Postoje one koje sami sebi postavljamo, a takođe i one koje nam se nameću. Slabi i lenji zovu ih zidovima, ali su to ipak samo linije. Granice, uslovno rečeno. Problem kod prvih smo mi sami, dok kod ovih drugih, ljudskost ovekovečena pohlepom svojstvenom jedino našoj vrsti. Kod oba modela je zajedničko to da mogu biti vezane za moral, karakter i potrebe.
Rođenjem smo postavljeni između dve linije, među naših roditelja zasluženu ili nasleđenu poziciju. Budemo savetovani da se krećemo među njima, ali nas priroda i potajna želja obazrivih ali i pohlepnih nam roditelja tera da pređemo ovu ispred u našoj generaciji čime bi narednoj ponudili višu startnu poziciju. Dobijamo informacije da uvek imamo u vidu situaciju oko sebe, da ne rizikujemo, da budemo podli baš kao i drugi što su i lagano druge guramo u polje ispod, iza leđa nam linije. Da! Govorim o malom čoveku, večnom pripadniku nikada postojeće srednje klase, čoveku koji se samo rađa otvorenih očiju a živi i umire iza samopostavljene ili nametnute mu magle.
Zamislite jednog psa koji obilazi svoju teritoriju svakodnevno, ponjuši je, zapiša i vrati se svom domu. Da taj pas to čini tajno bilo bi razumljivo da pojma nemamo, međutim njega u šetnju svakodnevno izvodi njegov „najbolji prijatelj“, čovek. Ono što je mogao veoma brzo da shvati je to da isto to žbunje, iste te bandere i isto to drveće pas njuši i popišava ponovo i ponovo, svestan toga da isto to čine i drugi pripadnici njegove vrste. Čovek, pohlepan i nedojebiv zapiša svoje i uporno ga brani i od sebe samog, spreman da pogine, spreman da ga nema, a popišano da ostane samo njegovo. Ispred ove linije cilja tom malom pripadniku „srednje klase“ tumaraju neki drugi bolidi, uzori ovima u polju ispod linije. Uglavnom su to „ugledniji“ pripadnici naše vrste. „Obrazovaniji“ i sakriveni iza uniformi koje samo pripadnici klase ispod vide. Imaju bolju poziciju ali je slabije i brane. Redovno zapišavaju svoje teritorije i manje se obaziru na mogućnost preotimanja iste. Shvataju kako one ispod i njihove težnje tako i one ispred i kako ugoditi njima. Ne, ni oni nisu „srednja klasa“. Sa pozicije koju ovi imaju, lako se prelazi na polje ispred jer je već podosta naučeno, ali sa iste te pozicije se lako i pada ukoliko se usredsređeno ne koketira kako sa klasom ispred tako i sa klasom ispod. Klasa ispred treba znati da joj se može biti od koristi ukoliko vas prigrli, a klasi ispod treba dati do znanja da joj se može pomoći da bude uvučena u vašu ali bez da joj se pominje da joj ustupate mesto zbog prelaska u klasu gore. U suprotnom vam neće duvati u leđa jer su pripadnici te izvikane „srednje klase“ najbedniji, najsebičniji i najljubomorniji stvorovi koji hodaju ovim svetom. Na sledećoj liniji nailazimo na zaista obrazovane i vredne pripadnike naše vrste. Na prvi pogled oni su ono čemu treba težiti, međutim... Genska veza ih jebe. Neki od njihovih prethodnika u naslednoj lozi je preskakao linije k’o devojčice lastiš, pa ovoga to ganja i mori. Unutra je svestan svoje malenkosti dok izvan blista u svom veličanstvu. Ovi ispod vide njegovu spoljašnost dok oni ispred njegovu unutrašnjost. Sa te pozicije se najlakše pada a najteže ide nagore. Ovi odozgo ih već ne primećuju a oni odozdo tek ih neće primećivati.
I naravno, dolazimo do onog polja kome se sa razlogom zavidi. Moć! Pripadnici ovog polja su čistači polja ispod, ali samo polja ispod jer ono ima veze sa svetom koji ovoj klasi daje vetar u jedra. Oni ubijaju iz dosade ili tek zbog zabave. Lovci na retke životinjske vrste i oni koji će samo uperiti prstom na pogrešne u vrsti kojoj mi pripadamo, a posao ćemo već sami završiti. To je klasa koja ne gleda vesti već ih stvara. To je klasa koja sme i može jer joj je dozvoljeno. Bogovi? Ne. Nisu. To su još uvek ljudi, ali s tim da oni nisu žrtve kulturalnih i drugih nasleđa koja nas muče. To su ljudi izvan sistema. Izvan merila. Izvan vidika. Naravno da takve niste sreli na ulici. Sad bar znate zašto je to tako. Naravoučenije je da ono što mi bi oni već mogu. Pomenuo sam ovde tek nekoliko klasa koje tumaraju tu i tamo po mojoj „avliji“ kao rezultat toga da hodam otvorenih očiju i svesti, ali postoji još mnogo drugih linija koje namerno ili slučajno nisam napomenuo. Među određene linije nas ne stavlja odnos prema i sa određenim, već naša volja. Možete, ako smete, tumarati po većini napomenutih polja, posmatrati naopakosti članova istih i ostajati potpuno po strani, imati samo svoj svet. Verovatno se to zove „socijalna nepodobnost“ ili pred odstrel „sociopatija“.
Bilo kako bilo neki još uvek hode. Svesni. Možda ste se priupitali ima li dalje od poslednje pomenute klase? Ima. Evo primera: Po statističkim podacima iz 2010. godine, 388 osoba su bili vlasnici polovine svetskog kapitala. Međutim, po istraživanjima iz 2015, samo 62 osobe! Ako se nekada priupitamo ko nas ustvari ima, iskorištava, jebe, možemo pomisliti na nekog od tih ljudi ili da smo jednostavno sa druge polovine planete.
Nenad Gvozdić CW2
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon