Demistifikacija "Ringišpila"

Curi od jutros od četiri-pet,

rešilo nebo da potopi svet.

Nad gradom danima vise iste kulise.

Okej, naš junak Balaš je poranio pre prvih petlova, kiša mu unapred kvari planove a Nojev scenario na delu. Grad bi inače trebao redovno da se menja sam od sebe nekom magijom, ali ovaj je svakim danom isti, što se našem junaku nikako ne dopada.

Poliva kiša al’ to joj je zanat,

ma sve mi je ravno k’o severni Banat,

manje - više, i sa kišom i bez kiše.

Dobro, shvatili smo, kiša pada i dalje, nije potrebno da nam više to naglašavaš, imali smo majske poplave, sve jasno. Ono, i ne bilo ti ravno, živiš u Vojvodini. Na kraju dolazimo do jednog metafizičkog zaključka koji nismo mogli da demistifikujemo jer dođoši nemaju otvorenu tu sedmu čakru za prodiranje u hermetičke napeve.

Vreme se vuče k’o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: "Konobar, un cafe macchiatto". Pa da.

Vreme kao iluziju naš junak ovde definiše kao jednu vrlo sporu konstantu, koja skoro teži nuli uzmemo li u obzir brzinu prosečnog srpskog voza. Postavlja sebi pitanje kuda da ide, iako samo iz kurtoazije, jer odgovor već zna – cirkaće makijato. Negde.

Prolazi vreme, al’ to mu je manir,
i sve je to plitko k’o plekani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku.

Vreme naglo dobija ubrzani trend, i ulazimo lagano u filozofiju egzistencije, gde je sve plitko i beznačajno, zapažamo čak jedan nihilistički stav prema životu. Nagli preokret na pretpostavljam slikarstvo, gde naš junak postaje kritičar likovne umetnosti, jasno nam stavljajući do znanja da jebeš sliku na kojoj nije nacrtan brod, s jedrima. Ili tako nešto.

O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.

Ovo je refren. Naš junak želi da ga neko baci u neki opaki loop, u neki masan matriks gde će drveni konjići stajati srećno. Ubrzo saznajemo da pomenuti neko treba da se pojavi iz plave boce, a svi znamo da se u plave boce pakuje soda-voda. Naš junak je verovatno na nekom vašaru, pokisao, i pretpostavljamo da traži sodu, pa da sredi sebi špricer. Mada možda i špric, sumnjivo mi je sve ovo.

Veče se klati k’o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
- gravitacija začas uzima svoje.

Overa je sigurna, mada nismo sa sigurnošću utvrdili od čega je. Vreme dobija i treću dimenziju, a Balaš ostaje u poznatom univerzumu, ne gazeći u void i ne tražeći belaja prizivajući četvrtu dimenziju vremena. Da podsetimo, vreme se prvo vuklo, zatim je u svom maniru prolazilo, a sada dobija i na težini.

Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al’ shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.

Oko njega su pijani ljudi, to je sigurno. Da li je on Tom Kruz u Kjubrikovom klasiku Širom zatvorenih očiju koji uplašeno srlja kroz raspaljenu masu u sveopštim orgijama? Ili je protagonista spota Smack my bitch up, koji se probija kroz gužvu na rejvu?

Sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla.
Javi se, pojavi se, dodaj svetu malo vergla.
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla.

Drugi refren. Znači, overio je, ali se vraća, mada ga udaraju neki flešbekovi gadni. Opusti se matori, poranio si jutros u četiri, ne čudi me što te sastavilo. Opet priziva nekog, nešto što ga je ranije čudilo, ali danas mu je neophodno to ludilo. Pominje verglanje, i to verglanje sveta, pa možemo pretpostaviti da je zima čim neće da upali na keca, a da je svet sklopljen u Kragujevcu recimo, motor zapremine 900 kubika, troši nekih sedam i po litara na sto kilometara. Balaš, brate, mani makijato, mani špricer, priviđaju ti se neki drveni konji tužni, planeta na kurbli, nekakvi Sunđer Bobovi jeb’o te, menjaš gravitaciju, rastavljaš vreme... Naspavaj se dobro, sutra spakuj pecaljku, idi na kej zableji malo, biće ti bolje, uz tebe sam.

Tihomir Škara