Retro recenzija kultne kompilacije SVI PROTIV SVIH (1998)

10:35

Svi protiv njih – okova muzičke zatucanosti

Jedini razlog zbog kog mi je drago što sam svojevremeno učestvovao u TV kvizu "Upotrebi klikere" su CD-ovi HiFi Centra, trofeji moje praktične upotrebe, khm, znanja. U to vreme sam besomučno slušao nu metal (!), prevashodno Korn, Static X i Slipknot, nosio majicu Korn-a u petom razredu i slično. Tada sam shvatio da sam zapeo u kolotečini. Pored toga što sam slušao mahom sve ćaletove ploče, u rasponu od Simon & Garfunkel-a, Jean Michelle Jarre-a do Motorhead-a i Iron Maiden-a (raznovrsno, jašta), trebalo mi je nešto novo, da mogu sve razumeti, iako mi engleski jezik ni tad nije bio stran. 
Uzeo sam disk u ruke sa fontom 'Politike'. "Paket Aranžman"? Znao sam za onaj prvi, novotalasni, ali šta je ovo? "Svi protiv svih", Goli otok, strip-junak Batman i još jedan? Ništa mi nije bilo jasno sem zaštitnika Gotham City-ja, sve dok nisam ubacio disk u plejer... A onda - muk. Snimak slab, masterizovanje CD-a izgleda otišlo po kurcu, otpanjio sam muziku, keva sere, neki Tozza najavljuje šutku, krljanje, kreće muzika, a ja se sve manje mrštim i pomno slušam, gutam/razabiram, cerekam se na doskočice, pištanje binske opreme i opasni zvuk punk-a i boga mi, hardcore-a. Nisam do tad čuo za bendove sa diska, sem Goblina, zbog obrade Videosex-a. Hm. Nešto tu ne štima. Znam da je Pekinška Patka 'punk,' ali sam zanemario činjenicu da je punk mnogo više od puke zajebancije. Distorzične gitare razvaljuju, bubanj šije, a nije metal?! Oblio me hladan znoj, jer sam nagonski krenuo da skačem u stilu za koji sam kasnije saznao da se zove 'pogo'...

Nakon drugog, trećeg preslušavanja, znao sam sve tekstove naizust. Euforija. Prebacujem pesme na računar, da se ne izliže disk, normalno. Urlajući (u sebi, ipak sam ja fino dete), otkrio sam Ritam Nereda, Gobline, koji su tad zvučali kao gromade, a ne FESTIVALSKE SISE (nemam ništa protiv, ali da se zna), titoshizoidni post-punk Trulu Koaliciju (plakao i ja za Sekuritateom, ne znajući zašto), nadrkane Oi! komedijaše Direktore (slava pivu!), ska-punk energiju G.B.B. (Jamajka? Šta? Đuskanje), autentične i nažalost kratkovečne bendove srpske scene KBO! (bekeljenje uz Vujin umilni vokal i fantastične tekstove), Zvoncekova Bilježnica (fenomenalni! od A do Š), Mr. No (ju-hu!), Love Hunters (momenat kad Mumin kaže u pola sekunde "Živeli 100 godina!" i prejebene solaže), Daltones (MENE VODE BLEDA LICA!) i URGH! (baš tad nisu bili u grind fazi, to sam naknadno saznao. ERUPC'JA!) - svaka pesma je imala svoju draž, komični momenat ali i gorak ukus u ustima kada istina izađe na videlo i kad pustiš da to malo "odstoji", ti sazreš i shvatiš da si bolji čovek zbog toga. Živa istina. Od tada pažljivo preslušavam sve što mi padne pod sluh, bilo aktivne, a još više neaktivne bendove. 

Za kraj moram reći svima njima: hvala vam, hiljadu puta hvala na pesmama! Disk je i dalje živ i funkcionalan i čeka pogodni trenutak, u svrhu edukacije potomstva.

Desya Lovorov
Recenzija objavljena u 4. broju Principa

Podeli sa prijateljima:

Povezani tekstovi

Previous
Next Post »

2 коментара

Write коментара
10. јануар 2016. 13:30 delete

Ovaj na stranici "Politike" mi lici na onog Medenicu, kapitalistickog poltrona

Reply
avatar