Aleksandar Danilović (Mr. Rabbit): „Superheroji su postali besmisleni likovi sa ekrana“

Sinergija mladalačkog bunta, šest različitih karaktera i ljubavi prema muzici, iznedrila je početkom meseca „Postmodernu komediju“, novi album valjevske hip-hop/fusion grupe Mr. Rabbit. To je drugi po redu album, objavljen dve godine nakon prvenca „Noćna luka brodova“. O kulturi, društveno- političkoj situaciji, kao i simbolici novih pesama, razgovarali smo sa tekstopiscem, muzičarem i frontmenom benda, Aleksandrom Danilovićem. 

Nedavno je izašao novi album „Postmoderna komedija“. Sam naziv albuma asocira na Danteovu „Božanstvenu komediju“. Slučajnost?

Hmmm da, mislim da je to slučajnost. Nema neke neposredne veze sa Danteom. Međutim, jednom prilikom sam spomenuo Dantea kada je kazao: „neka ostave svaku nadu iza sebe koji ovde ulaze“. To bih rekao i za naš album. 

Zbog čega onda album nosi naziv „Postmoderna komedija“?

Ovo vreme u kome živimo mene prosto podseća na komediju. Zato smo pokušali da kroz jedan simpatičan, zvučan naslov kažemo nešto o našem okruženju, o ovim našim prostorima koji su vazda, kako komični, tako i tragični.

Ali sama komedija, u klasičnom smislu, označava delo sa srećnim raspletom. Znači li to da treba da se nadamo nekim boljim vremenima?

Moramo se nadati, inače bismo bili u gadnom ćorsokaku. Recimo, pesma kojom se završava album je ipak na neki način optimistična, ima neku svoju pozitivnu simboliku.

U pesmi „Superheroji“, sa novog albuma, govorite o nekim zaboravljenim herojima uz koje su odrastale gomile mladih i učile se nekim pravim vrednostima. Ko su današnji superheroji?

Ta pesma je više kritika naše današnje potrebe da sve vreme tražimo neke superheroje koji će „čas posla“ rešiti naše probleme. Tj. rekao bih da stalno tražimo izgovore kako bismo sa sebe skinuli odgovornost, nebitno da li je to bežanje u duhovnu sferu ili bežanje ka nekom vođi, nekom „instant mesiji“, nečemu što će rešiti problem bez našeg „ustajanja sa stolice“. A kada govorimo o današnjim superherojima, bojim se da su to postali raznorazni „besmislenjaci“ sa ekrana.

Kada pričamo o vrednostima, postoji li u bendu neka glavna koja kojom se vodite?

Sigurno da postoji. Pošto se dugo znamo, naše prijateljstvo je nešto što nas drži zajedno,ali i sama želja da stvaramo muziku, te da od svega toga pravimo neku smislenu celinu... Otprilike, ta naša želja da budemo kreativni je nešto što nas održava na putu kojim smo krenuli.

U istoimenoj pesmi oštro kritikujete vladajuće elite praveći analogiju sa Orvelovom „Životinjskom farmom“. Koliko javna kritika, budući da nije dobrodošla u Srbiji, može da dopre do onih na „vrhu“?

Mislim da nije uopšte poenta da ona dopre do njih. Prosto, ja sam srećan kada neko to čuje i zastane da razmisli. Suludo je kada neko ko se bavi muzikom ili bilo kojom drugom vrstom kreativnog posla, veruje da može nešto epohalno da napravi. Pogotovo danas. Međutim, ono što realno može da učini, jeste da podstakne na razmišljanje, na postavljanje pitanja. Jedino ako se napravi taj lanac radoznalosti možemo da kažemo da smo izazvali neku reakciju vrednu pažnje. E sad, budući da je naš poslednji album izašao skoro, nemam neku sliku o tome. Ipak, možda i ne bismo radili sve ovo da ne postoje određeni ljudi kojima se to dopada. Na primer, sećam se da nas je jedna naša poznanica nazvala „ekipom mladih ljudi koja postavlja pitanja“, što je opet podsticaj za nas da nastavimo da se bavimo ovim poslom.

Istraživanja, ali i opšta slika društva, pokazuju da je u našoj zemlji sve više mladih koji su apatični i apolitični. Zbog čega je to tako?

Verujem da je to ovde kod nas posebno rasprostranjeno zbog toga što su ljudi razočarani. Kada se kod nas spomene politika ili bilo koja druga vrsta društvenog angažmana, to obično ljude asocira na kriminal, korupciju, na razne malverzacije i slično. Rekao bih da obični ljudi ne žele da budu deo toga. Nažalost, iskustva pokazuju da i onaj mali broj entuzijasta, koji su želeli da se upuste u neku priču menjanja sveta na „legalan“ način, završava na kraju tako što se i oni sami uklope u matricu i postaju deo bolesnog sistema.

I sami ste politički aktivni ili je isključivo muzika vaše oružje protiv tog „bolesng sistema“?

Nisam politički aktivan, u smislu u kom se to danas shvata, niti imam neku nameru da se politikom bavim na taj način. Najpre pisanje, a onda i muzika, su nešto što mene interesuje. Igrom slučaja, naš poslednji album ima takvu tematiku. Jednostavno, u tom trenutku su postojale neke veoma aktuelne i zanimljive društvene i političke teme. Poređenja radi, prvi album se u tom smislu dosta razlikuje, jer ima malo tih aluzija na društveno političku situaciju u kojoj živimo. Zapravo, mi tu samo svoj bunt samo pretačemo u muziku i tekst.

Budući da ste tekstopisac, ali kompozitor i vokal u bendu, na koji način vidite sebe- kao pesnika ili muzičara?

Ne mogu za sebe reći da sam baš kompozitor... Pomalo sviram i onda se tako javljaju neke ideje... Ljudi iz benda se zaista time ozbiljno bave i onda oni od tih ideja naprave pesmu. Tako da ja u principu volim da pišem, to radim dugo i tu bih sebe tražio. 

Rođeni ste početkom devedesetih, vreme koje je Rambo Amadeus označio svojom čuvenom kovanicom „turbo-folk“, kao opšte stanje duha u koje je zapalo društvo na našim prostorima. I posle više od četvrt veka, možemo sa pravom reći da je takva klima i danas uveliko prisutna. Kako se konačno izboriti protiv toga?

To je kompleksno pitanje na koje su mnogo pametniji pokušali da daju odgovor. Iz mog ugla, to nije slučaj samo sa muzikom. Mi se sve vreme vrtimo u krug i konstantno jurimo za raznim stvarima koje vode jednostavnoj vikend zabavi, nebitno da li je u pitanju kulturno, političko ili neko drugo okruženo. Sve svodimo na to da nam bude što lakše u životu sa što manje truda. Danas sve funkcioniše po principu upotrebne vrednosti tj. da li to nešto sutra može da donese novac. Ne znam, možda bi kroz neke vrste angažmana i interaktivnih radionica mladi ljudi mogli da se podstaknu da krenu ili da nastave da se bave raznim kreativnim aktivnostima.

Kada ste pomenuli upotrebnu vrednost, to znači da, kada je u pitanju bend, nemate nameru da vam to bude jedan od izvora zarade?

Bilo bi super da je naše društvo ono u kojem svako radi ono što ume i voli i da zarađuje od toga. Mislim da je danas, posebno kada su neki alternativni žanrovi u pitanju, promašaj verovati da se od toga može „jesti ’leba“. Ovde i mnogi veći bendovi muziku posmatraju kao neku vrstu „skupljeg hobija“. Svako je još nešto sa strane. Nikada ne bih želeo da dozvolim sebi da mi muzika bude primaran izvor prihoda. Tada ne bih mogao da radim ono što volim, jer bih stalno razmišljao da li će se to svideti potencijalnim „kupcima“.

Student ste teologije, pa možda i ne čudi što su u vašim pesmama, kao što je i pesma „Manifest“, prisutne religijske teme. Kakav je danas odnos mladih ljudi prema religiji?

Budući da živimo u savremenom svetu, gde je i religija izgubila tradicionalno mesto, direktna posledica je da se tom temom ne bavimo mnogo. Međutim, kada je moje lično iskustvo u pitanju, znam dosta mladih koji promišljaju o tim temama, pozitivno ili negativno vrednujući religiju, ali uglavnom vidim da promišljaju. U današnjem svetu veliki problem je što su ljudi dosta neinformisani kada su u u igri religijska pitanja. Posebno na našim prostima, ljudi koji su akademski građani su jako neobrazovani u tom pogledu. A svi su vazda stručnjaci...

Naravno, na poslednjem albumu ima i ljubavne tematike. Koju poruku nosi „Ljubavna pesma“?

Ta pesma je veoma simpatična pošto nema neki preterano dubok smisao, osim priče da ljudi rastanke, sa nekim ili nečim, generalno doživljavaju veoma dramatično, kao neku „mini apokalipsu“. Eto, možda bi satiričan opis jedne takve situacije, s porukom „ustani, život je samo jedan“, bio smisao ove pesme. Naravno, legitimno je i ako to neko doživi na sasvim drugačiji, sopstveni način. 

Praveći osvrt na 2013. godinu kada je počeo aktivan rad sa bendom, iako zreliji, vidi se da ste ostali dosledni svom stilu. Hoćete li nastaviti u istom pravcu?

Drago mi je da se vidi ta neka veza između prvog i drugog albuma, budući da je prvi album počeo da nastaje kad smo bili sedamnaestogodišnjaci. Ali ne znam, mislim da to zavisi od osećanja koja su prisutna u datom momentu. Svako od nas sluša žanrovski drugačiju muziku, pa svako donese nešto svoje. Naravno, trudimo se da ne budemo previše šareni pa da pesme zvuče nabacano. Prosto, ta neka međusobna „kontrola“ na probama dosta pomaže, jer ako neko krene da previše improvizuje u nekom nekonstruktivnom pravcu, onda ga ostali vrate. A što se tiče našeg daljeg rada, ideja za nove pesme ima, to stalno lebdi u vazduhu. Ono što je sigurno jeste da je spot za pesmu „Manifest“ snimljen, treba da se pojavi za nekih mesec dana... A planiramo i malo da sviramo.



Intervju priredila: Aleksandra Popović

Podeli sa prijateljima:

Povezani tekstovi