Neko je lupio pa ostao čitav kako je naše podneblje puno mladih, talentovanih ljudi koji imaju šta da kažu i pokažu. Pitam se koliko neko mora biti pometen da zaista poveruje u tako nešto. Talenti se nalaze u zanemarljivim tragovima, promilima, dok su svi ostali samo narcisoidni skakavci koje su masovni mediji podstakli i stvorili im lažnu iluziju da baš oni imaju šta da kažu, bez obzira što realno nemaju. Ubeđeni su da su baš oni ljudi od umetnosti, a da je onaj drugi talenat kraj njih beznačajan. S obzirom na to, ovih dana imamo sve više blogova, statusa i sličnih zabeleški sa treš sadržajem u vidu poezije, proze ili nekog tipa ličnog dnevnika. Neko će reći da to nije loše, samo neka se piše. Loše je, izuzetno loše. Zbog takvih entuzijasta koji svoj poziv shvataju izuzetno ozbiljno i poslovno, koji su spremni na krv i nož da brane svoje čedo, ovo malo pisane kulture što imamo se velikom brzinom pretvara u jednu ogromnu septičku jamu, i sasvim prosečan, kritički nastrojen čitalac, mora da roni na dah kako bi negde na dnu jame pronašao zlatni prsten koji se tu našao.
Začeće problema nastaje onda kada nečiji pokušaj izleta u književne vode biva nagrađen pohvalom. Znaš, ta reciklirana izreka uz dodatke prosečnih razmišljanja i opštih mesta zvuči sjajno, zašto ne napišeš knjigu? I onda nastaje haos, pojavljuju je sladunjavi blogovi, generičke priče, a žarište već ustaljenog problema ne predstavlja taj spisatelj, već njegova konzervativna publika. Oko svakog novog Bukovskog, ili oko svake nove Ane Frank javlja se i čitalačka publika u vidu porodice i prijatelja. Možete pretpostaviti pristrasni sud koji nastaje kada porodica ili prijatelji čitaju njihove tekstove, ma to je vrhunac pisane reči. Tek onda nastaje opšti haos i pometnja, ja pišem bolje od tebe, ja više patim, više proživljavam, tvoj tekst smeće, moj tekst za Nobela. Čitaoci dolivaju ulje na vatru jer čitaju samo svog pisca, svog prijatelja ili rođaka, i na tome se zadržavaju kao na jedinoj i jedinstvenoj istini i kvalitetu. Gore sam rekao da je loše što se masovno piše. Da moderni pisci ne supstituišu iskrenost za sujetu, ne bih imao takav stav. Da pišu ono što osete, a ne ono o čemu je moderno pisati, ovog teksta ne bi bilo. Uzmite čitajte malo njihove priče, iz svake knjige se može nešto naučiti, kakva god bila, tako kaže kineska poslovica. Dobro obratite pažnju na teme i opšta mesta. Svi žude za ljubavlju iz pedesetih godina, iz crno belog filma. Cveće, ljubavna pisma, šetanje kraj reke, čak su duže vreme moderni i suncokreti kao nekakav motiv. Hajde što 99% ljudi na suncokret gleda kao na poljoprivrednu kulturu i kultnu zanimaciju tokom seoskih utakmica, a ne kao na cvet, nego što taj suncokret dobija dublje metafizičko značenje ponosa i samodovoljnosti. Nemojte molim vas da se sramotite time, stihijski trpate u tekstove sve ono što potajno želite, a ne smete jer ste kukavice, i onda je ovaj okrutni svet kriv, rođeni ste u pogrešno vreme, osećate nekakav weltschmerz i slične munje. A na kraju krajeva, realno jebe vam se za sve navedeno, ne znate ni sami šta hoćete, sujeta i nesigurnost u sebe rastu, a pisana reč biva žestoko silovana i zloupotrebljena, dok je prosečni dokoni čitalac prevaren, zatupljen i iskorišćen na najbedniji i najprljaviji način.
Tu su takođe i poznatiji blogeri koji su već krupnije ribe, i koji se za razliku od sitnih tematski upućenih pisaca, razumeju u sve. Mahom su takvi blogeri i neki marketing/menadžment magovi, pa ćete kod njih pročitati kako se veštački uzgajaju pilići radi većeg dobijanja mesa od njih, kako tamo negde u Americi ako kupiš cipele sa greškom, vratiš ih, dobiješ druge, dobiješ povraćaj novca i mesec dana intimnog druženja sa prodavačicom. Takođe se razumeju u kvantnu mehaniku, antimateriju, reciklažu radioaktivnog otpada i sve goruće teme globalnog društva. Ako im se javi recimo stručnjak iz oblasti poljoprivrede i veterinarstva i kaže da je ono o pilićima glupost ili bilo ko sa osporavajućim argumentom za blogersku nauku, ovaj će ga nemilosrdno pokopati jeftinim intelektualnim skečom na relaciji „ja menadžer, ti sirotinja seljak“, samo da bi doživeo kratkotrajni ego boost (tako se to moderno kaže kad si glavni PR menadžer tezge sa lubenicama na putu Žabalj - Zrenjanin). Takvih je danas brdo na internetu, diplomirali su neke privatne Sega Mega fakultete, imali su odličnu finansijsku potporu da započnu neki magloprodavački biznis, i sada nama mentalnoj i finansijskoj sirotinji vrlo povoljno izlaze u susret i osvetljavaju nam put kako da se ponašamo i živimo u modernom neoliberalnom dobu gde pobeđuje najpametniji i najuporniji, a nikako onaj koji je svih četrdeset i kusur ispita položio preko uplatnice.
Da zlo bude veće, tu je i ona ekipa koja zaista ima kinte da izda knjigu. Nekad su pisci gulili deo tela kojim se sedi na stolici kako bi izdali knjigu, pisali su godinama, neki čak ceo svoj život, kako bi na kraju konačno uspeli da izdaju knjigu. Izdavač je bio najfiniji filter, koji je zaustavljao i mikroskopske čestice, te su često knjige koje su danas state-of-the-art pisane reči u prvih par pokušaja bile odbijane, nekad zbog žestoke konzervativnosti izdavača, nekad zbog politički nepodobnog sadržaja za to vreme. Danas uzmi uštekaj par stotina evra, i eto ti knjige, ko te pita da li štampaš svoje ili tuđe. Uzme tako neko pa iskopira citate koje voli, i kao napisao je knjigu, njegovo ime na naslovnoj strani. Susreo sam se tako sa knjigom čiji je recezent [sic!] profesor jezika i književnosti, a koji je u knjizi prevideo dvadesetak elementarnih gramatičkih grešaka i desetak jednostavnih logičkih, a za kontekst knjige izuzetno neoprostivih grešaka. I kad se javi neko ko čita, i kaže da to ne valja, dobije samo prekorne poglede i uvijajuća opravdanja kako to tako treba, kako nije dobro razumeo onu emotivnu poruku knjige. Onda kao sasvim prosečan čitalac postavljam pitanje – da li sam ja cepidlaka i budala što nekome rušim sneška ukazujući mu na greške koje jedan samoprozvani najveći pisac ne bi smeo ni u najluđim snovima da pravi, ili je kultura čitanja i kritike pala na najniže grane poznate civilizaciji? Bez trunke sebičnosti, glasam za drugi odgovor. I brdo takvih knjiga je danas u izlozima knjižara, po neverovatno bezobraznim cenama, dok neki mladi pisci, čije je pisanje dostojno njihovih godina, dobiju eto nekad priliku da objave svoj tekst na nekom sajtu ili u školskim novinama ili tako negde gde niko ne čita.
Smatram ovaj tekst sopstvenim kulturnim i obrazovnim porazom, jer kada bih shvatio da takvim umetnicima ne treba pridavati značaja, to bi značilo da imam mozga i onda ih ne bih čitao. Ovako se samo vrtim u krug. Čitaoci su počeli sve nekritički da posmatraju, usvajaju tuđe pisane stavove i poruke, a nepismenost i neobrazovanost tolerišu kao da se ne događa, kao da ne postoji, kao nešto što je sasvim legitimno i čak poželjno. Svedoci smo tihog kolapsa kulture, generalno pisane reči, ali bez brige, to što neko ima internet konekciju, zvanje akreditovanog blogera ili novca da ištampa knjigu nikako nije znak da će ostaviti neki trag ili da će time postići nešto više od lajka, šera ili tapšanja po ramenu.
Tihomir Škara
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon