E, moj Zrenjanine!

E, moj Zrenjanine! Gledajući šta se sve u poslednje vreme dešava, nisam mogao da izdržim, a da ti ne napišem ove reči. Rođen sam u tvojoj bolnici, učen u tvojoj školi, družio se sa prijateljima po tvojim ulicama, i zato smatram sebe dovoljno bitnim i odvažnim da ti ovo pišem.

Nekada si bio izuzetno lep grad. Ne znam odakle da krenem, a pošto sam iz tvog susednog sela, krenuću od industrijske zone, kojom stižem do tebe. Sa leve strane kožara „Toza”, pa zatim fabrika kozmetike „Luxol”. Pravili su sapun za Tita, samo su oni tada imali dozvolu i čast da to rade, i zvao se nikako drugačije nego „Maršal”. Pre par godina su pokušali da izvuku fabriku iz dugova, pa su opet lansirali pomenuti sapun, ali bezuspešno. Na kraju su zaposleni ostali bez posla, a fabrika propala. Onda, preko puta nje, tu je bila „Jugoremedija”, fabrika lekova. Nabavljali su sirovine sa svih strana sveta, proizvodili najbolje i najefikasnije medikamente, i sve te lekove posle izvozili opet na sve strane sveta. Majka mi je tamo radila, i izgubila posao, jer je nekome na ruku išla „privatizacija”. Tako je i ta fabrika privatizovana, čitaj propala. Dok nisam otišao dalje, tu sa strane je bio i „BEK”, industrija mesa. Ista ta fabrika je davnih godina izvozila svoje suhomesnate proizvode američkim vojnicima. Zamisli Zrenjanine da tamo neki Džon jede zrenjaninski mesni narezak dok oko njega zvižde projektili. Kome je deda radio u mesari, taj je bio faca u komšiluku. Malo dalje od mesare, beše „Šinvoz”. On se drži, ali na klimavim nogama. Onu njegovu zgradu u Miletićevoj su srušili da bi izgradili nekakav šoping centar. Onda, nakon lekova, tu je s leve strane „IPOK”, ili poznata skrobara. Deci je tada omiljeni slatkiš bila dekstroza, male bele bombone, to su bili dečiji „lekovi”.

I „IPOK” je propao, kao kupio ga je neki privatnik, ali nema od toga hleba. Onda preko puta je bio prehrambeni kombinat, industrijski gigant „Servo Mihalj”. Na sam pomen njegovog imena, svaka bi se polemika završavala, to je bila masna tačka na kraju svakog razgovora. Malo kada se zađe u grad, naiđe se na fabriku čarapa „Udarnik”. Mnogi sportisti su nosili te čarape, sve dok se nisu pojavile ove moderne i fensi, markirane čarape. Na čarapama ostaše nam samo rupe. Zatim, tu beše pivara „ZIP”. Tek je to tužna priča. Današnje pivare smućkaju pivo za dva dana uz neke hemije, dok je zrenjaninska pratila poduži proces vrenja i pivo spravljala onako kako se spravljalo stotinama godina unazad. Takođe, postojalo je i dečije pivo, „Malc”, ili „Tut Gut”. Sva zadovoljstva za odrasle postojala su i za decu. Danas to ima milion imena, i svaka šuša ga proizvodi, a ni jedan nije nalik na taj zrenjaninski Tut Gut. Sećam se, ja klinac drugi razred, deda meni kupi Tut Gut, a sebi uzme Portera, i nas dvojica momaka sedimo na terasi i pijemo zajedno kao pravi. Pivara je neslavno propala, danas se kroz njeno dvorište razvlače prazne gajbe, psi lutalice i po koji beskućnik. „Autobanat” neću ni da ti pominjem…

Pored bolnice beše „Žitoprodukt”, koji je imao tu čast da pravi zemičke za McDonald’s restorane u državi. Ironično, Mek se u Zrenjaninu zatvorio, što je pozitivno, jer su Zrenjaninci navikli na domaći roštilj. „Proleter” je pravio tepihe, evo danas bosi gazimo po golom parketu. „Begej” je pravio kape i šešire, sada fabrika propada baš pored tog Begeja. E, kad smo već kod njega, Zrenjanine, sećaš li se kako su ljudi pre nekih četrdesetak godina govorili da se sa vodom iz Begeja kuvala supa? Pogledaj ga danas, masan, zelen, smrdi do kraja grada, ako bi neko umočio lonac u njega, ne bi bilo čudno da voda progrize dno lonca. Tamo na drugom kraju grada su „Dijamant” i preko puta „Mlekoprodukt”. U Zrenjaninu, ali ne zrenjaninske. Bog sami zna čije su, a i to što danas prave ne može da se poredi sa onim što su pravile nekada. Verujem da sam dosta fabrika i zaboravio da pomenem, mlad sam, oprostićeš mi jer ih se ne sećam, ali u neku ruku i bolje što sam ih zaboravio, i ovo je previše.

Sećaš li se Zrenjanine kako ti je nekad izgledao centar? Imao si Ajfelov most. Projektovao ga je baš taj Ajfel koji je projektovao i toranj u Parizu. E, a sam centar je imao čini mi se četiri bazenčića ograđena krupnijim kamenim blokovima, nalik na ćirilično slovo „P”. Unutar je bilo zasađeno omanje drveće, i u sredini veliko drvo. Skoro ceo centar je bio u hladovini, ljudi bi uz te blokove uslonili svoje bicikle, ili bi seli da se odmore. Danas je drvo zamenenjeno suncobranom, a odmor sedenjem u kafiću. Tu kraj hotela „Vojvodina” imao si opet drveće, i dva-tri velika cvećnjaka. Pored onog cvećnjaka i parkirališta za bicikle, imao si blago izdignut betonski zidić, gde se svako dete redovno penjalo i prelazilo ga, držeći roditelja za ruku. Onda su i to porušili, povadili žutu ciglu, i namestili nešto novo, prazno. Čak su i spomenik izgleda pokopali, pa sad stoji ukrivo. Više Krivi toranj nije jedinstven. Svake godine te sada prekopavaju i uređuju. Presipaju iz šupljeg u prazno, vodiće neke lične ratove preko tvojih leđa.

Za nekoga si Zrenjanin, za nekoga Petrovgrad, za nekoga Bečkerek, ali si za sve nas rođeni grad. Zrenjanine, uništili su te. Ovo ti ne govorim sa željom da te uvredim, nego da ti kažem šta ti rade, a ti držiš oči zatvorene. Zrenjaninci su posustali duhom i pustili da im grad prekraja svako ko poželi. Sto puta su te izvrnuli na naličje i još sto puta će učiniti isto. A ti ćeš i dalje spavati, bez hrabrosti da se probudiš i ne dozvoliš im da te trzaju okolo kao gladni kerovi parče trulog mesa. Znaš li još da Zrenjaninci više od deset godina nemaju ispravnu pijaću vodu, uslov normalnog života, ali će zato ove godine da im peva Ceca, Meca i Pereca? I za te niske zabave se troše ogromne količine novca, ne bi mogao da zamisliš.

Ali ne daj se Zrenjanine, jer Zrenjaninci se ne daju, i ne daju te još uvek nikome! Imaš ti i svetlu stranu. Poznati dres sa brojem četiri, Dejan Bodiroga. Braća Grbići. Atletičarka Ivana Španović, koja pomera granice svakim novim nastupom na sportskim takmičenjima. Miroslava Najdanovski, Ivan Lenđer, Čaba Silađi – plivači. Spisak ide u nedogled. Rukomet, stoni tenis, odbojka, karate. Onda Branimir Brstina, glumac, Olivera Kovačević, voditeljka. To je ona što ume svakom naduvenku da spusti. Deca ti se uveliko bave sportom, i to treba da te raduje. Rađaš glumce, pisce, novinare, kompozitore, muzičare, na to treba da si ponosan. Nemoj da te previše brine ono iznad, tako je moralo biti, sada je prošlo.

E, moj Zrenjanine, prošao si sito i rešeto, gazili te i levi i srednji i desni, prekopavali te, raskopavali te, gradili i rušili, a i dalje si tu gde jesi. Nikad nikom nisi okrenuo leđa, i zbog toga očekuj isto za uzvrat. Zrenjaninci, ponosan je ovaj grad na nas, budimo i mi na njega, mislim da je zaslužio i da nas je sve zadužio.

Tihomir Škara
*preuzeto sa Beogradska nedelja

Podeli sa prijateljima:

Povezani tekstovi