Jebi ga, na njegovu veliku žalost, rokenrol je umro u mejnstrim univerzumu mnogo pre nego što se u njemu probudila ideja o uzimanju gitare u ruke. Samom spoznajom činjenice o nemogućnosti dostizanja kulta Sleša, svi dečački snovi o rokenrol zvezdi – dugokosom proizvođaču masnih rifova i bizarnih tekstova koji se šepuri reputacijom bahatog konzumenta neograničenih količina narkotika, jakog alkohola, kvalitetnih cigarčina i lakih žena – su doživeli krah. Nije baš tako jednostavno pomiriti se sa činjenicom da društveni uslovi određuju tok sudbine. Bilo je onih koji su delili isti san kao i on, međutim, brzo su racionalizovali celu situaciju, svalili krivicu na državu, vreme i okolnosti, na startu batalili „zanat“ i uplivali u druge vode. On nije hteo da ubije Sizifa u sebi. Bio je jedan od onih koji su dobro znali da se upornost isplati i da se samo verovanjem u sopstvene snove isti mogu obistiniti, ponoviću tu glupu foskulu, uz mnogo truda, rada, istrajnosti, strpljenja i odricanja. Dobro je to znao, zato je pratio znakove zvezde vodilje i neumorno radio na usavršavanju svog talenta. Napredovao je. Nakon mnogo napornih treninga, logično je zaključiti da se planovi moraju materijalizovati. Napredovao je. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više i više. Pročulo se za njegovo umeće. Kontaktirali su ga neki ljudi, iz sveta kome nije pripadao. Nebesa su mu bila naklonjena i pružila su mu priliku da napokon, posle toliko godina iščekivanja, postane ono što je oduvek želeo da bude – jebena rokenrol zvezda! Nakon početničke euforije, ubrzo su počele da ga izjedaju moralne dileme. “Postajem li ja kao oni koje sam oduvek pljuvao?” “Prodajem li veru za večeru?” Kako novi trend zahteva poštovanje izvesnih kriterijuma i pravila, shvatio je da je zarad cilja neophodno zvuk, kome je posvetio veći deo života, infiltrira u aktuelne muzičke žanrove i prilagodi ga ukusima mase. Jebiga, sinko moj, takva su pravila kapitalizma kad ti se ukaže neponovljiva šansa, uzmi – budi na konju, ili ostavi – pad s magarca i tresak o tlo.
Dileme razjedaju, savest peče, sat opominje da je vremena za ispunjenje životne misije sve manje, fakultetska diploma ne krasi zidove doma, a matorci to koriste kao povod da mu upute prekor i ukažu na prazninu koju je ostavio iza sebe. Šta da radi? Lomi se. Razmišlja. Bogovi ćute. Mozak pijanči sa depresijom. Guta knedlu, stiska muda, donosi odluku! Shvata da je cela situacija iskušenje i test spremnosti. Okej. Položio ga je. Osmeh je ponovo na licu. Opet crv sumnje izjeda njegov organizam. Šta će sa prijateljima koji su verovali u njega? Da, za njih ima dobar alibi – od nečega mora da se živi. I eto. Njegova tezgaroška karijera super napreduje. Ima zapaženu ulogu u orkestrima koji prate turbo zvezde. Nije ga teško prepoznati, pre svega zbog nepromenjivog vizuelnog identiteta – duga kosa, pirsing na obrvi i nosu, kožnjak sa prišivačima, iscepane farmerke sa lancima, takođe je tu i prepoznatljiva scenska izražajnost – adrenalinske grimase koje kontrolišu rifovi Ibanez gitare (koju je kupio pre ulaska u prvi bend – tribute to Metallica), česti hedbeng uz melodije konglomerata bliskoistočnih melodija, disko ritma i rokenrol rifova i “dizanje kažiprsta i malog visoko u vazduh”. Kada se ugase vašarska svetla, kada utihne sav glamur estradnog sveta, ostaje sa svojom tišinom u mračnoj sobi. Tada voli da rekapitulira svoj život. I konačno sebi sa ponosom priznaje, ostvario je san! Uspeo je! Može sebi da priušti čiste narkotičke derivate, kvalitetan alkohol i pljuge, srednjoškolkama je životni uspeh gubljenje nevinosti sa njim. To je sve ono što je tražio od života! Povremeno mu u san dođe Sleš, njegov heroj iz detinjstva u koga se kleo, i provocira ga, ali On je navikao da ga pljuju zbog preorijentisanosti. Dobio je savet od velike estradne zvezde – što te više pljuju, budi jači! I to uvek primenjuje, vešto iskulira i govori da odjebu od njega… svi, pa i Sleš!
Arturo Bandini
* Tekst objavljen u 5. broju "Principa" >>>
