Ne postoje te reči koje mogu da opišu moju sreću kada sam pre petnaestak godina izvalio "mp3" format. Prvo što mi pada na pamet vezano za te dane bilo je okončanje muka prilikom nabavljanja nove muzike. Sećam se tog klinačkog vremena kada sam danima gladovao, štekajući lovu od užine, ne bi li makar jednom u mesecu nabavio neku novu kasetu. Sada, pomalo patetično evociram te trenutke i dok negde u podsvesti odzvanja zavijanje loše presnimljene kasete, satima kopam po milionima foldera ne bi li skontao šta mi se u ovom trenutku sluša.
Da budem još patetičniji, sve je to imalo posebnu draž, i zaista, muzika se puno više cenila. Samo preslušavanje albuma po sto puta, "analiziranje" u društvu "šta je pesnik hteo da kaže u toj pesmi", pa pogrešno razumevanje pojedinih, nejasno otpevanih reči (koji đavo "liriks"?!)... Omoti su bili tek posebna priča. Umetnost za sebe. Omasovljavanjem diskova i dostupnošću kompjutera, sve to je nestalo za tren. Normalno, svaki napredak je dobar sam po sebi i tu ne sme biti mesta nikakvoj patetici.
U SAD je prošle godine prodato gotovo 17 miliona vinila, od čega je ostvarena najveća zarada od 1988. godine. Prihod od ploča je bio veći od prihoda ostvarenih na servisima kao što su Jutjub, Spotifaj i drugi.
Ne sumnjam u tačnost ovih podataka, ali, mislim da je ovo samo trenutni trend i pokušaj muzičke industrije da na konto nostalgije kod nešto starije populacije, ili "trenda" u hipsterskim krugovima, izmuva makar deo love koji piraterija i internet masovno gutaju. Da ne ispadnem kontradiktoran, i dalje sam mišljenja da se muzika, kao i bilo koji umetnički rad, treba da plate, ako ništa, onda makar iz razloga da i umetnik mora od nečega živeti. Međutim, postoji i druga strana medalje, a to je upravo ta industrija koja je uništila i ono malo umetnosti u muzici i od nje napravila ogoljeni biznis. Ako isključim emocije iz uvodnog dela ovog teksta i realno sagledam situaciju iz trenutnog ugla... Upravo je ta nezasitost izdavača, države (briga me koga) dovela do piratske revolucije. Izgovor da je album od 500 dinara preskup za naše uslove ne pije vodu. To je skroz tačno. Samo, voleo bih da mi neko od izdavača i distributera objasni koliki su troškovi jednog diska u masovnoj proizvodnji (sa sve globom i nametima) i može li to da bude malo jeftinije i da opet svi "vukovi budu siti, a ovce na broju". Isti slučaj je i sa knjigama. Provereno znam da je cena štampanja jedne prosečne knige (pod prosečne mislim na broj strana od 100 do 200) ne veća od 100 dinara kada se radi na više primeraka. E sad, zbog čega ljutnja kad te knjige godinama stoje na policama jer nikome ne pada na pamet da izdvoji hiljadarku za njih? Je li ta razlika između cene izrade i one prodajne u stvari umetnički rad? Ako jeste, nemam ništa protiv, ali imam pravo da kažem da mi je takva "umetnost" preskupa.
U brojnim kolumnama sam kritikovao publiku i označavao je kao glavnog krivca za slabljenje scene, jer je u globalu nezainteresovana, lenja, sebična, bahata... prema muzičkim dešavanjima. Međutim, ponekad treba okrenuti i B stranu ploče i zapitati se nije li preskupa cena slobode, ljubavi, stavova... o kojima nam pevate u Vašem rokenrolu.
Dejvid
* Naslov pokraden od Birtije
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon