Jeste, TV program je nekvalitetan i jeftin, stoga ne želim bespotrebno da rasipam reči na nešto što već svi znaju napamet. Dobro, ne baš svi, ali ti, dragi moj čitatelju, svakako to znaš, jer da ne znaš ne bi prelazio preko ovih redova. Ne gledam TV, iz razloga navedenog na početku prve rečenice, ali desi se ponekad da iskoči neka utakmica koja mi privlači pažnju. I sve bude na mestu dok sam koncentrisan na utakmicu i dok igra traje. Problem nastaje kada na red dođe poluvreme jer tad sledi traženje načina za ubijanje tog kratkog, a opet predugačkog vremenskog perioda.
 |
| He he he presmešno – 'ajde da pravimo našu verziju |
Pivo je
obezbeđeno, bešika ispražnjena, displej na mobilnom ne pokazuje da ima
propuštenih poziva i nepročitanih poruka, a Đavo preobučen u dosadu počinje da
se šunja i privija uz mene, poput kućnog ljubimca ili zavodljive žene i nežno
šapćući na uvo me stavlja u iskušenje. U početku tvrdoglavo odolevam, ali kako
njegova upornost dobija na snazi, tako moja volja gubi na istoj. I eto, par
pokušaja i predajem se pošasti šaltanja kanala. Obmanuti nevidljivom magijom,
prsti mehanički kontrolišu daljinski, kanali se smenjuju jedan za drugim,
varirajući od drugih sportskih programa, preko mnoštva rijalitija, pa do nekih
novih domaćih serija koje nisam imao prilike da zapratim ranije. Tu se
zaustavim. Analiziram likove koje igraju naši glumci (mahom bardovi teatra
primorani da prihvataju uloge u takvim formatima, pritisnuti teškom ekonomskom
situacijom) - poznato! Vratim se na naslov – takođe, poznato! Zaplet radnje –
već-viđen! Pomahnitalo aktiviram centar u mozgu zadužen za preturanje po
fiokama u memoriji. Nekoliko sekundi nestrpljenja, pretraga završena, rešenje
je tu. Eureka! Tu istu seriju sam gledao pre pola decenije, samo u originalnoj
distribuciji, sa unikatnim scenarijom, boljom produkcijom i ekipom glumaca i
tehničara sa drugog govornog područja.
Otkud ovo u
Srbiji? Par trenutaka razmišljanja. A, da! Izgleda da su ljudi iz vrha ključnih
domaćih produkcijskih kuća provalili da se princip drpanja koncepta jeftinih,
zabavnih emisija iz inostranstva može primeniti i na serijski program. Kakva
inovacija, da prosto ne poveruješ! Kako se ja toga nisam setio ranije? Možda
bih sad imao vilu na Dedinju? Možda i ne bih. Sarkazam na stranu, čemu ovo,
pitam se. Toliko diplomiranih dramaturga sa puno talenta besposleno čeka svojih
pet minuta, a ovi naši genijalci drpaju priče serija koje su svojevremeno
beležile svetsku slavu i, manje-više, postavile određene standarde u svetu TV
serija. Zaslužujete svako poštovanje! Preporučujem da odete do predsednika da
vas nagradi ordenom za otkriče milenijuma! Nastavljam da gledam seriju, a kroz
glavu mi prolaze ljudi koji, kad god im se ukaže prilika za to, trube da su im
prekurčile serije iz domaće radionice koje su na televiziji reprizirane iks
puta. Po prvi put priznajem sebi da ne delim mišljenje s njima! Čudim se
sopstvenim reakcijama, pokušavam da se saberem, ali to je jače od mene. Da,
smatram da je bolje pogledati autentičnu domaću seriju (bez obzira što se 80%
replika iz tih serija duboko zarilo u lobanju našeg stanovništva), nego ovaj
konglomerat neoriginalnosti, talenta ponekih srpskih glumaca i prosečne
produkcije.
Pokušavam da
gledam, a onda me preseče misao da TV prijemnik nije uključen iz tog razloga.
Bacam letimičan pogled na sat, utakmica je počela. Dva klika na daljinskom i
opet se prepuštam čarima utakmice, ubeđen da će ovakvih idiotluka biti mnogo
više u bližoj budućnosti na našim televizijama, a opet spreman da istog momenta
započnem sa usavršanjem dobropoznate taktike bolenja kurca za apsurd koji pliva
svud oko nas.
Dragašević Nikola
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon