***
Društvo u Srbiji, kao faktor političke krize
Uzrok današnje situacije možemo naći i u neprevaziđenoj krizi iz devedesetih, kao i nedostatku značajnih promena od dvehiljaditih godina, koje bi menjale letargiju u društvu. Vođeni prostim instinktom preživljavanja (što je, nažalost, srpska stvarnost), građani ne biraju ideologiju, već partiju koja će im pružiti nadu o materijalnom blagostanju. O politici se razmišlja samo kao beskrupoloznom sredstvu za ostvarenje ličnih ciljeva. Usled toga, intelektualna elita, kvalitetni i sposobni ljudi, povlače se iz političkog života, bežeći od ljudi koju su vezani za isti, čime u znatnoj meri doprinose njihovom ukorenjivanju u politički život. Primetno je da stranke ulaze u koaliciju sa potpuno različitim ideološki potkovanim strankama. Nedoslednost u pređašnjoj politici, odnos sa drugim strankama, jedini cilj - dolazak na vlast. Neprijatelji postaju prijatelji, tuđa politika - slađa od sopstvene. Isti ljudi su na političkoj sceni sa starim idejama, potrošenim vizijama i destruktivnom energijom.
Društvena neodgovornost, nedovoljno razvijena svest ljudi, proizvod su sistemski lošeg obrazovanja, kao slike našeg društva (začarani krug). U školi nas uče da budemo poslušni, a ne da slušamo, uče nas da pratimo, ne da razmišljamo, uče nas da se pokoravamo, a ne da donosimo sopstvene zaključke i preuzimamo odgovornost za sopstvene izbore. Uče nas da se priklonimo sistemu, po cenu da je loš. Ako se okrene sistem i vi se okrećete. Nažalost ili na sreću to nije nešto sa čime mogu da se složim. Mladi nemaju viziju, ideju, ne žele da se bore. Idu linijom manjeg otpora, želeći samo da se uklope u sistem, razmišljajući o goloj egzistenciji, dajući tako doprinos opštoj bezidejnosti, s dubokom verom da je jedina nada ili odlazak iz zemlje ili učlanjenje u redove vladajućih partija, jer je to postalo pitanje opstanka. Nada da nešto može da se promeni polako bledi, jer se duh mladosti, koji je pokretačka snaga, motor svih promena u društvu, najplodonosniji potencijal istog, sistematski ubija.
Uloga medija u formiranju javnog mnjenja se ne sme zanemariti, ona je ogromna. Ne neguje se kultura debate, argumentovanog sučeljavanja različitih mišljenja. Sve to za posledicu ima atrofiranje analitičkih sposobnosti prosečnog građanina. Pored toga, ljudi su medijski neobrazovani, pa većina njih, plasiranu medijsku sliku, doživljava kao merodavnu i istinitu. Mediji i novinari u Srbiji su slobodni, premda je reč o jednom vrlo sprecifičnom obliku slobode, s kojim se ljudi susreću u rubnim egzistencijalnim situacijama. Slobodni su da izaberu da li će svoj medijski rad saobraziti po meri i volji predsednika vlade i njegovih saradnika ili će morati da dignu ruke od svog posla.1
Vlada korupcija, samim tim i negativna selekcija u svim slojevima društva. Korupcija je toliko ukorenjena u društvu, da je postala manir. Ono čega se u razvijenim društvima stide, u našem društvu nije izuzetak, već postaje pravilo. Nesposobni i neobrazovani ljudi su na pozicijama, krucijalnim za funkcionisanje sistema, usled čega potencijalno jaka državna preduzeća i ustanove propadaju. Formira se neprosvetljena “elita” koja vodi narod ka prosvetljenju. Usled stranačkog zapošljavanja, kvalifikovani ljudi gube veru u ovaj sistem i kao izlaz iz problema vide napuštanje zemlje, čime se gubi temelj za razvitak zemlje i izlaženje iz ovakve situacije.
Postoji sprega između politike i kriminala. Ljudi koji su se tokom devedesetih godina obogatili na krajnje sumnjiv način, popeli su se na vrh lestvice našeg društva. U velikoj meri oni kreiraju današnju politiku. Budući da su finansijeri političkih partija u Srbiji, uživaju direktnu zaštitu od strane države.
Ne postoji nacionalna politika, koja bi vodila državu u određenom smeru. U Srbiji se ona menja, svaki put, dolaskom nove stranke na vlast, čime se urušava svaka mogućnost da jednog dana imamo stabilnu zemlju. Insistira se na tome da je sve ono što je radila prethodna vlast bilo pogrešno, te se za neuspehe sadašnje vlasti okrivljuju njihovi prethodnici, što nam ukazuje na nesposobnost sadašnje vlasti.
Odnosi u regionu nisu na zadovoljavajućem nivou, nalazimo se između EU i Rusije, što nas dovodi u vrlo nezavidan položaj, budući da nemamo jasnu viziju, ko smo, gde smo i ka čemu stremimo.
Srbija – vladajuća partija i kriza ideologija
Specifičnost Srbije u odnosu na ostale post-komunističke zemlje jeste takozvana zakasnela tranzicija. Srbija devedesetih je klasičan primer simularne demokratije, odnosno sistema u kome i pored formalnih preduslova za postojanje liberalne demokratije imamo samo izbornu demokratiju, a de facto diktaturu.2 Ono što je zabrinjavajuće, jeste da takvo stanje imamo i na današnjoj političkoj sceni. Cenzura u medijima, dovela je do stvaranja iskrivljene slike o sadašnjem stanju u Srbiji, što doprinosi jačanju sadašnje vlasti, otelotvorene u jednom čoveku. Međutim, činjenica koja je zastrašujuća, jeste da takva Vlada, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, uživa podršku Evropske Unije.
 |
| Ilustracija preuzeta sa diskoteka3d.blogspot.com
Jedni od direktnih krivaca za današnju krizu na političkoj sceni Srbije, jesu Demokratska stranka i Srpska napredna stranka, kao bivša i sadašnja vladajuća partija. Nezadovoljstvo DS-om, koje je konstantno raslo od 2010. godine (nakon ekonomske krize), kulminiralo je na izborima 2012. SNS je iskoristivši poptunu apatiju većeg dela stanovništva i preuzevši kompletnu politiku DS-a, odnela pobedu na izborima.
|
Najveća promena u nastupu vodećih ljudi SNS-a, jeste odustajanje od priče o velikoj Srbiji i prihvatanje prioriteta evropskih integracija kao dela opšteg političkog konsenzusa. To je nagrađeno javnom podrškom evropskih zvaničnika. Naprednjaci su tako došli u poziciju da im sa jedne strane biračko telo i dalje čine nekadašnji glasači radikala, koji očekuju tvrđu nacionalnu politiku i oštrije tonove prema Zapadu, a sa druge strane da znaju kako ih svaki potez kojim iritiraju strance odaljava od vlasti, te su svoj opozicioni rad ( pre 2012.) kao i vladajući (od 2012.), ograničili na apstraktnu kritiku vlasti zbog bede, korupcije, kriminala, itd, upadljivo izbegavajući da se javno izjašnjavaju o kontroverznim temama kao što su saradnja sa Haškim tribunalom, priključenje NATO-u, status KIM, itd.3
Veliki broj nezadovoljnih ljudi koji nisu izašli na izbore, kao i veliki broj “belih” listića čine pravu sliku legitimiteta sadašnje vlasti. Vesna Rakić Vodinelić se između ostalog u jednom tekstu pita, šta to čini legitimnim ne glasati ni za koga i navodi tri bitna razloga za to: osećaj nelegitimnosti datog političkog poretka, vladavina političkih stranaka (partokratija) umesto vladavine građana (demokratija) i odustajanje od ideje socijalne pravde, tj. socijalne države.4 Sve to doprinosi produbljivanju krize, jednom stanju, koje vodi državu u ambis.
Postoje sporovi oko toga u kom pravcu treba da ide partijski sistem Srbije. Na jednoj strani su oni koji se dosledno zalažu za sve normativne i političke mere koje bi vodile ukrupnjavanju i na taj način stabilizovanju partijskog sistema, kao nužnog ali ne i dovoljnog uslova za veću ozbiljnost i odgovornost političkog subjekta. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da male partije predstavljaju veliki faktor nestabilnosti i neozbiljnosti političke scene. Svesne svoje slabosti i činjenice da verovatno više neće biti u takvoj poziciji, trude se da izvuku što više koristi za svoje članove, tako da je nezamislivo da sprovode bilo kakvu konstruktivnu dugoročnu politiku. S druge strane stoje pre svega oni koje ne vode razlozi efikasnosti i stabilnosti, već normativni zahtev za što realnijim i što širim prestavljanjem biračkog tela. Oni se dosledno zalažu za smanjenje cenzusa na dva ili tri posto.5
Postoje sporovi oko toga u kom pravcu treba da ide partijski sistem Srbije. Na jednoj strani su oni koji se dosledno zalažu za sve normativne i političke mere koje bi vodile ukrupnjavanju i na taj način stabilizovanju partijskog sistema, kao nužnog ali ne i dovoljnog uslova za veću ozbiljnost i odgovornost političkog subjekta. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da male partije predstavljaju veliki faktor nestabilnosti i neozbiljnosti političke scene. Svesne svoje slabosti i činjenice da verovatno više neće biti u takvoj poziciji, trude se da izvuku što više koristi za svoje članove, tako da je nezamislivo da sprovode bilo kakvu konstruktivnu dugoročnu politiku. S druge strane stoje pre svega oni koje ne vode razlozi efikasnosti i stabilnosti, već normativni zahtev za što realnijim i što širim prestavljanjem biračkog tela. Oni se dosledno zalažu za smanjenje cenzusa na dva ili tri posto.5
U svetlu svega iznetog, možemo da zaključimo da su partije, odraz trenutnog stanja društva i da je kriza ideologija, osim razloga koji za to postoje u svetu u Srbiji nastala kao proizvod slomljenog duha građana Srbije. Država pod pritiskom Evropske Unije gubi identitet, integritet i sve više i suverenitet. Ogromnu ulogu u tome ima sadašnja Vlada Srbije, koja se pokazala kao evropska mahinacija, odlučna jedino u prisvajanju vlasti.
1 Dejan Ilić – Sloboda medija, http://pescanik.net/sloboda-medija/ 23.maj 2015.
2 Miša Djurković- Idelogija, partije i Medjunarodni odnosi-ogledi o politici, 2012.
3 Aleksandar Pavić- Tačka na naprednjake, http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=5068:2010-12-09-19-24-27&catid=37:politika&Itemid=73, 2010.
4 Vesna Rakić Vodinelić – Nove političke stranke http://pescanik.net/nove-politicke-stranke/, 2013.
5 Miša Djurković- Idelogija, partije i Medjunarodni odnosi-ogledi o politici, 2012
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon