Presing – "Neurokrem"
Released 19. 12. 2014.
Label: Amonnite Records
Genre: Alternative / Rock
Review: Desya Lovorov
Zaista je retko nabasati na bend za koji možeš da kažeš da zvuči krajnje čudno za naše uslove, nikako ih klasifikovati, uhvatiti ni za glavu ni za rep – što i nije nužno. Problematične devedesete su ipak iznedrile nešto što valja, a to su srpski alternativni sastavi, od kojih neki i danas praše, a neke je, boga mi, progutalo vreme. Presing je jedan od živućih organizama, koji neprestano evoluira, ne prepuštajući se trendovima, niti se nešto upinju medijski po svaku cenu. Svesti njihova muzička ostvarenja pod neki žanr je, blago rečeno, sizifovski posao, tako da neću gubiti vreme ni sebi ni vama sa faktografijom.
Ono što me posebno vuče njihovim pesmama jeste hiperekspresivna lirika, o kojoj ću kasnije. Kiza je, po mom skromnom mišljenju, bolji pesnik nego pevač, ali i njegove vokalne egzibicije imaju svoje čari, pečat na krajnje nesvakidašnji tretman emulgujućeg funk-a i alt-rock-a. Toga ne manjka ni na "Neurokremu". Uspeli su da zvuče sveže, "ispeglano" minimalistički, gitare, ritam-sekcija – savršeni, sve se začuđujuće aritmički uklapa (u svakoj numeri), gostujući svakidašnji i nesvakidašnji instrumenti pridaju emotivnost njihovim numerama, a svoj doprinos su dali i Zoja Borovčanin, primadona benda Lira Vega i mladi klasičar Pavle Popov.
Kad sam video da su objavili spot za "Zvona se uklapaju sa suncem", znao sam da tu nisu "čista posla": uz ono što sam ranije naveo, upliv raznih derivata elektronske muzike neprimetno čačkaju po sluhu prilikom preslušavanja; dub sa prstovatom psihodelije, nu-jazz-a, ali sa očuvanim kosturom njihovog viđenja rock'n'roll priče. Međutim, imao sam, a imam i dalje utisak da je album izgubljen u vremenu, zbog te neke patine, atmosfera pesama je kao u starijim filmovima, ne umem da objasnim detaljnije – zamislite neki malo artistički nastrojeni francuski film iz sedamdesetih; soundtrack je tu, jazziran i bezvremen. Kao "Mađarski fank", bonus za nas iz Vojvodine.
Da se vratimo poetskom sloju – Kizin 'talkin' blues' i povremeni slet u sazvučnu harmoniju sa delom pesme (do panja phaser i 'Drvo je olujaaa' – genijalni smeh), ne može se tek tako prevazići. Stihovi su situacionistički, sa gordom kapom nadrealizma u svakodnevnim životnim previranjima, najčešće upućeno, reći ću, ženskom entitetu. Moguća su i druga tumačenja, naravno. Pored živosti njegovih metafora, tu je i jaki duh i odsjaj života među zgradama, na asfaltu i skučenom prostoru za razmišljanje. Sad bi neko rekao da ne sluša Presing zbog lirike, viđenje ti je boli glava. Baš zato prepuštam palicu njima, da se ta impresija doživi samim slušanjem, a ne da ja naklapam i favorizujem bilo koju numeru sa albuma - izvolite preslušati ceo album, od sjajnog omota, do poslednjeg tona. Ovakvi albumi se retko sreću u Srbiji.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon