Kad je reč o srpskim umetnicima i trudbenicima andergraund kulture, retki su oni koji su i dalje aktivni, da im ‘punk-rockerski’ staž traje, i da su spremni na promene koje okolnosti i tehnološki napredak uslovljavaju. Njih dvojica su među prvima koji su pronosili baklju tada svežih pokreta koji se zovu Rock ’n’ Roll i Punk u SFRJ, svaki u svoje vreme, a i zajedničkim snagama kada su dotične subkulture umirale famoznih devedesetih. Oni su tu i danas, duhom mladi i povezani sa mnogim generacijama, lično ili na društvenim mrežama.
Oni su pisci/pesnici, muzičari, prvi fanzinaši (što je nama mlađim fanzinašima najbitnije) i, povrh svega, uvek otvoreni za saradnju – jedini i neponovljivi, Ivan Glišić i Vasa Radovanović. Smatram da oni i te kako imaju šta da kažu, tako da, polako iščitavajte, uz kafu, čaj, pivo… Krećemo:
Među ljudima koji se kreću u alternativnijim umetničkim krugovima ste dosta poznati, ali bih voleo da se ukratko predstavite.
Ivan: Bio sam profan književnosti, novinar, književnik, a sad penzos u osmoj deceniji, koji čekajući Beketovog Godoa razmišlja o prolaznosti i smislu i besmislu svega, posebno života. Ono: Šta si bio? Gde si bio? S kim si bio? Šta si radio?... Jedan sam od najstarijih rokera, potom hipija pa punksa u ex-Yu. U to vreme nije bilo medija, jedva i poneki fotoaparat, te ima malo zapisa o nama. Otuda, većina mladih sada misli da pre njih nije postojao ni r’n’r, ni punk, da su oni sve to izmislili. Zaboravljaju da smo i mi imali mladost, zaboravljaju da će i oni jednoga dana neizbežno ostariti, odapeti i biti zaboravljeni od mladih koji će doći za trideset ili pedeset godina. Uvek je tako kroz istoriju čovečanstva, nepoznavanje ili poznavanje i namerno brisanje prošlosti i likova iz nje da bi istakli sebe.
Vasa: Što se tiče muzike – pevač grupe Grešnici, radim fanzin Oprem dobro! već 30 godina... Što se tiče književnosti – objavio pet knjiga poezije, zastupljen u nekim antologijama, prevođen na nekoliko jezika, član Udruženja književnika Srbije, uređivao više književnih časopisa... Trenutno glavni i odgovorni urednik Književnih vertikala, časopisa koji izdaje Društvo književnika Beograda... Uglavnom, to bi bilo ono najvažnije.
Koji su vaši prvi umetnički koraci i šta vas je navelo da se počnete kretati umetničkim vodama, neki događaj, okolnost, želja...?
Ivan: Već pedesetih, u osnovnoj školi, bio sam veliki čitač. I obožavalac filma i muzike. Nije tačno da smo živeli kao u konc-logoru. Imali smo knjige prevedene iz celog sveta, i filmove, čak i one o rokenrolu iz 1956. godine, s Prislijem, Tomi Stilom, Klif Ričardom, Driftersima, Šedouzima. Nismo znali engleski, na osnovu melodije i ritma hitova sa svetskih top lista Radio Luksemburga, pisao sam krajem pedesetih i početkom šezdesetih stihove prvim šabačkim i ex-Yu rok grupama. Potom sam pisao i svoje stihove i počeli su na njih da komponuju, najviše Rajmond Ruić, bas gitarista bendova Delfini, Roboti, Točkovi vatre – "Ulicu jorgovana" za Darka Domijana, "Veče u Luna parku", za Josipi Lisac i grupu Tajm, "Trenutak sreće", za Dalibora Bruna i slovenačku grupu Mladi levi. Basista Riblje čorbe, Miša Aleksić i ja imali smo bend S.O.S. Pisao sam himnu za tada kultnu r’n’r emisiju Veče uz radio, Nikole Karaklajića. To je tada bio underground, nešto novo, suprotno od tadašnje festivalske muzike. Bio sam i urednik za r'n'r poeziju kultnog časopisa Džuboks, Pece Popovića. I najbolji tekstopisac u ex-Yu, ali sve sam to napustio zarad punka, a njega sam upoznao u Londonu 1975. I jedan sam od prvih punk pisaca u nas, romanima "RNR Warriors", "Žuti Ker", "Dogfucker", "Čizme slobode", "Mars punk struggle for life", etc… Kao što sam bio jedan od prvih r'n'r pisaca, mojim zabranjenim romanom s kraja šezdesetih: "Jer znala je mama mene će skrckati levi elementi", koji je štampan tek krajem osamdesetih, u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića. Partijci su mislili pišem o njima, levičarima, a ja sam pisao o rokerima, moja mati mi je govorila skrckaće me ti levi elementi-rokeri, jer je za nju sve što nije volela bilo-levo! Pa i sad kad se neko ne uklapa u okolinu i kad je neobičan, narod posprdno kaže: “Pusti ga, levak!” Tako smo i mi, prvi rokeri, hipici i punksi bili levaci, Levi elementi.
Vasa: Poeziju pišem od kad znam za sebe, negde od trećeg-četvrtog razreda osnovne, prva priča u Zabavniku mi je objavljena kad sam imao četrnaest godina i tako sve do sada... Jednostavno, to je deo mene, ono što osetim da treba da zapišem ja to i uradim... A onda, shodno mojim malo višim kriterijumima, tek deo toga objavim, tek ono što dovoljno izbrusim i za šta sam siguran da bi moglo na pravi način da prenese refleksiju na čitaoce. Greška većine pisaca je što žele da sve što su napisali objave. Tu dolazi do skribomanije i hiperprodukcije koja je upropastila domaću književnu scenu, jer u toj "gomili knjiga" koja se štancuje svake godine, ono što zaista vredi teško ispliva na površinu. Zato danas mnoge "domaćice, tv voditeljke, starlete ili modne kreatorke", zahvaljujući medijskoj podršci, sa svojim petparačkim herc romanima imaju mnogo veće tiraže i poznatije su neko mnoga veoma vredna književna imena. Da se vratim par rečenica unazad, umesto hiperprodukcije i objavljivanja svega što se napiše, pesnici bi trebali da objavljuju samo ono što zaista vredi i što može da adekvatno parira ovom neukusu koji forsira establišment. Samo tako će moći da se izdvoji najbolje.
Što se tiče muzike, takođe negde sa desetak godina sam počeo da sviram prvo akustičnu gitaru, kasnije prešao na električnu, pa bas gitaru (kako je zahtevala potreba benda koji je u tom trenutku bio u pitanju) i na kraju završio kao pevač Grešnika. Svakako, sve vreme sam i komponovao pesme, pisao tekstove... Pre Grešnika bilo je više bendova, ali tek sa njima se to uobličilo u neku ozbiljniju priču i tako to traje, evo već godinama. Za to vreme – tri albuma, jedan mini album, nekoliko singlova i gomila svirki, koje su, u stvari, kruna uživanja u bavljenju muzikom. Jer tek kad sa bine razmeniš energiju sa publikom, kad vidiš kako ona reaguje na tvoje pesme, dobiješ pravu statisfakciju.
I na kraju, tu je i fanzin Oprem dobro!. U želji da na svoj način dam doprinos domaćoj pank / hardcore, i uopšte andergraund sceni, koju sam pratio, uključio sam se u nju u septembru 1986. i do sada je objavljeno 86 brojeva, a biće ih još dosta, nadam se...
Umetnošću se bavite krajnje multidisciplinarno – da li smatrate da se čovek treba baviti svime što mu se dopada ili čak ne dopada, i da li ga to čini 'boljim' ili 'lošijim' umetnikom?
Ivan: Bavio sam se i bavim umetnošću iz ljubavi. Da sam nastavio kao roker, bio bih bogat. Ali r'n'r je početkom sedamdesetih prestao da mi se dopada. Naročito naš. Postali su, zarad para, turbo-rokeri, iz toga je nastao današnji sramni turbo-folk. Otuda, 1975, boraveći u Londonu, uleteo sam u žestoki anarho-pank, i stavljen sam ovde na listu nepodobnih, takozvani Crni talas, zajedno sa režiserom Želimirom Žilnikom, pesnicima Mikom Antićem i Vasko Popom, slikarima Mićom Popovićem i Milićem od Mačve, i drugima, koje sam poznavao i družio se s njima. I sada sam, kao apolitičan, za establišment nepodoban. Smučile su mi se sve političke stranke, svi političari. Otuda, kao nepodoban i trn u oku, nemam ni kuću, ni bicikl, a kamoli kola. Knjige i sada objavljujem "samizdat", u malom tiražu, ustanove za kulturu i zvanični mediji, uključujući i časopise za književnost, me ne zovu da gostujem, ima me samo po fanzinima i na punk okupljanjima. Kečer pred smrt reče da je njega i mene punk debelo koštao, no ne žalim, do raspada Yu imali smo Punk Prisnu Porodicu, bilo nas je na stotine. Kečer, alijas Satan Panonski i ja imamo knjigu "Deca starog Bakunjina", on ju je ilustrovao a ja odabrao pesme, priče i pisma ondašnjih punksa. Kao i "Čizme slobode" - 1 i 2, sećanja na našu Punk Prisnu Porodicu, s fotkama, crtežima i poezijom ne samo Kečera nego i ostalih. A na kritičare se ne obazirem. Tuđe kritikuju, a ne ponude ništa svoje, da i mi njihova dela ocenjujemo. A podložni su i korupciji. Njih prezire i naš stari punks, dobitnik Ninove nagrade za roman, Slobodan Tišma, frontmen bendova Luna i La strada. I on radi samo ono što mu se dopada. Odbija da obilazi Kulturne centre i biblioteke po Srbiji, iako mu nude za nastup i do 450 evra. Kaže, kad se pre Ninove nagrade nudio, tražili su da plati salu, ozvučenje, voditelje, glumce čitače, čistačicu, a sad mu se dodvoravaju. A on ima svoje punk JA! Nedavno je punks Siniša Dugonjić snimio Tišminu autobiografsku priču "Pojačalo i gitara", ja glumim Tišminog oca, a punks Ivan Velisavljević glumi Tišmu. A Dugonjića znam još kao srednjoškolca pred raspad Yu, snimio je nedavno i dokumentarac "Fanzini s Marsa".
Vasa: Iskreno, ja se bavim umetnošću zato da bih mogao podelim sa drugima neka svoja viđenja života, sveta oko sebe, razmišljanja i, pre svega emocije. Sad što je to u više vrsta umetnosti, mislim da je sticaj okolnosti, i svakako nekog dara koji nam je svima dat. Mislim da ljudi treba da se u životu bave stvarima koje im čine zadovoljstvo, ispunjavaju život, i ta svoja iskustva podele sa drugima. Koliko je neko bolji ili lošiji umetnik, to je već tema za šira razmatranja. Nauka o muzici ili književnosti daje mnoge odgovore na to, ali ne sve... Zato se uvek pojavi neki novi pravac, neki novi pokret koji proširi naučne vidike.
Pesništvo je nekako naizraženije u vašem stvaralaštvu, kao primarna konstanta; stoga bih voleo da kažete nešto o svom pesništvu, kojim formama izražavanja se najčešće bavite, i da izrazite stav o modernim pesničkim tendencijama, ako se to može tako nazvati. Ko su pesnici danas i kakve poruke prenose?
Ivan: Pesništvo je manje izraženo u mom stvaralaštvu ali najpopularnije. Jer, pesme se brzo čitaju i pamte. Imam nekoliko knjiga poezije, neke metafizičke – "Anatomija sna", pod uticajem Tomasa Eliota, neke etno – "Pastir kraj vatre", obožavam narodno stvaralaštvo svih naroda, a neke pune bunta i otpora – "Mozak u tegli". U prozi opisujem našu predratnu Punk Prisnu Porodicu, ali i umetnike koji su u svom vremenu bili ismevani, negirani, proganjani, a ja ih doživljavam kao preteče punka. Imam monografije na punk način o Mikelanđelu, D. H. Lorensu – prvom i jedinom engleskom piscu radničkog porekla, o Crnjanskom, Isidori Sekulić, Rembou, Verlenu, pa o francuskim slikarima fovistima koji su početkom dvadesetog veka prvi nosili čiroki frizure i čizme martinke; pa o Bori Stankoviću, Dušanu Savkoviću – nažalost, zaboravljenom piscu underground romana "Gorila 1,2,3". Družio sam se s njim, dovršio sam mu posthumnu autobiografiju "Zub šestica", i napisao na punk način "Gorila IV". Sad pišem monografiju o italijanskom anarho i multimedijalnom umetniku Pjer Paolu Pazoliniju, bio sam nedavno gost Festa na tribini o njemu. A sa Danielom Radočajem, punksom iz Pule, imamo punk roman "Vodič kroz Krležu". Promovisali smo ga u Krležinoj kući prošle godine. Pripremamo drugi deo. Krleža je izbačen iz lektire, jer opisuje surovi kapitalizam, i tajkune koji su se obogatili krvavim narodnim parama, a takvih, Krležinih "Novih Glembajevih", sada je svuda oko nas. Izbačen je i moj pradeda, o kome sam takođe napisao knjigu, Milovan Glišić, jer u svojim pripovetkama kritikuje popove lopove, zelenaše kamatare, korumpirane vlastodršce i primitivan narod. Punks, i magistar književnosti i dramaturgije, Ivan Velisavljević, inače bez posla, otac dva maloletna deteta (sad se cene oni s lažnim diplomama i partijski poslušnici) adaptirao je za Dramsku redakciju Radio Beograda tri moja punk romana: "Čizme slobode", "Plastično lice" i "Šljamhaus ili Kuća srama". A Dejvid Stoun, profesor na Univerzitetu, slavista i fanzinaš iz Baltimora preveo je šest mojih punk knjiga za američko tržište, pa sam u dve američke enciklopedije: "Serbian Musiciants" i "Serbian Writers", a u ovdašnjim me nema. Nekad sam kao student književnosti i prosvetar, mnogo čitao. Sada uglavnom čitam rukopise koje mi pošalju punksi na recenziju, i mislim da su punksi neprevazidjeni, ali ne oni lažnjaci, pripadnici više klase, nego oni koje nazivam – row, izvornim, gola sirotinja. Jer kao što su nam kraljevi i kraljice estrade ukrali čiroki i martinke, neki novi punksi javljaju mi da ima punksa lažnjaka, maminih i tatinih kojima ništa ne fali a pevaju i pišu na pank način, o teškom životu, a život gledaju s prozora svojih luksuznih stanova i iz bazena u svojim dvorištima. Biti sada punk to je – in! I čujem, neki nastupaju na festivalima širom bivše Yu, za nekoliko hiljada evra, iz budžeta, republičkih i lokalnih, a toliko mladih je bez posla, među njima i pravih punksa. A ja imam mirovninu ispod proseka. Nedavno sam pročitao izjavu ministarke Kori Udovički, kćerke ambasadora, da je i ona bila osamdesetih panksica, a mi ne znamo za nju, iako smo se svi poznavali, mi stari punksi. I tako se, eto, prekrojava punk istorija. Znao bi je bar jedan punks od sedam stotina koji su 1993. došli u Beograd, na promociju mog punk romana "Ura ura matura". Nisu mogli svi da uđu u Prosvetinu knjižaru, pa je promocija trajala od 17 do 23h. Vlasnik knjižare reče da su punksi super, nisu s polica ukrali ni jednu knjigu, a nekoliko dana pre mene imala je promociju neka establišment književnica, njeni elitni gosti pokrali su pola knjižare. I to mi je bila jedina promocija, organizovao ju je Slobodan Mašić, nezavisni izdavač. Jer i meni su, kao i Slobodanu Tišmi, tražili silne pare za promocije i nastupe…
Vasa: Mada me obično svrstavaju u pesnike koji se pridržavaju klasičnih formi, kod mene nema pravila... Jednostavno, kao što sam malopre rekao ja samo zapisujem šta razmišljam, osećam... I to uokvirim u neku književnu formu. Mada ćete u mojim knjigama naići uglavnom, na strožu formu (sonete, katrene...) to nije pravilo pošto pišem i kratke forme (haiku, kratke priče...), pa čak i krajnje eksperimentalnu poeziju, moje signalističke pesme su objavljivane i u signalističkoj štampi, a to je najoriginalniji književni pokret nastao na ovim našim prostorima sedamdesetih godina prošlog veka, od strane Miroljuba Todorovića, veoma priznat i cenjen u celom svetu. Dakle, kod mene, u principu, ne postoji neko pravilo već zapisujem kako šta stvorim, a onda pesme žive svoj život. Zato, mislim da pesnici ne treba da se opterećuju raznim formama i pravilima, već da budu ono što jesu, da prenose svoje iskrene emocije i razmišljanja, jer samo oslobođene stega pesme će na pravi način biti prepoznate od čitalaca. Zato, kao urednik u književnim časopisima, uvek sam sa puno poštovanja prilazio svim vrstama i stilovima poezije, bez predrasuda i unapred spremljenih ograničenja, jer samo tako se može prepoznati dobra pesma. To što ja više pišem neke standardnije forme, to je više neki moj ritam koji osetim u određenom trenutku. I uvek ponavljam – pratite svoju inspiraciju. Ako je nema, neće biti ni dobre pesme. Ne može se sedeti u nekom kabinetu, nad belim listom papira i pisati iskrena poezija. Ona se mora proživeti. Uvek će čitaoci pre osetiti i prihvatiti neki proživljen stih (pa bio i lošiji) nego neka kvazi razmišljanja, ili veštačko kabinetsko pravljenje raznih izama i pravaca, samo sa jednim ciljem – da se bude različit.
Aktivni ste i na polju muzike, u gotovo svim aspektima, a različitim sferama delovanja. Koliko muzika utiče na stvaralaštvo, koje je vaše iskustvo sa muzikom i koje albume bi poneli na pusto ostrvo?
Ivan: Svirao sam prima violinu u kamernom orkestru pri šabačkom Pozorištu, krajem pedesetih. Klasiku znam u prste. Ploče sam skupljao kao klinac, od 1956., iako sam gramofon kupio tek 1961. Bio sam diskofil Jugoslavije 1965, na takmičenju koje je organizovao Radio Sarajevo. A na stihove iz mojih knjiga, ja ne umem da pišem na zadatu muziku, komponovali su, rekoh, i rokeri, i punksi, i kompozitori elektronske, klasične i etno muzike. Početkom devedesetih imao sam underground bend Bogalji, prvi smo u Yu umesto instrumenata koristili plastične cevi, flaše, češljeve, limene table. Na konkurusu Tv Beograd za demo snimke dobili smo nagradu i naziv "Yu Bauhaus". A Bane Lokner je u medijima Kečerovu zbirku pesama "Mentalni ranjenik", i moj punk roman "Dogfucker" nazvao najznačajnijim knjigama Yu undergrounda. Nedavno su Ulični muzičari - Horkestar, snimili spot na moju himnu "Hej radniče"! Istu pesmu snimio je i Dario Seraval iz benda Borghesia, i bend Furgativ Theatre iz Niša. Punk bend Sirova Smjesa iz Hrvatske snimio je moju pesmu "Puš maj kar". Zemunska r'n'r grupa Copy and Paste moju "Baladu o Džimi Hendriksu". A Žarko Laušević je tražio da ključna melodija u njegovom povratničkom filmu "Smrdljiva bajka" bude Rejova i moja "Ulica jorgovana". Tako je moja pesma na stihove Radoslava Graića, veliki hit – "Žubor voda žuborila". A tantijeme ne dobijam, u nas nije rešeno pitanje autorskih prava. Sve moje pesme, punksi su postavili na Youtube i hvala im, jer ja sam nula za tehniku. A na pusto osrtvo, sad kad sam zakoračio u osmu deceniju, ne bih poneo ništa, jer sa mojom starošću sve je u meni, u mojoj glavi, kao na kakvom hard disku, sve te knjige, filmovi, ploče, fanzini, pisma, pa ako nešto poželim moj mozak, tj moje sećanje odmah reaguje… Nalikovao bih na zen sveštenika ili budistu, golog, koji meditira ispod ili na drvetu, i ne jede i ne pije, čekajući odvajanje tela od duše. No, šteta što ne postoji istinski Punk muzej da sve njemu zaveštam, imam nekoliko hiljada pisama punksa, nekoliko stotina fanzina, ovako ću ponajpre biblioteci Matice srpske iz Novog Sada, oni znaju šta je punk; Novi Sad je još uvek ne samo naša Atina, nego i naša punk prestonica. Imam tamo mnogo prijatelja. Iz ranog panka. Novi Sad je imao prvi u Yu prodavnicu isključivo punk ploča, majica, knjiga, fanzina – Maksimum rokenrol, držao ju je moj frend-punks Voja Žugić. On je štampao i prvu LP ploču benda KBO.
Vasa: Svakako, da je muzika značajan deo mog života. Ne znam kako da odgovorim na pitanje kako muzika utiče na stvaralaštvo... Nju slušam u velikom procentu svog slobodnog vremena, ali kad stvaram, onda vlada tišina. Bilo da pišem poeziju ili nešto komponujem. Kad naiđe inspiracija slušam neki svoj unutrašnji glas i ritam i to premećem (melodiju ili reči) i zapisujem. Tad mi je potrebna tišina. Zato je i najveći deo pesama napisan ili noću, ili recimo u prevozu (kad se izopštim iz opšteg okruženja) ili u nekom drugom trenutku kad sam sâm.
Na pusto ostrvo bih poneo dosta toga (od Clash, Stranglers, preko Girlschool pa do Peter Pan Speedrock) sad bi zauzelo puno prostora da sve nabrajam, ali, recimo, nikako ne bih mogao da izostavim jedini bend koji bih mogao da slušam 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, i da mi nikad ne dosadi – Motorhead...
Ponekad, u razgovoru sa kolegama, dajem sebi slobodu da vas nazovem našim doajenima fanzinaštva – zbog iskustva, podrazumeva se, a i aktivni ste u tom polju i dan-danas. Kako je to sve krenulo i da li pratite novu fanzinašku scenu? Koji je vaš stav o nezavisnom izdavaštvu, generalno?
Ivan: S fanzinaštvom sreo sam se takođe u Londonu, u siromašnim radničkim predgrađima, tamo je punk i potekao, među golom sirotinjom. Ali, po povratku u Yu prvo sam osnivao punk bendove s mojim učenicima, potom sam pisao punk romane, o našoj Punk Prisnoj Porodici. Onda sam i ja počeo da pravim fanzine, ali učio sam se od tada mladih punksa, Stevana Gojkova Goje i Voje Žugića – zin Bolji život i Medniss, iz Novog Sada; od Baneta Milinova iz Rume – zin Ozbiljnik; od Dragana Radanovića iz Šapca – zin Delirium; Milana Đurića iz Smedereva; Denisa Čulinovića Haša i Alpija iz Zagreba – bendovi Buka i Patareni; Hađa – prva postavka benda Hladno pivo; od Petka iz Kragujevca – zin Fantom; od Vase Radovanovića iz Belog Potoka – Oprem dobro! zine; Andree Tomašević iz Beograda –zin Obrijana žena. Bio sam im saradnik. Onda sam s Borisom Milakovićem Kukcem iz Slavonske Požege radio novu vrstu fanzina, art ludistički zin Udarac Drito, s Milanom Đurićem – Krv i znoj, pa autorski ludistički artzin Luvattua Maa – Obećana zemlja. Imao sam i Mozak u tegli, s mnoštvom saradnika. Svi ovi punksi su dolazili kod mene, ja kod njih. Posećivao ih kad odu u vojsku. Subotom smo se u osam ujutru okupljali na železničkoj stanici u Rumi i odande vozovima išli gde smo hteli. Roditelji punksa su me cenili, i smatrali su ako sam ja, profan i novinar, punks, onda nema bojazni za njihovu decu. A ja nisam bio destruktivan. Kečer, Igor Bašin (radio je u Škucu i Mladini) i ja imali smo ideju da osnujemo umetničku punk koloniju ili na Kečerovoj njivici u njegovom selu ili na tromeđi Slovenija, Mađarska, Austrija. Rat nas je omeo. Kad sam postao urednik Drugog i Noćnog programa Radio Šapca gostovali su u mom programu. Prvi u ex-Yu emitovao sam punk bez zabrane. Kud idijote, Vrisak generacije, Šaht, Kapetan leši, Atrheist Rap – dolazili su u Šabac i promovisali moj zin i knjigu "Mozak u tegli". Dobio sam 500 singlova Pekinške patke – "Bila je tako ružna", i delio za nagradne igre... Tako sam stekao epitet doajena. Sad slabo putujem, pratim samo ako mi novi punksi pošalju fanzin ili knjigu. Bliži mi se kraj, pa žurim da objavim rukopise koje još imam. Samizdat. Rekoh, nas izdavači ni sada neće, forsiraju starlete, i učesnike Farme, Parova i Velikog Brata, oni se raspisali. Zato nam je kultura propala, ali ne smemo dopustiti da i punk propadne, moramo i dalje da se samoorganizujemo, pomažemo i volimo. Ako punks ima kompjuter, skener i štampač neka sam pripremi svoj fanzin, svoju knjigu, izvuče papire, numeriše primerke. Mi smo nekad to radili na geštehneru, na pisaćoj mašini, ili rukom ispisivali pod indigom. Nije bilo ni fotokopirnih aparata. Eh, ti divni prvi naši punksi. Mnogi su poginuli, mnogi preminuli od bolesti, mnogi emigrirali, mnogima se trag izgubio. Nikad sujetni, nikad ko je bolji, nikad se nismo psovali, nikad vređali, ogovarali, cinkarili ili podmetali nogu jedni drugima. Recimo, uz Ivicu Čuljaka Kečera po meni je tada najveći pesnik bio Anđelko Jandrić Ambrika, zameo mu se trag. Imao je zin Asfalt, beton, staklo i rukom pisanu zbirku pesama "Sam protiv svih". Čuvam sve njegove pesme, koje ću objaviti. Čudesan je i roman "Stondiranje u Paklu", punksa Nikole Ćirkovića, iz Velikog Gradišta. Pisao sam recenziju. Pa punk roman "Tužne uši", rano preminule punksice Kejt Nois Jang, iz Paraćina. Umnožavali smo sa šapirografom. Zbirke pesama "Belo-sivo-crno", Milana Đurića, pa Branka Aćimovića Aćima – "Uvek kad prođe neko". I mnogih drugih punksa. Sve čuvam.
Vasa: Hvala, ali ja sebe posmatram više kao deo scene… Kao nekog ko, u okviru svojih mogućnosti, doprinosi istoj. Kad sam krenuo sa fanzinom scena je bila stvarno izuzetno jaka u celoj tadašnjoj YU. Fanzini su bili niskotiražni, ali su mnogi bendovi prvi put preko njih predstavljeni publici i kasnije napravili ime. To je bio i jedini način da bendovi sa punk / hardcore scene dopru do publike, pošto su zbog tadašnjeg političkog jednoumlja bili skrajnuti (posebno ako su govorili o nekim konkretnim i angažovanim temama)... Nije ih bilo u medijima i fanzini su popunjavali taj nedostatak. Tako je bilo i devedesetih godina, u vreme ratova, sankcija, inflacije... Već sa dvadeset prvim vekom, pojavom ’"demokratije", kao i novih tehnologija, taj status i zadatak fanzina se izmenio, ali je ostala potreba za njima. Jedino što primećujem, da se sada i bendovi koji su pre 2000. godine bili mejnstrem (recimo hard-rok, rege, rep, bluz...), sada redovno pojavljuju u fanzinima... A razlog tome je što ih je u ilegalu oterala ova nakaradna "demokratska" vlast sa ciljem da kada nema hleba forsira što više igara, tj. muzike, ali one koja ne traži razmišljanje konzumenta, već koja ’"pušta mozak na otavu"... I onda se pojavljuju razne turbo-folk, turbo-dens, turbo-pop, pevaljke i "bendovi" (neki su čak, čitam nedavno, zaštitni znak raznih policijskih formacija, i to sa ponosom naglašavaju) koji sa svojim "pametnim" stihovima zaglupljuju široke narodne mase... Ne pevaju o tome koliko ima gladnih u Srbiji, kriminalu, korupciji, kupljenim diplomama od strane "vodećih političara", pljačkaškoj tranziciji, izrabljivanju radničke klase od strane nepismenih (ali politički dobro poziciranih) tajkuna... Ali su te turbo zvezde u stanju da najprostijim stihovima opevaju ljubavne rastanke i sastanke, žalopojke, pijančenja, bludničenja, spavanja u tuđim majicama i gaćicama i slično... Samo da narod ne razmišlja o zbilji kojom je okružen.
Pratim fanzinašku scenu i ima dosta dobrih fanzina, što elektronskih, što štampanih, neki su prerasli u portale (Helly Chery, Princip, Pobuna umetnosti, Arsenik, Get on the Stage, Librarion... da stanem, verovatno ću nekoga zaboraviti). Svi oni rade jedan veoma važan posao za scenu i mogu računati uvek na svaki vid moje podrške...
Što se tiče nezavisnog izdavaštva, ono je i dalje veoma važan element u funcionisanju scene. Kod književnosti, bukvalno gledano, sad su svi nezavisni, jer državnih, gotovo, i nema. S obzirom da je distributivna mreža u Srbiji uništena (knjižara skoro da nema, ako ih i ima, prodaju i zarađuju na svemu popratnom više nego na knjigama, sve se svodi na dva-tri novokomponovana književna giganta), onda su, često, nezavisni izdavači i jedini način da pisci, posebno novi, objave svoje delo.
Ni kod nuzike nije ništa bolja situacija. Sad, kad bi pričali o njima, dugo bi potrajalo... Ima tu izdavača i "izdavača"... Onih koji to rade iz srca i iskrene želje da pomognu scenu i onih koji sve gledaju kroz novac, a u tom slučaju najčešće strada sam autor...
Prisutni ste na Internetu i društvenim mrežama; po vašem mišljenju, koje su pozitivne, a koje negativne strane takvog vida komunikacije i promocije umetničkog sadržaja? Da li tehnologija ubija ono ljudsko u čoveku ili je to "neminovno?
Ivan: Rekoh, nekad smo se svi rokeri potom i punksi poznavali lično, uživo. Sad se jedva putuje. Propali smo materijalno. Soba i kompjuter. Ovlaš se poznajemo. Ipak, internet ima i neke pozitivne stvari. Preko njega ponovo sam uspostavio kontakt recimo sa vama, pa s Marijom – zin Pobuna umetnosti, pa sa nekim starim rokerima i punksima, pitao sam se 30 godina gde su, kako su. Tako sam putem interneta stupio ponovo u kontakt s mojim kompozitorom Rejom Ruićem, koji je u Melburnu, pa s starim punksima: Rudolfom Vajsom, koji je lektorisao i pisao recenziju za moj prvi punk roman "RNR Warriors", potom Buzdom iz Paraćina, Vladimirom Adolfom Soldom iz benda Pogreb X iz Vinkovaca; Zrkijem iz Rume, on sada organizuje svake godine Rumapunkfest. Potom sa Banetom Milinovim – zin Ozbiljnik, Zoranom Purešićem takođe iz Rume. Purke je junak moje knjige "Mars punk struggle for life". Pa sa Milanom iz Lučana, s Darkom Kovačevićem koji je sada profesor arheologije i ronilac u Aleksandriji, pa s Hašom i Alpijem iz Zagreba, Vivom i Igorom Bašinom Bigorom iz Ljubljane, i Dijanom i Dariom Seraval, sa Draganom Pavlovim i Dejanom Šunjkom – autorima knjige "Punk u Yu". Sa starim punksom Goranom Begenišićem Begenom iz Obrenovca... često šalje kola po mene pa mu otvaram izložbe i promovišem knjige. Naslikao me. Ponovo sam našao Mariju Spasojević i Voju Martinova iz Novog Sada, junake mojih romana "Diler i Klub belih miševa"; Bilju Balašević iz Smedereva, Andreu Tomašević i Suzanu Arsenović iz Beograda, Gila i Ramonu tj. Draganu iz Kragujevca koja sada živi u Belfastu. Upoznao neke nove punkse koji mi mnogo pomažu; Selvera Viljevića iz Tuzle, povremeno me posećuje, imam o njemu i meni punk roman "Orlove kandže". Pa Darko Miletić iz Trebinja, ilustruje mnoge moje knjige. Panker Šojić iz Smedereva. I mnogi, mnogi drugi, među njima i punksi iz Irske - Mark Kopland, pa iz Londona, Meksika, Argentine, Japana, Indonezije. Mladi slavista Simon iz Poljske imao je seminarski rad o Krleži pa sam mu pomagao, a on je, ne kazujući mi, preveo neke moje pesme na poljski i objavio ih. A Marta Mićić na mađarski. Povezao sam se i sa punksima iz Splita, postao sam član njihove udruge DADAnti, frontmena Barba Franka Bušića. Napisao sam im himnu "Avanti Dadanti!", a on me naslikao, super je slikar. I pisac.
Vasa: Tehnološki napredak je neminovan, i na nama je da mu se samo prilagodimo. Točak istorije se ne vraća unazad. Tehnološki napredak ima svojih prednosti, ali i negativnosti. Što se tiče muzike i književnosti mnogo lakše je dopreti do publike. Do današnjeg fanzina (ili albuma nekog benda) dođeš istog trenutka kad se pojavi na netu, ne moraš kao nekad da danima čekaš poštara i onda sa užitkom iščitavaš ili preslušavaš nečije delo. Isto tako i sa piscima i njihovim delima. Ali, postoji tu i veliki problem... U tom moru ponuda teško je izabrati ono pravo. Mnogi albumi teško stignu do pravih slušalaca, jer u tom sijasetu ponuđene muzike često se i ne stigne da se sve presluša (ili iščita, ako je u pitanju književnost). Takođe, muzičarima je nemoguće da naplate svoj album. Ne postoji način da se zaštiti. Današnjim fanovima je dovoljan i MP3 od 320 kbps. Jedan kupi CD okači na forum, i za par dana to se geometrijski raširi. (Čim bendovi okače album na Bandcamp ili Youtube, mogu da računaju da je već skinut, ma kako ga zaštitili, jer postoje rešenja za sve vrste zaštite). Samo pravi, iskreni fanovi, kupe CD da bi podržali bend, a to, često, nije dovoljno da bi se uloženo isplatilo. Jedino rešenje je da se odsvira što više koncerata, a izdanja sada služe samo kao promo materijal.
Vaš stav o tekućoj državnoj nebrizi o umetnosti i umetnicima, pošto je to bolno očigledno, bilo za mainstream ili underground? Da li je zaista bilo bolje u SFRJ ili je i to svojevrsni mit?
Ivan: Današnje političare kultura ne zanima, jer su skoro svi nekulturni i neobrazovani. Gledaj onaj circus oko izbora, pa na sednicama skupštine i republičke i na lokalnom nivou. Hrana u restoranima im je budzašto, a narod prevrće po kontejnerima. Finansiraju slavlja: Dani rakije, Dani slanine, Dani kobasice, Dani roštilja, Dani tucanja jaja… Oni otvaraju slikarske izložbe, večeri poezije, pozorišne premijere. Trpaju se svuda, a u SFRJ nisam ni znao za političare. Recimo, uslov da sada dobiješ nacionalnu penziju je da su ti primanja ispod proseka, da nemaš materijalna dobra. I ko dobija? Kraljevi i kraljice estrade, tastovi, svekrve, ljubavnice političara, face koje za jedan nastup dobijaju od 20 do 70 hiljada evra. U provinciji je isto. Ustanove su podeljene po partijskom, koalicionom sporazumu. Uslov da konkurišeš za novac za Projekat je da je projekat od lokalnog značaja. Ja sam u startu anuliran. Jesam u provinciji, ali ne nosim provinciju u srcu. I umesto da im bude čast što pišem dela koja nisu od lokalnog, već od opšteg značaja, na ledu sam. Do propasti federacije, svi konkursi bili su pod šifrom. Sada ti traže adresu, matični broj, broj tekućeg i žiro računa, pa provere ko si, nazovu banku da vide imaš li para i u potaji prodaju ti nagradu a ti trubiš dobio si je na osnovu vrednosti tvog dela. U SFRJ, do Brozove bolesti i smrti, i najmanje preduzeće imalo je svoju razglasnu stanicu, svoje novine, svoje kulturno-umetničko i sportsko društvo. Forsirali su talente, išli smo na takmičenja po svim republikama. Ja sam sin stolara i krojačice, sada radničkog porekla ne bih imao nikakvu šansu. Nije bilo nezaposlenih. Zimovanje i letovanje preko sindikata. Besplatno školstvo i zdravstvo. Meni je plata bila 500 dinara veća od čistačice a direktoru od mene. Sad imaš socijalistu koji se zalaže za socijalnu jednakost a mesečno prima 19 hiljada evra. Imaš levičara s vilom i bazenom na Senjaku. Naprednjake u firmama, sa nekoliko hiljada evra. Jednu iz SPO koja je u upravnom odboru NIS-a i ima 7 hiljada evra, a jedan naprednjak ima pet radnih mesta. Imamo osamdeset političkih stranaka koje se finansiraju iz budžeta. U SFRJ samo jedna i finansirala se isključivo od članarine. Političara nije bilo u medijima, ni narodnjaka. Samo radnici i seljaci udarnici, najbolji učenici, najbolja odeljenja, mladi stvaraoci i sportisti. Tako do Brozove smrti. Onda je sve stopirano, stavljeno pod strogu kontrolu. Ukinuti konkursi, listovi za mlade, tv emisije o mladima. Daj hleba i igara. Forsirani su pogubni turbo-rok bendovi i turbo-folk, mnogi filmovi su tada s tim vašarskim pevačima i pevaljkama, koji su sada kraljevi i kraljice estrade. Na svu sreću pojavio se pank. Mnogi su nas proganjali, ali mnogi i podržavali. Verovali ili ne, liberalni Treći program Tv Beograd snimio je 1989. emisiju "Varošarije", scenarisitkinje Maše Jeremić (tada je bila na FDU) o punk bendovima Napred u prošlost, Autopsija i o meni. A Peđa Spasić, junak moje knjige "Ura ura matura", i ja bili smo dva sata gosti Trećeg kanala 1993. Čak su dopustili da Peđa nosi majicu s listom marihuane, a ja s likom Sid Višiza. Nažalost, i šteta, nemamo snimke, nismo imali još kućne dvd kasete, i plejere. I tako, prvi naši punksi su od džeparca kog su im davali roditelji išli na gigove, snimali demo kasete, kopirali fanzine. Osamdesetih, fanzin Delirium, šabački, Radanin, objavio je dva singla bendova Robna kuća (BG), Pokvarena mašta (Vinkovci). Oba su koštala hiljadu maraka. Skupili smo ih za čas posla, na omotnicama su imena nas koji smo dali novac. Dragan Radanović i ja finansirali smo prvu kasetu benda Dža ili Bu, umnožavali smo je na mom magnetofonu. Zin Delirium i šabački bendovi Afekt i Speedball finansirali su neke moje knjige. Cena non-profit, poštarina smešna. Knjiga košta 20 dinara, a PTT jedan dinar. Sada moja knjiga košta jedan evro a PTT dva i po evra za Srbiju. A preko granice? Za paket knjiga do 1 kg, je 14 evra, a same knjige ukupno koštaju 7 evra. Tako su nam Veliki Brat i Familija oduzeli mogućnost komunikacije i preko knjiga, i preko putovanja. Uglavnom putuju političari, tajkuni i zvezde estrade. Ali, zašto smo i u SFRJ proganjeni od establišmenta? Pa zbog onog što i sada. Pevali smo, pisali, snimali filmove o tada još netipičnom, ali ako postane tipično razbucaće nam deželu: o šovinizmu, o korupciji direktora, lokalnih, republičkih i saveznih političara, lopovlucima; razvedu se i dobiju društvene stanove koje sada prodaju. Pa tobože bolesni su od raka, idu na lečenje u Švajcarsku, kod doktora Medenice, a zdravi su, samo uzimaju državni novac za putne i lažne bolničke troškove. Današnji pankeri imaju dobre teme za pevanje i pisanje, sve najgore iz SFRJ postalo je još gore, a sve najbolje je nestalo. Recimo u SFRJ imali smo u turisitčkim vodičima pet zvezdica za opštu sigurnost, sada imamo jednu. Ne garantuje ti se da te neko neće prebiti ili ubiti. I samo treba sada da se čuvamo tih nazovi "hajlajf" punksa, o kojima mi pričaju. Jer bilo ih je i u moje vreme. Recimo, obožavao sam bend Kleš, ali kad sam pročitao da su se toliko obogatili da jedu iz zlatnih tanjira, brčkajući se u olimpijskim bazenima, svojih vila, da ne pomažu ni stare ni nove sirote engleske punk bendove i fanzinaše, osećao sam se izneveren. Vidim ponekad na kioscima i naše nazovi punkse u revijama za slavne i bogate. Naša stara Punk Prisna Porodica imala je moj postulat: Pre rođenja nismo imali katalog da biramo roditelje, veru, jezik, naciju, boju kože, ali posle rođenja imamo izbor – biti Nečovek ili Čovek. A pravi punksi su odabrali da budu Ljudi… Zato i danas prave punkse malo ko voli, smatraju ih kao nekada nas – starima, izrodima, Marsovcima. I priželjkuju da nas nema. I jesmo Marsovci u misiji medju Zemljanima leproznih umom, gde je sveprisutna pohlepa za novcem i profitom, gde se opet prave spiskovi podobnih i nepodobnih, a prave ih nepodobni, oni koji su partijski preletači, cinkaroši, doušnici; neki imaju i kućne porniće kojima se hvale po medijima. To je posebno izraženo u provinciji, koju mi, punksi, nazivamo vukojebinama. To me je inspirisalo za pesmu:
BOLJE DA ME NEMA
Rođen sam u provinciji, ali provincija nije unutar mene.
Kad sam napisao prvu pesmu, i pokazao je mojim roditeljima,
Moji roditelji su se prekrstili u čudu i rekli mi: Idi! Bolje da te nema!
Sramotiš se, ne uklapaš se u naš život. Kad sam naslikao prvu sliku
I pokazao je mojim rođacima, moji rođaci su se prekrstili u čudu
I rekli mi: Idi! Bolje da te nema! Sramotiš nas, i ne uklapaš se u naš život.
Kad sam odbio da se opijam, tučem i potežem noževe, moji drugari su se prekrstili
U čudu i rekli mi: Idi! Bolje da te nema!
Sramotiš nas, ne uklapaš se u naš život. Kad sam te zavoleo i rekao
Da sam pesnik, slikar i pacifista, i ti se prekrsti u čudu i reče mi: Idi! Bolje da te nema! Sramotiš me, ne uklapaš se u moj život.
Eto takva je provincija. Rođen sam u provinciji, ali provincija nije
U meni, pa nisam od lokalnog značaja i lokalne potrebe.
Od tada, popljuvan i ismejan, živim kao leptir. Idem iz mesta u mesto bez ikakvog plana.
U stvari, imam plan da u tom lutanju naletim na osobu koja, kad joj kažem
Da sam pesnik, slikar i pacifista, neće reći: Idi! Bolje da te nema! Nego:
Ostani! Bolje da te ima!
I više ne mislim da sramotim moje Provincijalce i moju Provinciju jer se ne uklapam
U njih i u nju, nego da ona i oni sramote mene jer ne uklapaju se u mene,
To jest u moju poeziju, moje slikarstvo i moj pacifizam.
I bolje da nje i njih nema, a ne mene. Oni su za pljuvanje i ismevanje.
Vasa: Realno, stanje je katastrofalno. Samo oni koji su se ušemili sa političkom elitom, mogu da računaju na neku pomoć od države (bendovi da će dobiti po hiljadu ili više hiljada evra, zavisno od "reputacije", za nastup na nekom festivalu ili na trgu, koje finansira država, književnici u okviru nekog "projekta" i slično). U staroj državi je, takođe, bilo "politički podobnih i nepodobnih" prilikom dobijanja sredstava, ali je država bila dosta bogatija (tačnije, nije bila u ovolikoj buli) pa je bilo više novca za kulturu.
Imate mogućnost da se vratite u prošlost i nešto promenite; šta bi to bilo?
Ivan: Naseo sam gadno više puta. Kao klinac voleo sam vesterne i navijao za kauboje. Posle sam mućnuo glavom i shvatio da su gonocidni, satrli su jadne domoroce, Indijance, kao što su osvajači iz Španije satrli Maje, Inke, Acetke. Potom u mojoj r'n'r-hipi fazi, '68, pristupio sam studentskim nemirim protiv Crvene buržoazije. Sad se otkriva predvodili su ih karijeristi, koji su se posle dočepali fotelja i sami postali Crvena buržoazija koja je lopovlucima doveli i stari i novi proleterijat do ruba propasti. Naseo sam i kao stari punks, pre 16 godina, prirdužio sam se "Otporu" i DOS-u, čak sam bio u Odboru za kulturu I vodio Art Otpor scenu mladih stvaralaca. Bilo je mnogo nas punksa na protestima. Noću smo lepili plakate. Policija nas privodila. Lupali smo u šerpe i lonce protiv Slobe, Dačića, Vulina, Vučića, Šešelja, i šta… eto njih ponovo, nikada jači. No ne krivim njih, nego "Otpor" i DOS nesložni i u borbi oko fotelja digli su iz pepela ove sada protiv kojih nas ponovo zovu u borbu. Potom sam pod stare r'n'r i punk dane poverovao i Mlađanu Dinkiću, ono – hiljadu evra za akcije. Ispisah se iz firme i upisah kod njega. Rekoh, dobiću hiljadu evra da štampam moje samizdat knjige, i da finansiram knjige, fanzine i diskove mladih punksa. Moji iz firme dobiše po 300 evra po godini staža, a ja od Dinkića ukupno 20 evra za sve te godine! On reče lagao nas da bi Tadić dobio na izborima. Lagao, i nikom ništa. Čitam sad je Vučiću savetnik. I još jedna stvar. Sve što sam radio bilo je volonterski: Noć muzeja, Pesnički maratoni... Nedavno sam saznao da se sve to plaćalo i plaća se u okviru "Projekata" i da su organizatori uzimali novac za sebe, a honorare davali kome su i koliko hteli, a naivčinama poput mene kazivali sve je besplatno. Otuda, mladi punksi učite se na greškama nas matorih, mislite svojom glavom, ne nasedajte na lepe reči onih na vlasti i oko nje, bilo svetovne, bilo crkvene. Usta im puna naroda, džepovi puni para… Punk je i naša religija i naša politika, i naš način života. Šta će nam drugi. Eto, održali smo punk 40 godina, mi, stari – sa vama smo još koju godinu, na vama, Mladim Ajkulama, je da punk čuvate nadalje. I odvajajte prave punkse od lažnjaka i vikendaša. Jer u svakom žitu, pa i našem, ima kukolja.
Vasa: Iskreno, ne mnogo toga i ne suviše bitno. Možda bih sa ovim iskustvom neke korake i na drugi način napravio, ali lako je posle boja biti general.
Šta mislite o umetničkom radu vašeg "saučesnika" u ovom Dvostavu?
Ivan: Vasa Radovanović i ja smo iz prve generacije punksa na prostorima bivše federacije. Trajemo već 40 godina. I Vasu i mene punksi su znali kao teške dobričine. To je onda bila vrlina, sad je velika mana. Ali ne odričemo se poštenja. Vasa je često dolazio kod mene kući, svedok mi je da sam zaista kao urednik Drugog i Noćnog programa Radio Šapca prvi u ex-Yu forsirao punk na radiju kad niko nije smeo. Vasa mi je bio gost u emisijama. Na promociju moje knjige "Ura ura matura", bio je i u Beogradu, došao je u Šabac. Bio je svedok kad je policija rasterala punkse i stopirala promociju, po prijavi nekih nazovi punksa, laufera koje je vlast ubacila, a mi nismo imali pojma; mislili smo pravi punksi su, to sam nedavno saznao; pa je Radio Šabac, tada liberalan, uveče organizovao u desku ponovo promociju, i posle ugostio punkse sa strane. A viđali smo se i u Beogradu, na Mašincu, ili u SKC-u, na koncertima mnogih, kao i šabačkih kult bendova Afekt i Speedball. Vasi sam bio recenzent za njegovu prvu knjigu pesama. "Boemska rapsodija" (štampao ju je u Šapcu). Ima kultni fanzin Oprem dobro!. Želim mu da i dalje bude učesnik u razodevanju Istine, okićene paunovim perjem. Samo Gola Istina je ona prava Istina, i da i dalje bude bez dlaka na jeziku, i kroz njegov bend Grešnici. Zajedno smo bili i u dokumentarcu Fanzini s Marsa.
Vasa: Ivan Glišić i ja se znamo "sto godina", dosta smo sarađivali, dugo godina smo na sceni i dobri smo drugari. On je fenomen. Takvi ljudi kao on su potrebni sceni. Svojim stvaralaštvom joj je dao ogroman doprinos, a uvek je spreman svima da pomogne, svojim znanjem, iskustvom, vezama... Neprevaziđeni su njegovi pank romani "Rock ’n’ roll warriors", "Plastično lice" ili "Dogfucker’", ali on je ostavio i druga remek dela poput romana "Jer znala je mama, mene će skrckati levi elementi’"... Tu je i njegova grupa Bogalji, sa kojom je ostavio jedan album psihodeličnog pank zvuka. Uz to on je ostavio, kao tekstopisac, i neke nezaboravne hitove ex-Yu muzike, bez kojih je ona nezamisliva ("Ulica jorgovana" ili "Žubor voda žuborila")... Ivan Velisavljević je uspešno uradio više radio drama prema njegovim delima... Veliko poštovanje prema njegovom umetničkom delu, a pre svega, prema njemu kao jednom izuzetno dobrom čoveku, kakvih je malo danas u ovom otuđenom vremenu.
Intervju pripremio Desya Lovorov
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon