Muzika je skup hobi, zar ne?

Nećemo se folirati i pričati kako je lova nebitna stvar u našim životima. Javljaju se svakakvi pajaci i „anarho“ cirkuzanti koji godinama unazad teoretišu o beznačajnosti te papirne „supstance“. Međutim, hteli priznati to ili ne, „lova svet pokreće“, novac je potreban i bez njega se ne može. Kakve to ima veze sa muzikom, naročito sa andergraund stvaralaštvom? Krenimo ispočetka.

Muzičar, grupa muzičara, bend… potpuno je nebitno. Kao što sam već negde pisao, treba ti lova, na prvom mestu da nabaviš instrument. Zatim, moraš imati opremu kao što su ozvučenje, pojačala, pedale, monitori, mikrofoni, razni kablovi i sve ostalo što vi ne biste znali da ja ovde ne napisah. Onda dolaze troškovi za studio ili ćumez gde misliš vežbati sa bendom. Jebi ga, to je i najčešći problem, jer ne možeš u prostorijama gde stanuje tvoja porodica, komšije i sugrađani da proizvodiš buku. Možeš ukoliko si sebični idiot pa misliš da je tvoja svirka melem za penzionera Đuru sa sprata iznad. O režijskim troškovima kao što su hrana, pljuge i ko zna šta još ne bih da traćim vreme. To je luksuz. 

Idemo dalje. Sve ovo iznad je podnošljivo. Najveći problem su same svirke. Nebitno da li si domaćin ili gost. Sve se plaća. Od zakupa lokala (retki su oni koji će ti dati lokal za dž kako bi uveseljavao narod sa tvojim pesmama koje nisu „Kotor“, „Kad sam bio mlad“, „Libar“ i slično). Ovo nije problematika sa kojom se sreću isključivo neafirmisani i mladi bendovi. Jok. Čak i poznata imena rade svirke na ulaznice ili prodat alkohol. Svirke u drugim gradovima (izuzev festivala i poziva za gostovanje) su unapred promašene investicije, osim ukoliko nisi među deset bendova u zemlji koji pune klubove i dvorane. Platiš put, iscimaš se za reklamu, dođeš tamo i sviraš pred deset ljudi. Odsviraš najbolje što možeš, malo popiješ i pojedeš pa nazad. Nakon nekoliko godina obitavanja zapitaš se, „koji će mi sve ovo, ja da plaćam da bi me drugi slušali“ i ubrzo batališ stvar. Jednostavno sabereš dva i dva i skontaš da ti se više isplati da ideš na tuđe svirke. Em se ne cimaš oko organizacije, plaćanja tonaca, redara, ulaznica, opreme, em se opustiš i napiješ ko stoka dok te drugi zabavlja.

Ali, ne razmišljaju svi ovom logikom. I hvala bogu da je tako. Gomila entuzijasta i dalje gura svoju priču, što bi se reklo, odvajaju iz usta ne bi li izgurali kreativne ideje i u svemu tome našli interes koji se ogleda u zadovoljstvu i ličnoj satisfakciji kako se radi prava stvar. Ta sorta ljudi uglavnom ne kuka, već to vreme troši u iznalaženju sredstava kako bi priča i dalje opstala. 

Dolazimo do glavnog. Šta mi s druge strane bine možemo da uradimo? Malo toga. Ali, kad bismo svi uradili i to malo, bilo bi sjajno. Što bi rekao jedan stariji kolega „drška po drška i podrška“. Ovde najpre odstranimo licemerje, tapašanje po ramenu uz spiku „E svaka čast brate za sve što radiš“. Lepa reč otvara gvozdena vrata, ali ne i trezor. Zato, na prvom mestu PLATI JEBENU ULAZNICU za svaki koncert na koji ideš. Ok, izuzetak mogu biti festivali, njih zakini ako možeš, jer bendovi sviraju po unapred dogovorenim uslovima. Rizik je samo da tvoj grad sledeće godine ostane bez tog festa. Ukoliko je svirka u bendovskoj režiji, nemoj da budeš smrad koji se provlači, naročito ne na onoj devizi, „Ej, stavi me na spisak“. Ako si prijatelj tih ljudi, bićeš im još veći kad se odrekneš te „stotke“. Jednom sam bio na takvoj svirci, totalno dekintiran i provukao se. Na kraju sam shvatio da sam mogao da sebi zakinem pivo, pljuge i sličan luksuz… Zato sam mišljenja da je bolja podrška za bend da ostaneš kod kuće ili u jebenom parku, nego na taj način da nekog podržavaš. Svirka „imalo smo 100 ljudi, prodali 20 karata je loša svirka“, jer, očigledno je da je malom broju njih zaista stalo do toga šta im poručuješ sa bine, čim nisu u stanju da plate makar ulaz. Najveća kletva svakog benda je „dabogda se i vi obogatili od ulaznica“. Ne postoji način da ubediš tupog čoveka kako ta lova služi za krpljenje i u bar jednoj meri storniranja dugova. Ako na svirku pozoveš i par gostujućih bendova, koliki god da su prijatelji, red je makar da im obezbediš prevoz, smeštaj i šta znam. 

Šta još možeš da uradiš? Kupi promo materijal. Majice, diskovi, bedževi, sve se to prodaje po mizernim cenama i ide u navedene svrhe. Ne postavljaj pitanje zašto ti neko prodaje majicu po 700 dinara, a cena izrade je recimo 400. Samo se zapitaj da li je vrednija ta majica od 700 kinti koja je sama po sebi unikatna jer se ne izrađuje masovno, ili neka sa natpisom adibas u čajniz robnoj kući koji košta isto toliko, ako ne i više. Vrhunac licemerja je kad tražiš merch za džabe, jer ti je neko od muzičara prijatelj, poznanik. Ugini crve! 

Niko od tebe ne očekuje da ukucaš na bendkempu „5 $“ prilikom preuzimanja albuma, čak, lično smatram da je to besmislica savremenog doba, ali nešto od merch-a uvek možeš sebi da priuštiš. Pa majku mu, šta bi se desilo da jednog dana pukne internet, padnu svi jutjubovi i pocrkaju hard diskovi sa terabajtima muzike? Priča o tome kako love nema i kako se teško živi ne pije vodu. Koliko me sećanje služi i pre deset, dvadeset godina nije bilo puno bolje. Tad nismo imali internet, ni pametne telefone i slične izume, pa smo živeli. Verovatno smo i više vremena živeli u stvarnosti, radujući se najobičnijim sitnicama kao što su kasete i nova lopta za fudbal. 

Ovde bih prekinuo priču uz jednu podužu rečenicu: Ne živi se rokenrol za kompom i jutjub linkom dok skroluješ njuz fid na fejsu, već vadi bulju s te stolice; poseti prvu svirku u tvom gradu; popij jednu „krmaču“ u parku, a za drugu plati ufur; kupi disk i slušaj ga danima dok se ne izgrebe i ne dosadi bogu ocu; kupi majicu neafirmisanog benda pa je nosi u školu ili na okopavanje kukuruza (đe ti volja); počni da sviraš (makar za svoju dušu); aktiviraj se na svim stranama; ne idi na kafu u fensi lokal na trgu da bi bio viđen, već u bircuz gde znaš gazdu koji fura rokenrol i smaraj ga kako je ambijent idealan da se napravi svirka, možda upali; štekaj lovu i posećuj koncerte u drugim gradovima, naročito u onima u kojim nisi nikad bio. Znam, reći ćeš mi SVE TO KOŠTA, MOJ DEJVIDE. Ok, koliko plaćaš internet mesečno?

Dejvid

* Tekst je objavljen u 4. broju Principa >>>

Podeli sa prijateljima:

Povezani tekstovi