"...Mi smo i dalje DEVO bend – pevamo o deevoluciji kod Soraba i o tome kako se na ovim prostorima uspelo čovekа pretvoriti u majmuna. Darvin, da je ovde kod nas, verovatno bi crk'o od muke. Čudi me jedna opšta letargija, jedno mirenje sa sudbinom, jedno pokoravanje i većinsko traganje za vođom.
Imaš i novu kategoriju bendova, tzv. "partijski bendovi" i o tome ne sme niko da priča jer će se zameriti sa mnogima. Popričaj malo sa organizatorima festivala pa će ti ako smeju reći da su prvi u redu sponzori sa svojim bendovima, onda partijski bendovi, pa onda menadžeri..."
Koji su ti utisci povodom izdavanja novog albuma "Beš muziku uz koju ne može da se igra"? Kako se desilo to da se album krčkao 3 godine?
Toza: Mnogo njih me pita zašto nismo do sada objavljivali ništa novo... Ja ih uputim na naš poslednji intervju u listu "X zabava", gde je naslov bio "Mentalni holokaust u Soraba". Tu je sve rečeno, samo nažalost još pre 18 godina i šta god da smo do sada pričali – ponavljali bismo se.
Mi smo i dalje DEVO bend – pevamo o deevoluciji kod Soraba i o tome kako se na ovim prostorima uspelo čovekа pretvoriti u majmuna. Darvin, da je ovde kod nas, verovatno bi crk'o od muke. Čudi me jedna opšta letargija, jedno mirenje sa sudbinom, jedno pokoravanje i većinsko traganje za vođom. Sve što sam tada govorio se nažalost obistinilo, ako ne i gore od toga. Da podsetim, rekao sam da će se rokenrol slušati u zemunicama. Rambo je čak dodao i nešto više – bendovi će plaćati publici da ih sluša ha ha ha (veoma mi je smiješan i zabavan).
Vuja je dugo radio aranžmane i produkciju u Češnjaku, hteo je da to ispadne perfektno i mislim da je tako i ispalo. Mislim da nam je to najzreliji album do sada. Pazi, mi radimo 28 godina i jedni su Ramonesi koji su ceo život pičili jedno te isto i nije bilo dosadno. Hteli smo da to bude drugačije od dosadašnjih albuma, ali da bude ipak to, malo eksperimenta i mislim da smo uspeli u toj nameri. Jedeš pasulj svaki dan pa dosadi, a kamoli da slušaš stalno isto. Vuja se baš potrudio... Ja često volim da kažem da on i Vranjković mogu da prave dobre albume na svakih šest meseci. To je neko "prokletstvo" vlastitog studija. Opustiš se i onda polako... Sada kada saberem koliko nas je to sve koštalo, zaboli me glava. Jer, bilo je mnogo dana kada se skupimo i krenemo, ali ne ide, pa radimo nešto drugo... okupi se ekipa, jedno piće, drugo, pa pileća krilca na žaru itd. E sad, pitanje je, da li se nešto za to vreme propustilo. Kao u onom filmu od Dragojevića: "Šta sam sinoć propustio – Ništa" (ha ha kakav je to film, taj Dragojević ima smisla za humor i baš je talentovan). Mislim da nismo ništa propustili, jer se ovde ništa značajno i ne dešava. "Staro sunce nema novih knjiga, samo jedan žuti tuberan". Ovo je neko naše viđenje svega od 1998. pa na ovamo.
Jednom prilikom sam radio neku priču sa našim velikim muzičarem za radio i kada sam mu rekao da ga mnogi bandovi kritikuju što je pokrao od svakoga pomalo, on mi je rekao: "Ko su bre ti bandovi, ko je čuo za njih; to su sigurno neki vlasnici privatnih akorda". E, mi smo vlasnici nekih privatnih akorda (smeh).
Prijatno me iznenadila muzička saradnja sa Petrom Janjatovićem, našim rock kritičarem, u singlu "Samo pravo". Kakav odnos imaš sa njim?
Toza: Ne znam u kom smislu si prijatno iznenađen. Zato što peva? Ali, otkriću ti tajnu. Jednom smo se našli u studiju Češnjak i posle petog pilećeg krilca na žaru, odlučio je da propeva. Pevao je on inače i ranije, na nekim promocijama posle deset piva, ali ovoga puta su pileća krilca u čika Vujinom umaku presudila. Ono što je on uradio sa "Ex YU rock enciklopedijom" je jedinstveno i to će ostati za neka daleka pokoljenja. Inače, pre neki dan smo nešto računali, da smo zajedno radili oko sedam tribina i promocija, što njegove knjige, što samo tribina, posvećenih rock muzici širom Srbije.
Ja sam zagovornik priče da sa ljudima treba stalno pričati, pričati i pričati i ići među njih, jer u tim razgovorima nema cenzure. Ono što čuješ na TV-u, te sindikalne razgovore na RTS-u, to baci u reku. Kakav bunt na RTS-u?
Mi vazda po Srbiji nosimo jedan stari TV minimatik marke Yunost (koji sam dobio na poklon od Ruske federacije) i omogućujemo ljudima da uživo gledaju TV program sa našim sadržajima i da shvate da je to neviđena hrpa gluposti, parola, propagande i govana. Zamlaćivanje naroda. Poslušaj malo pesmu Lokalne pizde – "Da li znaš da te noćas gledam?!
Tražio sam informaciju, ali nisam dopreo do nje, čak ni uz pomoć Interneta: ko je Zvoncek i šta predstavlja njegova bilježnica? Samo bez vrdanja, kakva god istina bila.
Toza: Ma to je stara priča, čudi me da nisi uspeo naći. To je priča o Zvonceku senioru – polu-stvoru koji je živeo u Puli u srednjem veku i završio je nestručnim rukovanjem, nekim aparatom za gašenje života. Bio je inače neshvaćeni pesnik – koprofagičar. Takvih je tada bila gomila, s tim što ih je sada još više, čak na svakom koraku. Od njega sam nasledio bilježnicu radova.
Ranije radove Zvoncekove bilježnice obično krste kao post-punk, jer ih mrzi da razmišljaju, ali meni lično, više je neki crossover post-punka i nekog sporo-metalnog riffovanja, uz obaveznu satiričnu notu svojstvenu tom vremenu. Šta misliš o metalu, opšte gledano?
Toza: Ja metal slabo slušam, mada sam gledao veliki broj svirki metal bandova i mogu ti reći da je srpska metal scena odlična.
Kad smo kod sporo-metalnog rifovanja, koja je fora sa pesmom "Aluvijalne ravni"? I šta si citirao na lajv snimku i delu kad uzvikuješ nešto na nemačkom?
Toza: Aluvijalne ravni su ravnice pored reka koje su nastale rečnim nanosima – narod to naziva naneti mulj, a mulj je nažalost kod nas nanet bespovratno; teško ga je sprati, a tek će se nanositi. Gde narod pljuje, tu reka teče!
Vizigoti su varvarska plemena to je poznato; varvari koji dolaze, dolaze i dolaze. Pročitaj malo studioznije pesmu "Dolaze, dolaze". Ta pesma ima skoro više od 20 godina i žao mi je što mi se tek sada puno ljudi javlja i kažu da su je tek sada ukapirali. Naše pesme nisu na prvu loptu i moraju se malo više "studirati".
Tu na live snimku uzvikujem ja štošta a izmedju ostalog i:
…Ich weis nicht,was sol les bedeuten /Das ich so traurig bin / Ein Marchen aus uralten Zeiten /Das kommt mir nicht aus dem Sinn…
Vuja sada često uzvikuje: "Fang das Kalb und die Kuh kommt von allein" (Uhvati tele i krava će doći sama).
Još kao klincu su mi se svidele tvoje najave pre pesama na živom albumu "Svi protiv svih". Kaži nam nešto o toj ulozi šoumena i delanju kao radijski voditelj, neku anegdotu ako si raspoložan?
Toza: Ja to ne bih nazvao šoumen, nikada o tome nisam razmišljao na taj način. Sve što pričam su tragikomične poruke, koje nekome zvuče duhovito, a nekome ne, mada je nažalost naša stvarnost najčešće takva.
Na Radio Šumadiji u Arandjelovcu počeo sam volonterski da radim tamo krajem 1988. godine, tako da sam radio skoro celih petnaest godina besplatno, verujući da dolazi neko bolje vreme, s tim što sam radio i na TV Suncu emisiju "Kako bubanj kaže", a posle opet na RTV Šumadiji emisiju "Buka u modi". To je vreme kada si imao tri radio emisije u Srbiji a kasnije dve-tri televizijske emisije o rocku. Pokrivali smo taj centralni šumadijski deo i uglavnom sam forsirao novu srpsku rock scenu kada su se pojavili ti centri po unutrašnjost: Kragujevac, Gornji Milanovac, Niš, Šabac, Subotica. Često kažem da je ta provincijska scena spasila ovu veliku, jer to ti je vreme raspada Jugoslavije i onih sranja. Sećam se da sam prvi u ovom delu Šumadije emitovao KBO, Ritam nereda i Bjesove. Imao sam sreću da sam na pravom mestu, u pravom trenutku.
Muzička redakcija u RTŠ tih godina, u kojoj su bili Ivica Drobac, Zoran Novaković i Zoran Simonović bila je jedna od najjačih u zemlji. Stvarno se emitovala opaka muzika i pravili smo odlične emisije. Bili smo uigrana ekipa: Drobac / Rz Brzotrz kako ga je prozvao Drago Borić, bio je čuveni rokenrol jatak tih godina. Žao mi je što iz te ekipe Zoran Novaković nije napravio neki veći uspeh, jer mu je mesto na mediju sa nacionalnom frekvencijom.
Tada je Aranđelovac posle više godina po prvi put bio obavezna stanica na muzičkoj mapi Srbije, jer su bendovi obavezno svraćali u Aranđelovac na promovisanje novih albuma. Tih devedesetih počeli smo intezivno da radimo svirke u klubu Doma omladine i mogu ti reći da smo krenuli sa 40, a završili sa 400 ljudi, nakon treće godine rada. Svi živi su dolazili i svirali, jer smo radili korektno i nikada nikoga nismo zajebali.
Publika mora da se neguje, da se regrutuje i navikava na to da u taj prostor dolaze bendovi; da plate kartu, da vide i čuju bendove koji dobro sviraju i na dobroj opremi... –tako da ugođaj uvek bude kompletan. Tih godina je Aranđelovac posle Beograda imao najviše svirki u Srbiji. Pravili smo fudbalske utakmice novinari – rokeri, zatim festivale i to su bili centralni događaji na muzičkoj sceni. Džaba ti baciš 50 000 eura na neki festival i to traje dva dana a cele godine nemaš ništa drugo pa ti ljudi bleje po gradu I čekaju sledeću godinu da pogledaju neki bend. Tako se publika ne stvara, a mora da se stvara, inače će da slušaju ono što im se nudi preko medija, a to su najčešće estrada i teška komercijala. Moraš im ponuditi makar mogućnost izbora, pa posle neka biraju sami.
To je sve trajalo dok nije stigao mulj iz nabujalih reka i jednoga dana sve to ukinuo, kao što je po pitanju rocka i šire, sve uništavano i brisano gumicom. Sistematski – ovde ništa nije slučajno. Rekli su mi: "Koga to više zanima" i "ajd u p… materinu". Eto takav primer sada imaš u RTV Vojvodina; došli ovi i rekli "ajte vi doma"! Sutra će doći ovi drugi i oni će ovima reći "ajte vi doma"! To što je neko svih godina radio dobro i imao nekakvih rezultata, koga zaboli za to. Mi Sorabi smo narod koji inače ima vrlo kratko pamćenje. Dalje od prošlogodišnjih litija i preslava ne pamtimo, možda poneko pamti kakve su bile pihtije, dalje ne. Eto, Radio Šumadija je postojao 50 godina, ali koga to više zanima. "Znaš sine, ako budeš dobar kupiću ti neku radio stanicu za punolestvo, da se zajebavaš" – tajfunska rođendanska čestitka. I tako sve u krug. Dakle, uvijek ista priča, što rekao čika Džoni.
Što se tiče anegdota, zanimljiva je priča za jednu takvu najavu iz KST-a kod Kize Batmana na "Paket Aranžmanu", gde sam rekao: "Ako budete glasali za nas moći ćete da piškite i kakite po ulicama, negde na Jugu ove naše napaćene, opustošene, pokradene, dezorijentisane i obezglavljene Srbije". Jedna partija je iskoristila taj zvučni zapis i emitovala non-stop u predizbornoj kampanji, u smislu, evo šta će se desiti ako budete glasali za one druge. Kučići mogu da kake, a vi ipak ne. To je valjda u skladu sa Rezolucijom koju smo potpisali – "Rezolucija o kakenju po ulicama u Evropi". Kažu, grad Pariz godišnje odvoji deset milona franaka za čišćenje psećih govana po ulicama, toliko mi ne odvajamo za odvodnjavanje a kamoli za komasaciju i kanalizaciju.
Koji su tvoji umetnički uzori, generalno, muzički, književni...? Malo "školsko" pitanje, ali neminovno.
Toza: Kako god da sam raspoložen mogu da slušam "Midnight Summer Dream", "Always the Sun", "Golden Brown" – The Stranglers. Pesma "Letnja noć" sa novog albuma, na neki način je omaž "Midnight summer dream". Tu prvi put uvodimo klavijature i ima priča o liku koji leži na krevetu kod psihijatra i priča o fenomenu subotnje večeri i onome što ga okružuje. Na kraju kaže: "Zato sa mnom, ne putuj u noć / tamo ispred nas je inače samo noć". Uvek mi je bio interesantan fenomen subotnje večeri, kada svi postaju besni, ludi – ljudi se menjaju. Ranije smo imali jednu stvar koja se tako i zvala – "Uzduž i popreko subotom". The Clash i The Ramones su naravno za sva vremena. Što se tiče pisaca, meni je na prvom mestu Erskin Koldvel, on je neverovatan.
Šta misliš o trenutnom stanju na muzičkoj sceni Srbije?
Toza: O tome bih mogao da ti ispričam "Rat i mir", ali u kratkim crtama – ona i ne postoji. Možda ti liči na emisiju "Tri boje zvuka" – onaj ko gleda sa strane pomisli kako je ovo sve ok, svi su veseli, opštenarodno veselje, a kada malo više zagrebeš videćeš da to nije tako. Tamo je jedino dobro što se svira uživo. Liči na bosanski lonac – sve zgruvano na jednu gomilu, od svega pomalo, po principu "kad nema kiše – dobar je i grad" ili "daj šta daš".
Postoje pojedinačna dešavanja, postoje festivali na principu "ko koga zajebe", a za scenu treba da postoje mnogi preduslovi, a pre svega tržište, kako muzičko, tako uopšteno govoreći. Danas imaš više festivala nego klubova.
Mnogi se pitaju gde je publika... Tu je, ali je otišla u drugom pravcu i sluša druge stvari. Razvodnila se. Nabrojati deset klubova u zemlji je misaona imenica; klubova ne kafića. O muzičkoj kritici ni traga; medijskoj podršci, diskografiji, autorskim pravima da ne trošim reči. Sada imaš publiku koja će pogledati i Halida i neki rok koncert, zavisi šta se bude dobro izreklamiralo. Mislim da stvari treba nazivati pravim imenom, ono što je pop nazvati "pop", ono što je estrada nazvati "estradom, ono što je rok nazvati "rokom". Imaš i novu kategoriju bendova, tzv. "partijski bendovi" i o tome ne sme niko da priča jer će se zameriti sa mnogima. Popričaj malo sa organizatorima festivala pa će ti ako smeju reći da su prvi u redu sponzori sa svojim bendovima, onda partijski bendovi, pa onda menadžeri. E, ako ti ostane nešto između toga, onda je super. Petnaest bendova se vrti u krug po svim festivalima. Ima nekih 3-4 koji bi smeli da krenu po Srbiji pa sa njima da radiš na karte i da znaš da ćeš nešto napraviti. Ostali to ne žele jer znaju da će se raditi sa gubitkom. To je poznata stvar. (Drugar, ako si zaista toliko popularan, biće publike i ti ćeš dobro proći kao i svi koji su u toj priči). Ceo život radim te svirke i festivale, znam celu priču i ovo što ti pričam nije "rekla-kazala", već iz ličnog iskustva i iskustva mojih prijatelja koji takođe to rade ili su radili. Inače, bendova ima zaista neverovatan broj, i ne sećam se da ih je ikada bilo više. Vidiš, na primer u Češnjaku kod Vuje u Kragujevcu vežba sigurno dvadesetak bendova. Danas svi sviraju dobro, tu nema dileme, ali pitanje gde da sviraju i kome? Bendovi su prinuđeni da se prostituišu po Srbiji za neku smešnu kintu, mada je to najčešće bez kinte. Još jednom kažem, problem je što nema publike, a sa tim problemom suočava se ne samo provincija već i veliki centri. Nove generacije "ne dišu" sa ovim bendovima, za razliku od 80-tih kada je to bio slučaj, što bi rekao Lokner.
Neka poruka za naše čitaoce?
Toza: Pa ne znam da li se sećaš filma "U ime naroda" gde onaj silos kaže Milutinu glavnom liku –svratili smo kod tebe samo da ti se poseremo u kuću, a on ih pita, –da nećete možda da se i popišate, da vam onda ja presudim? Tada onaj glavni silos kaže legendarnu reč –"Miško" i Miško ga zapali u glavu i naravno, posle toga glavna junakinja pristaje da posrne sa glavnim udbašem. Glavni lik, kako god okreneš, mora da bude sjeban i da zaigra kako drugi svira – jedino je zajebano što se uz ovu muziku više ne može ni igrati.
Mi smo u toj kući, kao Milutin – futur ne postoji, postoji samo danas i ono što se zove pluskvamperfekat.
– Mora biti, mora biti neko mesto samo za nas!
Intervju priredio Desya Lovorov
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon