Dušan Opačić – "Iz apartmana 303"
Released 2015.
Label: Presing
Review: Desya Lovorov
Zbirka započinje esejom u odbranu časti VVM-a, postavljajući ga na pijedestal izmučenog revolucionara, njegov samovoljna žrtva nije uzaludna. Njegova duša luta i dalje, pristajući uz svakog ko i malo ceni rusku liriku. Slava mu, jer nas je zaista naučio da stihove mogu i moraju da pišu i zemljoradnik, rudar i vladar. Motivi u Dušanovim poemama su raznorodne, versifikacija na momente dobija svoj oblik koja se potom urušava u niti poezije koja odiše gradskim duhom, punim suzdržanog beznađa i lutanja, zatvorenosti (u apartmanu uma trošnog ljudskog tela). Lirski subjekt iznenada jača u tim situacijama na ivici očaja, kao ratnik, viteški časno, boreći se razumom, setom i golim životom. On pominje nebeske visine, ali su mu one samo daleki putokaz; mali čovek dokazuje svoje postojanje kao čestice u Kosmosu, stojeći čvrsto na gradskom asfaltu i mestu odakle su "...otišli svi", gde "na kap vode, [idu] tri kapi moje krvi", tamo gde je (preko potrebna, estetska) revolucija nagrada, a smrt odmor. Ta senzibilnost, gledana kao ljudska slabost iznenada dobija intenzitet oštrine spartanskog oružja, sastavljenog od pokliča, samosvesti, žustrine i rogobatnih reči, čiji ritam određuje futurizam, kao žila kucavica. Taj retrospektivni talas zapljuskuje stranice, proizvodi slušljivu buku uma umotanih u vreli staniol avangardne baštine. Pesnik se dotiče i države-bludnice, nezrelih ljudi, vatrenih govora: ovo vreme nam je prorok i nadrilekar, sudija i dželat, majka i maćeha, ljubavnica i besmrtna draga, kafa, buka, buna, znoj i krv nadničara i obesna otupelost moćnika. Kada sve to iščezne, ostaju brige savremenog čoveka, koje su morile i naše pretke. Ipak, pred poezijom se klanja svaka ideologija, vera i nacija, on je bila i biće razonoda, odveć religija sama, a za neke sredstvo nepristajanja, pobune, demonstracije stihotvorne sile... U ovoj kratkoj zbirci postoje i fotografije Rodčenka (poslastice za potpuni rusofilski ugođaj), koje upotpunjuju i ovako bogate poetske slike, dokučive i nedokučive. Zavirite u skromne odaje Apartmana 303, tamo vas čeka pesnikova vatra, čekić i nakovanj stihova, koji ne uništava, već kali i učvršćuje ono lepo u nama.
Released 2015.
Label: Presing
Review: Desya Lovorov
U vazduhu miriše novembar, pravo jesenje sivilo-žutilo i tek poneki, crvenkasti kao krv, list zakoluta u nepoznatom pravcu. Te reči: revolucija, ljubav i gubitak iste, budućnost poezije, urbanizovani prostori služe inspiraciji poete Dušana Opačića. Najpre da ukažem na čoveka kome je zbirka posvećena i namenjena - pali udarnik literarnog eksperimenta Majakovski. Kao pesniku, divim mu se i ja, beskrajno. Međutim, Opačić je uspešno ustanovio omaž ovom velikanu ruske avangarde, smeštajući njegov spisateljski metod u današnje tesne okvire vremena, dajući mu moderni duh i kontekst XXI veka, dok su čežnja za futurističkim idealima, emotivna polupraznina u duši i povremena žestina Majakovskog ostali sačuvani od zuba vremena u ovim stihovima.
Zbirka započinje esejom u odbranu časti VVM-a, postavljajući ga na pijedestal izmučenog revolucionara, njegov samovoljna žrtva nije uzaludna. Njegova duša luta i dalje, pristajući uz svakog ko i malo ceni rusku liriku. Slava mu, jer nas je zaista naučio da stihove mogu i moraju da pišu i zemljoradnik, rudar i vladar. Motivi u Dušanovim poemama su raznorodne, versifikacija na momente dobija svoj oblik koja se potom urušava u niti poezije koja odiše gradskim duhom, punim suzdržanog beznađa i lutanja, zatvorenosti (u apartmanu uma trošnog ljudskog tela). Lirski subjekt iznenada jača u tim situacijama na ivici očaja, kao ratnik, viteški časno, boreći se razumom, setom i golim životom. On pominje nebeske visine, ali su mu one samo daleki putokaz; mali čovek dokazuje svoje postojanje kao čestice u Kosmosu, stojeći čvrsto na gradskom asfaltu i mestu odakle su "...otišli svi", gde "na kap vode, [idu] tri kapi moje krvi", tamo gde je (preko potrebna, estetska) revolucija nagrada, a smrt odmor. Ta senzibilnost, gledana kao ljudska slabost iznenada dobija intenzitet oštrine spartanskog oružja, sastavljenog od pokliča, samosvesti, žustrine i rogobatnih reči, čiji ritam određuje futurizam, kao žila kucavica. Taj retrospektivni talas zapljuskuje stranice, proizvodi slušljivu buku uma umotanih u vreli staniol avangardne baštine. Pesnik se dotiče i države-bludnice, nezrelih ljudi, vatrenih govora: ovo vreme nam je prorok i nadrilekar, sudija i dželat, majka i maćeha, ljubavnica i besmrtna draga, kafa, buka, buna, znoj i krv nadničara i obesna otupelost moćnika. Kada sve to iščezne, ostaju brige savremenog čoveka, koje su morile i naše pretke. Ipak, pred poezijom se klanja svaka ideologija, vera i nacija, on je bila i biće razonoda, odveć religija sama, a za neke sredstvo nepristajanja, pobune, demonstracije stihotvorne sile... U ovoj kratkoj zbirci postoje i fotografije Rodčenka (poslastice za potpuni rusofilski ugođaj), koje upotpunjuju i ovako bogate poetske slike, dokučive i nedokučive. Zavirite u skromne odaje Apartmana 303, tamo vas čeka pesnikova vatra, čekić i nakovanj stihova, koji ne uništava, već kali i učvršćuje ono lepo u nama.
Recenzija objavljena u 4. broju Principa >>>
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon