Jedino rešenje je novosadski oi! bend koje je sa radom počeo 1997. godine. U pitanju je jedan od onih bendova koji su bili kratko na sceni, koji su malo toga snimili, ali, i to "malo" je bilo dovoljno da se o tim ljudima i danas priča, naročito u "nostalgičnom" kontekstu. U redovima koji slede čućete priču oi! ratnika i basiste Jedinog rešenja – Nikole Gucunskog.
Razgovarao: Darko Miletić
Kada si počeo da slušaš pank muziku? Koje bendove si prvo zavoleo?
Nikola: Pank sam počeo da slušam sa 13 godina, davne 1994. godine, još u osnovnoj školi. U mojoj generaciji sam bio jedini koji je išao tim putem, dok su ostali slušali narodnjake i tadašnju dens muziku; oblačili trenerke, skupe patike itd. U to vreme zvali smo ih dizelaši. Ja sam furao farke, šangajke, karirane košulje, hajerku i martine. Nekako sam štrčao među njima. Pošto u mom naselju Veternik nije bilo mesta gde bih blejao i družio se sa sličnim ljudima, počeo sam da izlazim u grad na mesta gde su se skupljali ljudi slični meni. Uglavnom su to bili likovi stariji od mene, ali to nije bio problem da me prihvate, iako sam bio klinac za njih. U kraju sam imao jednu drugaricu i par drugara koji su isto furali pank, takođe su bili stariji od mene tri-četiri godine, pa kad nisam išao u grad, blejao sam sa njima. Družili smo se, razmenjivali kasete sa muzikom i tako. Slušali su se The Exploited, Sex Pistols, Cock Sparrer, The Business, Pekinška patka, Paraf, Atheist rap, Ritam nereda itd. Najviše sam zavoleo oi! muziku – Cock Sparrer mi je bio omiljeni bend. U to vreme, moja tri ortaka su napravili bend Patriote i falio im je basista... Tada sam krenuo da učim da sviram bas gitaru i mogu ti reći da mi je prilično dobro išlo.
Možeš li da nam kažeš nešto o počecima benda Jedino rešenje... vašim prvim svirkama? Da li si u međuvremenu svirao u još nekom bendu?
Nikola: Pre nego što sam počeo da sviram u Jedinom rešenju, svirao sam u mom prvom bendu Patriote. Imali smo nekoliko manjih svirki i to uglavnom za prijatelje, ili ako neko sa strane dođe da nas čuje. Prvu jaču svirku imali smo sa bendom Razor 88, u čuvenoj Garudi, mestu gde se skupljao čitav pankeraj i naravno skinhedi. Svirka je prošla fantastično. Snimili smo demo sa jedanaest autorskih pesama i delili ljudima, jer nismo imali izdavača, a nismo ni gledali materijalnu dobit, jer smo to radili iz ljubavi. Demo je snimljen 1997. godine u studiju Matrix u Veterniku, gde su albume snimali Ritam nereda, GBB, Vrisak generacije itd. Nažalost, Patriote nisu dugo opastale i razišli smo se krajem 1998. godine
Što se tiče Jedinog rešenja, nastali su 1997. godine i prvu postavu činili su: Tihi – vokal, Hrle – gitara, Saka – bass i Ćosa – bubanj. Naredne godine su snimili demo sa pet pesama, koje ste svi čuli i koje znate. Kada je 1999. počelo bombardovanje SRJ, svi smo visili u centru grada kako bismo protestvovali... Tada sam sreo bubnjara Ćosu koji me pozvao da sviram u rešenju umesto Sake, jer je ovaj napustio bend zajedno sa Hrletom, iz meni nepoznatih razloga. Naravno, prihvatio sam poziv, pa smo Peđa (sadašnji bubnjar novosadskog benda Proleće) i ja počeli da radimo sa Jedinim rešenjem. Tada je bend radio u sastavu: Tihi – vokal, Ćosa – bubanj, Peđa – gitara i moja malenkost – bass.
Koji bendovi su najviše uticali na rad Jedinog rešenja?
Nikola: Bendovi koji su uticali na način svirke su 4skins i Business, ali mi smo se trudili da ne ličimo na njih nego da budemo svojstveni i gradimo nama prepoznatljiv stil. Tekstove je pisao Tihi, a muziku smo stvarali svi zajedno. Probe smo imali četiri-pet puta nedeljno ne bi li to što stvaramo zvučalo usvirano i moćno. Autorski rad je veoma težak, ali ako se tome maksimalno posvetiš i radiš iz ljubavi, pesme same od sebe dolaze i to nam je išlo od ruke.
Prva pank svirka kojoj si prisustvovao?
Nikola: Moja prva svirka bila je Ritam nereda u letnjem bioskopu Podijum, kada su radili projekat Pogo Live 1994. ili 1995. godine. Sad se i ja slabo sećam, ali taj period je u pitanju.
Nikola: Moja prva svirka bila je Ritam nereda u letnjem bioskopu Podijum, kada su radili projekat Pogo Live 1994. ili 1995. godine. Sad se i ja slabo sećam, ali taj period je u pitanju.
Najdraža svirka Jedinog rešenja ili događaj koji ćeš uvek pamtiti?
Nikola: Najdraža svirka mi je svakako povodom 18 godina Vriska generacije gde smo mi svirali kao predgrupa. Osim uobičajene mase, tu je bila i kompletna novosadska pank muzička scena pa je bilo malo treme dok se nismo popeli na binu i u svom stilu razvalili. Svirka se održala u Mašincu, tada najpoznatijem mestu za punk svirke, koji nažalost više ne radi ili bar više nema svirki tamo. Kad smo završili naš repertoar, prilazili su ljudi iz poznatih novosadskih bendova i davali pozitivne kritike. Neki su čak hteli i da radimo svirke zajedno, što nam je imponovalo, ali nažalost to se nikad nije desilo, a objasniću i zašto.
Nikola: Najdraža svirka mi je svakako povodom 18 godina Vriska generacije gde smo mi svirali kao predgrupa. Osim uobičajene mase, tu je bila i kompletna novosadska pank muzička scena pa je bilo malo treme dok se nismo popeli na binu i u svom stilu razvalili. Svirka se održala u Mašincu, tada najpoznatijem mestu za punk svirke, koji nažalost više ne radi ili bar više nema svirki tamo. Kad smo završili naš repertoar, prilazili su ljudi iz poznatih novosadskih bendova i davali pozitivne kritike. Neki su čak hteli i da radimo svirke zajedno, što nam je imponovalo, ali nažalost to se nikad nije desilo, a objasniću i zašto.
Zašto dobre stvari uvek kratko traju. Jedino rešenje je stalo sa radom negde iza 2000. Kako?
Nikola: To se i ja pitam. U junu 2001. godine Ćosa odlazi na odsluženje vojnog roka, pa sam ja pozvao bivšeg člana Hrleta, koji pored gitare odlično svira i bubanj, na šta je on pristao. Bend je nastavio sa radom, imali smo nekoliko dobrih i jakih svirki za to vreme, čak smo snimili i spot koji je puštan na RTV u emisiji Ritam, koja, takođe, nažalost više ne postoji. Sledeće godine Ćosa se vraća iz vojske, ali zato ja odlazim na odsluženje i tu bend prestaje sa radom. Zašto nismo nastavili kad sam se ja vratio iz vojske, veruj mi da ne znam i mislim da to nikad neću ni saznati. Iskreno mi je veoma žao što se to tako desilo.
Da li je na tadašnjim svirkama bilo incidenata, naročito na relaciji panksi – skinsi – koreri?
Nikola: Incidenata na svirkama je bilo, ali nikad na tim relacijama. Tuče su uglavnom izbijale zbog devojaka i sličnih gluposti.
Nikola: Incidenata na svirkama je bilo, ali nikad na tim relacijama. Tuče su uglavnom izbijale zbog devojaka i sličnih gluposti.
Scena devedesetih iz ove perspektive...
Nikola: Scena devedestih je bila dosta jaka. Bilo je puno afirmisanih, kao i neafirmisanih bendova. Prostora za svirke je bilo mnogo i svaki vikend se nešto dešavalo, Neki od prostora su bili, već pomenuti Mašinac, NS Time, Garuda, Atrijum, Rokoteka, kasnije Čudna šuma, Podijumm Cammelot, Klub muzičara, Kimono, Dvorište. Možda sam neke zaboravio, ne zameri mi, uglavnom ih je bilo puno. A bilo je svirki i van grada... U Futogu, Temerinu itd.
Nikola: Scena devedestih je bila dosta jaka. Bilo je puno afirmisanih, kao i neafirmisanih bendova. Prostora za svirke je bilo mnogo i svaki vikend se nešto dešavalo, Neki od prostora su bili, već pomenuti Mašinac, NS Time, Garuda, Atrijum, Rokoteka, kasnije Čudna šuma, Podijumm Cammelot, Klub muzičara, Kimono, Dvorište. Možda sam neke zaboravio, ne zameri mi, uglavnom ih je bilo puno. A bilo je svirki i van grada... U Futogu, Temerinu itd.
A danas?
Nikola: U poslednjih par godina slabo pratim srpsku pank scenu, jer nema više kvalitetnih bendova. Mi smo ranije bili buntovnici i takvi su nam i tekstovi bili. Nije bilo lako biti takav i pisati takve tekstove u vreme režima Slobodana Miloševića, gde su nas panduri hapsili i maltretirali kad god i gde god su stigli, prekidali nam svirke i slično. Sama muzika i bendovi okupljali su mnogo mase, a to je plašilo tadašnji režim. Što se druženja tiče, bilo je mnogo bolje i zdravije nego danas, bilo nas je u ekipi iz svih delova grada. Nismo imali fejsbuk, nije bilo virtuelnog druženja kao danas. Uglavnom smo blejali ispred dragstora, cugali, zezali se, odlazili u kafanu (to je uglavnom bila Garuda, a kasnije Dvorište). Sve u svemu – živeli smo bolje. (smeh)
Postoji li mogućnost da Jedino rešenje ponovo zasvira?
Nikola: Što se tiče Jedinog rešenja, ja bih veoma voleo da se ponovo okupimo, mada, mislim da od toga nažalost nema ništa. Ostaće samo sećanje na nas kroz pesme koje mogu da se nađu na jutjubu, kroz priče ljudi koji su bili na našim svirkama, kao i u knjizi Novosadska Punk verzija, gde se spominjemo, i CD koji je išao uz knigu sa naše dve pesme na toj kompilaciji.
Šta bi na kraju želeo da poručiš ili kažeš našim čitaocima?
Nikola: Za kraj bih poručio mlađim generacijama da se manu društvenih mreža i da se što više druže, izlaze, idu na svirke, da sviraju... Samo tako će ostaviti neki trag iza sebe kao što smo i mi, i biti poštovani zbog toga što rade. Pozdrav svima od mene! Oi Ain't Dead!
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon