Obećao sam sebi da ću u novim kolumnama prestati da mračim i da ću se malo više posvetiti vedrijim stranama u muzici. Te „vedrije“ strane sam ipak ostavio za recenzije dobrih albuma na koje sam naleteo u poslednje vreme, a ovde ću da smaram čitaoce svim negativnim pojavama koje mi idu na onu stvar.
Suština našeg (nazovi) posla je uglavnom pisanje recenzija muzičkih albuma. Postoje dve vrste albuma o kojima zapravo pišemo. Prvi su oni koje mi „iskopamo“ i dopadnu nam se pa odlučimo da ih uz koju lepu i objektivnu reč „poguramo“ i predstavimo čitaocima, dok su drugi oni za koje dobijemo molbu, zahtev ili preporuku da preslušamo i uradimo osvrt. U jednom tekstu od pre par meseci, rekli smo da takva izdanja recenziramo isključivo sa nosača zvuka i to i dalje ostaje na snazi. Da se ne ponavljam, onaj ko želi „naše vreme“, moraće da se odrekne i malo svog, tj. da nam album lepo pošalje u čvrstom formatu. Nema ljutiš. Niti neko vas tera da to šaljete, niti mi MORAMO da to pišemo.
Sad dolazimo do centralne teme – recenzije. To što je neko poslao album, ne znači i da nas je podmitio, odnosno, ne znači da uvek treba i da dobije recenziju prepunu hvalospeva, bez ijedne zamerke. Ono što mi možemo da garantujemo je da će taj CD ili ta ploča (ili kaseta, što da ne) imati primarni tretman. Takvim radovima ćemo maksimalno posvetiti vreme za preslušavanje i tek nakon višednevnog slušanja i analiziranja, pristupićemo pisanju. Od nas ne očekujte recenziju gde se kažu dve rečenice o albumu, a petnaest o biografiji benda i faktografskim podacima koje svako može pronaći na internetu. Namerno ovo pišem, jer sam primetio kako to radi jedan stariji (izuzetno cenjen) kolega kome iz pristojnosti neću da pominjem ime. Takvi tekstovi ne služe ničemu, osim „ložačkim“ bendovima, koji će se pohvaliti na sav glas kako im je album recenzirao „taj i taj“ kritičar. To što u stvari nije napisao ništa konkretno, to je već njegov i njihov problem.
Da rezimiram. Naše recenzije se neće svoditi na biografisanje i nabrajanje „koje pesme su nam se dopale“, već na objektivno sagledavanje albuma kao celine iz više različitih uglova (tekstualni, instrumentalni, produkcijski, estetski, ilustrativni, inovativni i sl.). Nije nikakvo kurčenje, samo mislim da treba napraviti razliku između pojmova recenzije i preporuke. Normalno, mišljenja i stavovi koje mi izvedemo nisu aksiomi i neosporivi sudovi. Zbog toga se i piše i raspravlja o muzici, i generalno o umetnosti.
U poslednjim brojevima fanzina imali smo par albuma koji i nisu naišli na preterano oduševljenje recezenata. Bilo je bendova koji su sasvim normalno prihvatili kritiku, a najveći deo je ignorisao ono što smo pisali, tj. nisu hteli da se „pohvale“ našim tekstom na Fejsbuku. Lično mislim da je to i najosnovniji razlog zbog koga „kukamo na scenu“. Mnogo je dobrih i kvalitetnih muzičara, javlja se dosta kreativaca, ali, normalno da takvi ne mogu da se izdignu iz proseka kad postoji samo jedna vrsta kritike – „hvaljenička“. Kad otvorim domaće portale, ja dobijem utisak da je naš rokenrol jači od britanske scene sedamdesetih i osamdesetih. Jebote, sve je vrhunski snimljeno, sve razbija, svi pune koncerte, svi svakog jebeno hvale. Novinari bendove, bendovi portale i tako u krug. I onda prelistaš Facebook stranicu jednog ispodprosečnog benda (kojima smo uzgred recenzirali album) i vidiš sve same hvalospeve, a sviraju muziku koja je prežvakana u poslednjih trideset godina. Voleo bih da su ti momci podelili i kritiku koja nije baš na njihovoj strani, ali, to ne dolazi u obzir. Lepše je upijati lažne pohvale i živeti u iluziji kako si nenadjebiv, nego saslušati i prihvatiti iskrene zamerke od kojih svi možemo imati koristi.
Mi fanzinaši i amaterski novinari smo uvek tu da svakog podržimo. Međutim, ako iz dana u dan sve odreda (i neosnovano) hvalimo, onda se postavlja pitanje – čemu muzičko novinarstvo? Ako treba da sedimo i samo prenosimo šablonske marketinške vesti: ko je šta snimio, ko je šta najavio i gde ko svira… onda bolje da svi kolektivno prestanemo da radimo. Za koji moj se recenziraju albumi i pišu izveštaji sa koncerata kad unapred, i pre otvaranja linka, znaš šta je napisano. „Album je odličan, svirka je bila preuspešna jer je pet bendova ’pokidalo’ na bini.“
Kad se vratim unazad, tekst je zaista ispao prepotentan. Znam da ću nakon ovoga dobiti etikete kao: „klinac za tastaturom, mnogo sereš, ’ajde ti odsviraj nešto bolje“. Ne znam. Priznajem. Međutim, to je isto kao kad bi fudbaler rekao Murinju: „ne soli nam pamet – u životu nisi šutnuo loptu“. Verovatno sam opet promašio poređenje, ali, nije ni potrebno. Verovatno je i tekst uzaludan. Uostalom, sve sam rekao već u naslovu.
Dejvid
* Kolumna objavljena u 5. broju Principa >>>
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon