali najviše "Slike u oku". Ma svašta, muzika je blago ljudskog roda koje ne dobija pažnju kakvu zaslužuje. 

Mladen: Dok pišem ne slušam ništa, ometa me zvuk, ali kad nešto napišem i znam da sam ubio dobar kadar u scenariju, pjesmi, priči, romanu, samom đavolu, onda znam da pustim The Doors i odem niz pustinje Arizone u potragu za Indijancem. Volim tu psihodeliju, jebi ga. Od domaćih bendova, kako se raspao Block Out ne slušam ništa, kao da sam sahranio rokenrol u sebi. Ili kao. Slušam pokojnog Preleta u zadnje vrijeme.

Dvostav priredio Tihomir Škara.

M.O.R.T: Očekujte žestok repertoar

Lagano se bliži 11. avgust, za kada je zakazan početak šestog po redu Lake Festa u Nikšiću. Ove godine organizatori su se potrudili da na Krupačko jezero dovedu pregršt muzičara i bendova iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske... a svakako, najzvučnije ime je planetarna zvezda Manu Čao. U narednih nekoliko redova možete pročitati kratak intervju sa jednim od učesnika, bluz-pank bendom M.O.R.T, koji je priredila PR služba festivala. 

foto: Promo / by Nada Maleš

LF: Šta je ono što će publika moći da očekuje od vašeg nastupa na Lake festivalu?

M: Budući da su festivalski nastupi kratki, očekujte žestoki repertoar, u glavu od prve pjesme. Daćemo sve od sebe da vam sa desetak stvari pokažemo presjek naša dosadašnja tri izdata albuma: "Vrhunsko dno", "Odjel za žešće" i aktualnog, "Tužne kocke". Vjerujemo da ćemo uspjeti pokrenuti publiku.

LF: Koju su vaši utisci kada se radi o Lake Fest-u?

M: Za Lake Fest smo čuli samo pohvale, a uz to nam je i najveći festival na kojem ćemo nastupiti ovog ljeta. Dobra stvar je i lokacija festivala, u prirodi, uz jezero, što svakako mora djelovati inspirirajuće i za bendove i za posjetitelje. Veselimo se druženju s ostalim bendovima i posjetiteljima.

LF: Da li spremate nešto specijalno za nastup pokraj Krupačkog jezera?

M: Taj dan smo samo jedan od izvođača, nije naš solo nastup, tako da se nećemo pouzdavati u scenografiju ili nekakve rekvizite. Probat ćemo se ogoliti do kraja i pokazati vam bit našeg benda i pjesama. Po satnici bi trebali početi svirati u sam suton, tako da se nadamo da će to dati dodatan ugođaj.

LF: Imate li neku poruku za fanove koji će gledati vaš nastup na Lake Fest-u?

M: Opustite se, budite dio festivala, budite dio koncerta. Zaboravite svoje granice i predrasude, družite se, uživajte u prirodi i glazbi i dobar provod vam je zagarantiran.

Odgovorao Kikos, basista.

Izvor: www.lakefest.me

Predrag Drčelić Skaki (Koalicioni sporazum): Narod bira, pa neka u tome i uživa

Koalicioni sporazum je tokom protekle godine bio u žiži interesovanja, kako zbog okolnosti koje su vezane za formiranje benda, tako i zbog izdavanja prvog studijskog materijala. Nažalost, poslednjih par meseci, bend je bio na prinudnom odmoru usled bolesti prvog čoveka – Predraga Drčelića Skakija. 

Na svu sreću, ta ružna epizoda je brzo okončana i ova punk šestorka je ponovo na okupu; vredno radeći na novim pesmama, a ne izostaju ni probe uoči najavljenih svirki... Šta se još "kuva" u milanovačkom kazanu, ko su nova-stara lica u bendu i kakvi su dalji planovi... saznaćemo više iz narednih redova... Gost Principa po drugi put – Predrag Drčelić Skaki.

Naše čitaoce možda i najviše interesuje kako se sada osećaš? Koalicioni sporazum je prethodnih meseci bio na pauzi usled tvojih zdrastvenih tegoba, pa nam reci, kako je sve to prošlo, jesi li se sad potpuno oporavio?

SKAKI: Sada se osećam baš dobro. Uspeo sam da sa 131 kg svučem kilažu na 95 kg, što je svojevrstan podvig (smeh). I da mi nije bilo bolnice, na banderama ne bi bilo mesta od mojih čitulja. Ali, šalu na stranu, odlično se osećam... Pun sam energije i volje za snimanje novog materijala i svirke. 

Iz pomenutih razloga, u poslednji trenutak ste otkazali nastup na "Antievrovizijskom koncertu" Mortal Kombata... Kako se rodila tvoja saradnja sa ovim bendom, pošto si i prethodne godine bio njihov gost na tradicionalnoj "Antievroviziji"?

SKAKI: Ja sam već negde i rekao da sam bio sprečen da idem sa bendom u BG na tu predivnu svirku. Doktori mi nisu dali da se mrdnem iz bolnice iako sam se tad osećao odlično. Mogu samo da se zahvalim Mortal Kombatu, posebno Krikiju na pozivu; žao mi je što nismo bili tamo da otprašimo, ali se nadam da ćemo sledece godine ponovo biti pozvani i onda sigurno dolazimo u BG da pomognemo "Antievroviziju". Prošle godine je bilo moćno, video sam i ove da je bilo još bolje... Sa Krikijem imam izuzetno dobru saradnju, odličan je čovek i uopšte – odličan mu je bend.

Za 2016. godinu i ti i bend ste obećali dosta toga. Na prvom mestu nove pesme i album? Dokle se stiglo sa tim?

SKAKI: Urađeno je dosta novih pesama. Čak i kad sam bolovao, pisao sam u bolnici. Mnogo je tekstova koji još nisu ugledali svetlo dana. Ceja je već počeo da organizuje snimanje novih pesama koje će biti završene ovog leta, kao i jedan spot. Najnoviju pesmu "Totalna kontrola" ljudi će moći da čuju već u BG, a ostale se polako spremaju. Mislim da će jesen dočekati novo izdanje Koalicionog sporazuma, kao i moju knjigu "Sve što znam je punk".

Prvo zvanično izdanje Koalicionog sporazuma EP "I samo mrak" je plasirano krajem prošle godine na CD-u. Nedugo zatim, Nocturne media je isti materijal objavio kao digitalno izdanje na sajtovima za distribuciju muzike kao što su Deezer, Spotify, Amazon... Kakav je plan za novi album, imate li već dogovor sa nekim od izdavača?

SKAKI: Za sada je plan da se snimi material, i normalno, da se pojavi kao CD izdanje, jer želimo da i na takav način postoji. Radićemo sve kao prošli put, ali, mislim da Ceja sprema još neko iznenađenje prilikom snimanja. Omot ćemo raditi skromno, sa idejama od naših prijatelja, ali, o tom potom. Odlična je saradnja sa Markom Ristićem (Nocturne media) i ne vidim razlog zašto se ne bi nastavila. Nama je bitno da ljudi čuju šta mi radimo, jer pošteno govoreći, od diskova ili bilo kakvog načina izdavanja – nema nikakve zarade. Nama su potrebne svirke kojih će biti. Mi tako predstavljamo ono što radimo.

Ovih dana ste predstavili novog bubnjara, Miloša Kneževića. Možeš li nam reći nešto više o njemu, a ujedno, koji su razlozi još jedne (iznenadne) izmene u "prvoj postavi"?

SKAKI: Upali smo u vremenski škripac sa bubnjarem, jer je Jovan morao da ode iz benda zbog povrede noge, a ja sam uspeo da sa Markom napravim "koalicioni sporazum", tj. dogovorim da zasvira sa nama. Mlad, odličan bubnjar za svojih 20 godina; snažan I energičan. Inače, ima i svoj bend koji se zove Zbedem (Čačak). Prihvatili smo ga svi u bendu i odlično se uklopio već na prvoj probi. Publika će ga videti i čuti već u Beogradu na svirci. 

Na Fejsbuku ste nekoliko puta postavljali fotke vas i Bobana Vujića (originalnog bubnjara Trule koalicije), pa su mnogi priželjkivali da će upravo on zadužiti palice u Koalicionom sporazumu. Da li je to bila i tvoja želje i ako jeste, zašto do toga nije došlo?

SKAKI: Da, to je bila moja iskrena želja, kao i svih ostalih u bendu. Boban Vujić je moj dugogodišnji, veliki prijatelj, čovek koji je voleo da radi sa mnom i koji je kapirao šta ja hoću. Međutim, Boban je napustio sviranje, a ima i povredu...  Mnogo smo pričali kad smo se videli ovde u Milanovcu gde je došao na naš poziv. Davao je sugestije, kritikovao i procenjivao bend na probi. On je meni ispričao sve, što nije za dalju priču, ali, ne želi više da uhvati palice u ruke... Ostali smo prijatelji i bićemo dok sam živ. On, Ceja i ja smo bili i ostaćemo izvorna Trula koalicija. Sada je to Koalicioni sporazum – Tilt, Bili, Jasna, Ceja, Miloš i ja. Ovako funkcioniše sve kako treba. 

U pesmi "Kako je lepo" iz 1998. godine nabrojao si sve moguće -izme kroz istoriju čovečanstva, osim kapitalizma. Da li je to slučajno ili namerno izostavljeno?

SKAKI: Dobro si to primetio, verovatno mi nije palo na pamet, ali, mislim da sam ga kroz druge -izme veoma dobro pomenuo. Pa kad pogledaš, i komunizam je nastao iz kapitalizma (smeh). I čuvena komunistička biblija "Kapital" je napisana od strane dvojice buržuja. Kad pišem, ja pišem ono što vidim i što osetim u trenutku; verovatno mi to tad nije bilo u vidiku (smeh). A eto, sad mi daješ ideju da o kapitalizmu napišem jednu posebnu pesmu, jer kapitalizama ima različitih vrsta, kao i komunizama (smeh).

Punk muzika je oduvek bila medijski marginalizovana, međutim, u vremenu bivše Jugoslavije bilo je velikih rok bendova koji su i te kako znali da zapevaju nešto što nije bilo po volji trenutnom režimu. Danas smo dospeli do toga da ta velika imena uglavnom sviraju kojekakve elegije ili idu u još veću krajnost ─ pevaju o sirotinji, moralnoj i materijalnoj propasti… a to "zadovoljstvo" publici naplaćuju isto koliko i inostrani mejnstrim bendovi. Kakvo je tvoje viđenje tog, nazovimo fenomena?

SKAKI: Nije to nikakav fenomen, jer rokenrol uopšteno je sateran u zapećak kojekakvim ružicastim i prvim televizijama gde se proizvodi šund, kičeraj i kurvarluk. Pa pogledaj dobro, gomile njih po fejsu, koji sebe nazivaju rokerima, pankerima, metalcima... čine isto kao i pinkeraj. Ponašaju se kao oni, ponekad mi se čini da su ih prevazišli. Nekada je rokenrol imao prođu, čak i sa provokativnim pesmama, kao što su ih imali: Paraf, Pankrti, Balkan i mnogi drugi.  Jeste da je to bilo u uvijenoj formi, ali se znao cilj. Sad turbofolkleri kolo vode, šišaju čirokane i to je mladima super, odlično. Mladi nemaju cilj, nemaju za šta da se bore, jer ih je šund otrovao i njihovim venama nema spasa, jer tu krvi nema. I da ne zaboravim, velikih imena više nema, jer sad možeš da uspeš samo sa parama. Kvalitet nema vrednost. Valjda ti je to jasno. 

"Sve što znam je punk" je radni naslov knjige u kojoj kroz kratke priče demistifikuješ pozadinu, simboliku i sam proces nastajanja najznačajnijih tekstova koje si napisao u Truloj koaliciji. Naši čitaoci su već imali priliku da pročitaju dve priče... Kada možemo očekivati knjigu u celosti?

SKAKI: Knjiga će, kao što rekoh, izaći na jesen. Mnogo je to posla, dosta tu treba da se radi... Da se vraćam u prošlost i da se prisetim svega. Teško je od gomile pesama izabrati baš one koje će biti u knjizi. Mnogo je pesama koje bih hteo da stavim u knjigu, ali kako… ni sam ponekad nisam pametan. Imam veliku podršku, ali, oko toga moram sam da odlučim. Bitno je da će knjiga biti objavljena.

Tvoje ime je prepoznatljivo u širim punk krugovima (bukvalno) od Vardara pa do Triglava. Imaš veliku bazu poštovalaca, što u Bosni, što u Crnog Gori ili Hrvatskoj. Da li je Koalicioni sporazum dobijao pozive za gostovanja u nekoj od tih zemalja? 

SKAKI: Ima poziva i to mi je drago. Sa svih strana. Recimo, iz Makedonije postoji najava, ali treba sesti i dobro razmisliti. Ovo je skupa rabota, a para se nema. Samo putovanje košta, dok cene karata na svirkama nisu toliko pristupačne nama pankerima, zar ne?! Prošla su ta vremena kada se imalo i moglo. Uglavnom, sviraćemo definitivno gde god nas budu zvali i gde se dogovorimo, ali ne pošto-poto, pa da neko propadne. 

Do sada smo razgovarali sa Skakijem, pesnikom i muzičarom, a sada bih pitao Skakija kao običnog građanina ove zemlje jedno najbanalnije pitanje – Dokle će nas "ovi", "oni" i "ostali" zajebavati i praviti budalama? 

SKAKI: Ja samo poštujem onu jednu staru a to je – Narod bira, pa neka u tome i uživa. Demokratija je to brale moj, danas jesi – sutra nisi. Sve je u rukama naroda i olovka i motka. A meni, u svakom slučaju, inspiracije ne nedostaje (smeh).

U ponedeljak 18. jula svirate na Beer Garden festivalu. Spremate li neko posebno iznenađenje za publiku tom prilikom? U kojim još gradovima vas slušamo ovog leta?

Skaki: "Otprašićemo" kako to dolikuje jednom bendu kao što smo mi. Biće nova pesma, jer za više se vremena nema, a želimo da se čuju i stare, dobre pesme koje nikada nisu svirane. U međuvremenu, bićete svi obavešteni o mestima gde ćemo u narednom periodu nastupati.

Sa Skakijem razgovarao Dejvid

Princip, 16. jul 2016.