Javnost je upoznata sa skorašnjim skandalom ministra odbrane. U pitanju je prostačka i seksistička opaska koju je dobacio novinarki neke TV stanice. Vrtoglavom brzinom se oglasio premijer koji je najavio smenjivanje ministra odbrane. Setite se onog helikoptera i sedam žrtava, nakon čijeg pada isti taj ministar nije smenjen. Sad na jednu stranu stavite novinarku, a na drugu sedam ljudskih života, i izmerite im težinu. Očito je novinar mnogo teži, jer je uspeo da izdejstvuje smenjivanje ministra odbrane.
Da se razumemo, nije ovde reč o politici, nego o lobiranju od strane sporednih faktora. Ne podržavam ni ministra, ni premijera, niti ih branim, a sa druge strane ne podržavam ni sav ovaj cirkuski ansambl koji se uzdigao protiv jedne opaske. Umesto tog čoveka mogao je biti bilo ko drugi, on je samo poslužio kao katalizator, njegovo ime i položaj su nebitni.
Zašto se isti ti novinari nisu podrobnije upustili u istraživanje kada se desila katastrofa sa padom helikoptera? Zašto neke afere nisu dublje ispitane i obelodanjene? Zašto javnost ne zna mnoge stvari o majskim poplavama i o sredstvima za obnovu područja? Zato što sve ima svoju cenu, i svako ima svoju cenu. Pročitao sam skoro dobar intervju, gde sagovornik kaže da su novinari jeftina radna snaga. Nisu jeftina, besplatna su. Omeđeni su granicama „slobodnog izbora“, u kojima se moraju kretati. Retko ko je danas novinar, i retko ko uspeva da uzdrma širu javnost svojim rečima i istraživanjima. Voditeljka vremenske prognoze i ratni reporter su novinari podjednako, ali javnost će više stati u odbranu ove prve, jer je ona tu prisutna i njoj i njenim kolegama je upućena opaska, dok ovog drugog niko neće primetiti, niti će se on obazirati na goruću vest, jer se nalazi na mnogo bitnijem mestu, gde nema vremena da se posvećuje prizemnim temama.
Ispratio sam i protest novinara povodom svega ovoga. Bilo je tu dosta novinara, a svega ukupno oko osamdeset-devedeset ljudi. Držali su govor kako je to sve nedopustivo, pričali o časti, obećanjima i zaista ispunili svoju građansku i profesionalnu dužnost. Sve u svemu, bilo je tu petnaestak ljudi koji su novinari u punom značenju te reči, koje sam viđao po TV programima i čije sam tekstove čitao. Ostalo su mahom studenti filozofije, nepoznati ljudi koji valjda to podržavaju, i svi ostali koji su jednom u životu uhvatili olovku pa sad sebe nazivaju novinarima. Isto kada bih ja sebe nazvao ekonomistom i svrstao se u isti koš sa Miodragom Zecom ili npr. Gregorijem Menkjuom.
Problem su ovi poslednji. Tu su svi oni koji se bave internet novinarstvom, baš ovako kao i ja, mnogi pišu neke blogove, tvitove i slično. Problem je što su se oni našli prozvanima, a nisu ni N od novinara. Nemaju to zvanje, nemaju te kompetencije, a ako ih ikad budu i imali, mnogo je verovatnije da neće klečati kao novinari, nego kao radnici u marketu dok budu slagali balone vode na donju policu. Nedopustivo je da neko ko svoje mišljenje zasniva na 140 karaktera donosi sudove o ovakvim pitanjima i uopšte učestvuje u ovome. To je parazitiranje na račun ugroženih, zbog čega imam dosta skeptično mišljenje i po pitanju tih ugroženih. Trenutno prolazimo kroz period ugrožene slobode govora, gde se svi sa olovkama bore za baš tu vrstu slobode. Jednog trenutka će i dobiti to što žele, i opet će biti omeđeni u svom prostoru slobode, a njihova dela će biti formirana po principu diktata sa časa srpskog jezika.
Ali bez brige, ništa se neće promeniti. Novinari su rekli svoje, to je slikano i snimljeno i za dva dana će biti zaboravljeno. Ovaj neće biti smenjen, jer i nad silom ima sila. Tviteraš i bloger će i dalje biti uvređeni, jer oni #ne #kleče, onaj većinski deo novinara će i dalje voditi jutarnji i sportski program, prenositi vesti i uređivati emisije u formi jedan-na-jedan gde će se baviti bitnijim temama, a onaj najbitniji deo, oni ljudi koji čine samu srž i suštinu ove profesije će ostati u zapećku i ćošku, jer je njihova istina nepotkupljiva, ali isto tako i nepoželjna dresiranoj javnosti. U krupnom kadru će se opet naći nebitne ličnosti, koje su tu da lobiraju za svoje interese, a ono bitno će opet da im proleti pred očima dok teraju inat s potpuno nebitnim faktorima.
Ovaj tekst je paradoksalan, jer sam sebi uskačem u stomak, neiskusan sam i nisam novinar, i zato ga nemojte uzimati za ozbiljno. Uzmite za ozbiljno vaše lično i razumno mišljenje, a neka vam ovo posluži samo kao mala varnica i mali podsetnik na potrebnu gradaciju nekih stvari u društvu, na gradaciju koja biva degradirana usled potrebe zaštite i preuveličavanja ličnih interesa.
Tihomir Škara
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon