Nismo navršili ni godinu dana postojanja, a već sebi dajemo za pravo da kukamo. Ne valja nam ovaj, ne valja onaj, ovog možemo da objavimo, ovog ne možemo, a i nećemo… Da ne bih previše zavlačio, evo o čemu se radi.
Nakon tri (neskromno govoreći) veoma uspešna broja, te napretka u sadržajnom i vizuelnom pogledu samog časopisa, posvetili smo pažnju i oglašavanju putem interneta, što bi trebalo da popuni prazan hod između izdavanja dva broja. Mejlovi svakodnevno stižu i to nam zaista imponuje, ali, nažalost, ne možemo svaki tekst da objavimo (bilo na internetu ili u samom časopisu). Neka ovo bude PODSETNIK, UPOZORENJE, SAVET, PREPORUKA (ILI KAKO VEĆ HOĆETE) ZA SVE ONE KOJI ŽELE SARADNJU SA NAMA.
1. Širenje vesti
Snimili ste pesmu, spot, album; zakazali ste svirku, organizujete festival, književno veče ili nešto deseto. Želite da to objavimo? Hoćemo. I to svakom. Bez izuzetaka. Što bi rekao jedan moj cenjeni kolega, internet sve guta i mi nemamo pravo da na osnovu ličnih afiniteta bilo kome uskratimo promociju. Na kraju krajeva, vest nije isto što i recenzija, tu se ne bavimo kritičkim sagledavanjem urađenog, već samo informisanjem čitalaca.
Ali, kad vam već izlazimo u susret, onda, olakšajte nam. Slanjem YT linka za pesmu i zahtevom „e, objavite to, značilo bi nam“, od nas ćete dobiti samo „seen“ (do skoro smo i odgovarali svima i upućivali šta i kako, ali, više to nećemo). Vest treba da sadrži bar 4-5 rečenica, ko ste, šta svirate (ili stvarate), šta ste do sada uradili, jednom rečju malo biografskih podataka o vama i vašem bendu. Zatim, nije loše poslati par fotografija (benda, omot albuma, ili plakat za svirku), čisto da mi ne zeznemo, jer desi se da u vest stavimo fotku sa starom postavom i tako se bez potrebe diskreditujemo. Slično važi i za najve svirki. Link za „event“ na fejsbuku nije vest. Osim standardnih podataka: „ko“, „gde“ i „kad“, nije loše da se to obogati i zanimljivim informacijama o učesnicima koje bi ljude zainteresovale da dođu na vaš događaj. Ovo opet ide vama u prilog. Mi možemo „guglati“ i tražiti sve te informacije za bendove kalibra Hladnog Piva, Goblina, Trule Koalicije (uzimam za primer) koji su ostavili nekakav trag, ali, za nekog ko je juče počeo da svira, to ne možemo, a i nemamo vremena. Od ovoga ne jedemo ’leba, nismo ni neka humanitarna organizacija, niti nas ko obavezuje da mi to moramo da radimo za vas. Ne moramo mi ništa. Ako vi sami ne želite da predstavite svoj rad, niko vas neće vući za rukav i preklinjati. Imate slobodan prostor na našem mediju u svako doba dana i noći. Pa izvolite. Smarajte nas non-stop, uvek ćemo vam izaći u susret, ali, ne zaboravite: #info, #biografija, #fotografije, #linkovi. Još nešto za dodati, urednici često vise na internetu, ali takođe imaju i privatnih obaveza (kladionica, kafana, i ostalo), tako da nismo baš često raspoloženi da se sa vama prepisujemo o stanju na sceni, kako ste potlačeni i kako smo mi jedina svetla tačka. O tome su mnogi već pisali, tako da je nepotrebno da neko od nas sa vama tračari o bilo čemu kroz poruke.
2. Recenzije (muzičkih albuma, knjiga, stripova, drugih fanzina)
Već smo se smorili bogaoca pričom kako od ovoga ne zarađujemo ništa. Nakon prvog broja bili smo u dvocifrenom minusu (bezazleno), a nakon drugog u trocifrenom. Tako je bilo do sad, tako će biti i dalje i nećemo više „kukati“ zbog toga. Kakve to ima veze sa podnaslovom „recenzije“?
Rekao sam iznad da recenzija (ili prikaz) nije isto što i obična vest. Pisanje recenzije svakako zahteva dosta više vremena od običnog „kopi-pejst“ teksta za neku vest. Recenzent mora na prvom mestu da se upozna sa autorom, njegovim minulim radom, zatim da pažljivo presluša (ili pročita) rad, o kome treba da piše, pa tek onda na kraju da napiše recenziju. Do sada smo imali blizu sto recenzija; od veoma dobrih, do otaljanih reda radi. Normalno, za to smo jedini krivci mi koji pišemo. Ali, svaka napisana reč bila je objektivna i imala je za cilj da prikaže delo na način koji će zainteresovati potencijalnog „konzumenta“ vaše umetnosti.
E, ovde moramo da napravimo filter. Do sada smo pisali o svim mogućim albumima za koje smo zamoljeni sa vaše strane ili koji su se nama svideli, pa smo odlučili da ih „poguramo“ uz koju lepu (ali i objektivnu) reč. Što se tiče drugih, o njima ćemo i dalje pisati, međutim, oni koji se jave i zatraže da recenziramo baš njihov album ili knjigu, neka pokažu bar malo uvažavanja. Ne znam kako će ovo zazvučati, ali, naši recenzenti ne mogu da pišu o milion „jutjub“ ili „bendkemp“ albuma koji nam svakodnevno pristižu. A i što bi. Ako želiš da se neko iscima za tvoj rad i da napiše tekst o tebi, pa možeš i ti da prežališ jedan disk (ili knjigu) i 50 dinara PTT-a da nam to lepo pošalješ. Pa makar to bio i narezan "Verbatim" disk. Da se razumemo, nije nama zinulo dupe za vaš CD ili knjigu, ali, svakako je znak ozbiljnosti i poštovanja, na prvom mestu, sopstvenog dela. Takvi radovi će kod nas uvek imati prvenstvo i njima ćemo se maksimalno i krajnje objektivno posvetiti. Nebitno da li se radi o izdanju starom deset godina ili o najgorem mogućem albumu ili napisanoj knjizi na celom ovom svetu! Znači, da rezimiramo – bez diska nema utiska.
3. Intervjui
To je stavka koju retko radimo i samo u slučajevima kad osetimo potrebu da intervjuišemo nekoga, bilo zbog aktuelnosti njegovog rada ili zanimljivosti samog sagovornika. Dakle, intervjue nam ne tražite, niti sugerišite s kim bismo mogli da ih pravimo. Ako ste mlad bend, nama zaista ne pada na pamet o čemu bi to previše pričali, a da to ne bude leksikonski razgovor, zato je bolje da vas predstavimo kroz vest, nego da radimo intervju koji ništa neće reći.
4. Izveštaji
Izveštaje sa svirki pišemo veoma retko. To nam je sekundarna delatnost. Nemamo profi fotografe i sličnu tehnologiju, tako da se ne upuštamo previše u te poduhvate. Onaj ko ipak zamoli da prisustvujemo njihovom događaju (u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Užicu…), rado ćemo se bez ikakve nadoknade odazvati (ukoliko u to vreme imamo slobodnog dopisnika) i uraditi pristojan izveštaj u pisanoj formi. Normalno, podrazumeva se da našem izveštaču omogućite bar „free“ ulaz, jer, poziv, „dođi mi na cert da izveštavaš i platiš kartu“ je u najmanju ruku licemeran.
Za kraj, čemu sve ovo, šta seremo koji đavo?! Kada radiš nešto ovako, dolaziš u kontakt sa velikim brojem ljudi, i mnogi misle da je tvoj posao jednostavan, jer smatraju da su oni jedini čije informacije prenosimo. Onda to umnožiti sa još dvadeset-trideset ljudi koji traže najavu, vest, recenziju, intervju, i dolazimo do stanja gde se urednici izgube u guglanju informacija koje ste lepo mogli da nam priložite i da sve teče mnogo brže i jednostavnije. Da se konačno razumemo, niko od nas nije kriv što se za vaš bend nije čulo, sami ste krivi jer ne umete da u etar pustite koncizne, jasne i potpune informacije. Ali tako je svuda, ne samo ovde, jer ako ne ispunjavaš bar neke minimalne uslove, ispadaš iz trke i za to si sam kriv.
Dejvid
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon