Ove godine To be punk festival ugostio je veći broj regionalnih i domaćih bendova, u odnosu na praksu ranijih godina kada su gosti bili iz malo udaljenijih zemalja. Deveti po redu festival, zaista zaslužuje da se nazove festivalom, jer apsolutno ispunjava široke zahteve publike i nudi širok sadržaj svakom posetiocu. Osim koncerata bendova, deo novosadske Fabrike bio je rezervisan za staromodni trejd, gde su ljudi mogli da menjaju ploče, diskove, fanzine, prišivače, bedževe, a takođe da kupe majicu ili disk i tako podrže gostujući bend, dok je posetiocima na raspolaganju bio i šank sa pićem, kao i stolovi i stolice gde su mogli da sednu i odmore.
Uz zanemarljivo zakašnjenje, deveti To be punk otvorio je bend Selftitled. Iako se harizma nije mogla sakriti ni umanjiti, bend nije došao do punog izražaja jer je zvuk bio izuzetno razvodnjen na početku svirke. Gitare su prštale, dok je vokal bio skoro potpuno pojeden i malo više van štima u odnosu na ostatak ekipe. Bilo kako bilo, momci su pokazali da umeju pošteno da otpraše dobar melodičan pank, naterali su ljude da uđu unutra, otvorili su veče i primerno razbili.
Kratki i lakonski tekstovi, čvrsti stavovi i krvave glave – Wrong way kids. Gitarista i pevač spustili su se ispred bine i namestili pozamašan lom. Kombinacija HC-a i noise rock-a zadala je publici žestok udarac u zube. Pesme skoro povezane, nosile su nihilističku i tamnu poruku, a kompletna atmosfera je bila zastrašujuća uz kombinaciju strob svetala i zaglušujućih gitara. U jednom momentu, pevač se uzdigao iz one man moshpit-a sa krvavom glavom, u koju se do pre par momenata udarao mikrofonom u prepoznatljivom, ali znatno ublaženom GG Alin (ili za naše prostore Satan Panonskom) stilu, i sasvim normalno nastavio da krši dalje. Svaka čast.
Sledeći bend sam čuo prvi put pre nekih godinu i po dana, i podsetili su me na soundtrack iz legendarne igrice Crazy Taxi 1. Fast response kombinuje jako brz i intenzivan punk-rock sa jednostavnim melodičnim tekstovima. Publika se izgleda tek tad razbudila i shvatila da se nalazi na punk svirci, a ne u pozorištu recimo, te je sevnula i prva šutka. Sve fino i u granicama razumnog, ljudi su leteli okolo, spadali su kačketi, prosipala su se piva, i može se reći da je festival konačno dodao pun gas. Momci su imali zamenskog basistu (inače, basista benda SHIN, lična preporuka za preslušati), koji je bez opterećenja izveo svaku numeru.
Četvrti po redu nastupio je bend Young Husbands. Čuo sam ih ranije, i vezao se za singl "Buddy was still breathing", da li zbog teksta ili tog emotivnijeg punk prizvuka, ne znam ni sam. Uživo zvuče mnogo otvorenije, šire i glasnije. Imaju izuzetno lepe ideje, van su svih klasičnih okvira, te su zbog toga imali i možda najbrojniju publiku te večeri.
Zagrebački Sentence. Devojka za gitarom, devojka za bas gitarom. Očekuje čovek neki "Pink Floyd dreamy zvuk" kad ih vidi, intermeco pred kraj večeri, kad ono najžešće prženje do sad. Angažovan bend, angažovani ljudi, nisu propustili priliku da prenesu poruku kako je stanje izuzetno loše i kod njih i kod nas, i kako nas bolje ne očekuje skoro. U više navrata su se zahvalili publici, kao i svim posetiocima koji su proputovali preko dvestotinak kilometara kako bi ispoštovali festival i bend.
Prvo veče festivala imao je priliku da zatvori lokalni bend Get of my property. Ovo je takođe bila i oproštajna svirka benda, jer se zbog privatnih razloga razilaze. Sasvim solidan pop-punk su svirali, čak je dobar deo publike pevao sa njima, mada je delovalo da su svirku odsvirali više zbog obaveze nego zadovoljstva. Gitarista je na samom kraju kratko prozborio – "Ja sam svoje odsvirao", čime je izmamio izuzetan aplauz, što zbog britkog i jednostavnog humora, što zbog istine da bend više nije aktivan.
Ocena prve večeri i više nego odlična, šest žanrovski istih, ali suštinski različitih bendova iznelo je svoj maksimum i pružilo malobrojnoj publici zaista velike mogućnosti i viđenja panka. Da, iako je karta skoro duplo jeftinija u odnosu na prethodne godine, publika nije mogla da se pohvali brojnošću, te se nadam da će drugo veče izvući prosek po tom pitanju.
..................................................
Drugo veče počelo je dosta opuštenije, poznata atmosfera i prepoznatljiva lica u publici obećavali su odličan ugođaj.
Novosadske Tri kapljice započele su svirku u devet časova. Tri devojke u bendu već su na samom početku jačoj polovini postavili visok standard. Devojka za bubnjevima nije skidala osmeh tokom cele svirke, a umor se nije mogao ni naslutiti. Recimo da sviraju jednostavan pop-punk, pomešan sa povremenim skoro blues solažama, ima tu malo i surf prizvuka, ali sve se okreće oko jednostavnog molskog minimalizma, što je recept prijatnog i jako slušljivog zvuka.
Usledili su čačanski Cali-punkeri RNDM. Bend se predstavio publici uz pomen nekih advokata i sporova sa bendom sličnog imena, što i nije ostavilo neki konkretan utisak na mene. Zvukom i izgledom podsećaju na Green Day, tako da u suštini nema previše inovativnosti u njihovoj muzici. Svirka je bila izuzetno energična, a bubnjaru zaista svaka čast na energiji i elanu, jer zaista treba dosta fizičke snage i kondicije da se tačno i kvalitetno iznese pola sata brzog punk-a. Za kraj su odsvirali dve obrade pomenutog benda, kao i poznatu "My generation" benda The Who.
Gošće iz Mančestera su počastile publiku mnogo elegantnijom verzijom punk-a, koji odlazi u granice progresivnih improvizacija. Njihov bend Mr. Heart je u suštini alternativni punk, koji me je u nekim momentima podsetio na zvuke benda The Mars Volta, valjda zbog visokog vokala i čestih promena ritmova. Devojke su tokom svirke koristile dosta efekata, od reverba pa do onih ozbiljnijih, a zvuk je podjednako dobar u prvim redovima koliko i ispred Fabrike.
Publika se odjednom sve više koncentrisala oko bine, iščekujući kragujevački LUR. Još pre početka, sve je slutilo da će ovaj bend obeležiti deveti To be punk festival. Momke je pratilo izuzetno urađeno osvetljenje, mada ne znam iz kog razloga su bili pojačani do granice neslušljivosti. Na svirci su predstavili novi singl "Izvini", a publiku su najviše oduševili numerom "Mediokreten". Pošto je na festivalu generalno bilo malo publike, organi reda i mira odlučili su da usreće organizatore svojim prisustvom i da napune Fabriku do kraja. Preko 25 policajaca (po mom brojanju) i nekih 5-6 inspektora posetilo je Fabriku malo pre ponoći, tokom svirke LUR-a. Psi tragači su takođe dovedeni da čuju malo kvalitetnog punk zvuka. Ekipa se blisko upoznala sa mnogim prisutnima, čak su razmenili kontakte, ali su ipak ubrzo napustili prostor, jer im se LUR verovatno nije svideo.
Hrvatski ESC Life nije mogao imati bolju dobrodošlicu od pomenute. Publika se masovno smanjila, mada mnogi su već bili umorni pa su odustali, ali svirka se nastavila u istom ritmu. Svirali su numere sa albuma "Access All Areas", čime su našoj publici predstavili album. Pošto sam slušao album ranije, možda je set lista mogla biti malo bogatija, ali zbog nepredviđene posete, istu su morali da skrate kako bi ostalo mesta i za dolazeće bendove. Ono što je bilo evidentno je činjenica da je publika sigurno uživala. Mnogi su znali pesme i tekstove, te su pevali zajedno sa bendom, a ovi koji su ih prvi put čuli, bili su prijatno iznenađeni i povremeno bi zaigrali. Što se mene tiče, najbolja svirka, dosta blaži i tiši zvuk u odnosu na LUR, a bend je uz tehničke probleme uspeo da nesmetano pruži sve od sebe.
Red five point star je slovenački ska-punk bend koji nije mogao bolje biti postavljen u satnici. Već vidno umornoj publici trebalo je nešto ovakvo, nešto što će ih naterati da zaigraju još koji put. Od samog početka zasvirali su upečatljive i brze numere, nije bilo rastezanja ni vremena za priču. Atmosfera je bila kao na nekom dnevnom festivalu – i publika i bend skaču i igraju, jarka svetla se lagano smenjuju, a zvuk dovoljno glasan i više nego odličan za sedmočlani bend.
Deveti po redu festival imao je priliku da zatvori novosadski bend Penetratori. Izbor sigurno nije slučajno pao na ekipu sa Limana koja je pošteno odgovorila na dobijeni poziv. Iako sam svirku ispratio u sedećem, već kunjajućem položaju na nekim daskama kraj šanka, malobrojna publika je za razliku od mene ispoštovala bend, a oni su istom merom vratili.
Festival je protekao i više nego uspešno, sve čestitke organizatorima i bendovima koji su pristali da sviraju i koji će nakon festivala juriti pozitivnu troškovnu nulu, jer su im ovakvi događaji jedina prilika da zasviraju pred većom publikom različitih interesovanja, a regionalna muzička scena ih zatrpava svojim otpadom i ne dozvoljava im da se probiju do većeg broja slušalaca. Na ulazu je oba dana stajao štand za kupovinu diskova, majica i ostalog merch-a, čak su bile dve kutije sa majicama za 400 dinara, koje su se skoro potpuno rasprodale drugog dana, što svedoči da su ljudi ipak spremni da podrže scenu uz pristojnu nadoknadu. Prisutna publika je ispoštovala bendove, ali publike nije bilo dovoljno, a o tome više ni ne vredi pričati. Iduće godine eto mene opet, a vi ste upravo pročitali šta ste propustili.
Izveštaj: Tihomir Škara
Fotografije (prvo veče): Katarina Cimbaljević
Fotografije (prvo veče): Katarina Cimbaljević
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon