Rambo Amadeus – "Vrh dna"
Released 2015.
Label: Mascom Records
Genre: Jazz, Rock, Funk / Soul, Folk, World, & Country
Review: Desya Lovorov
Released 2015.
Label: Mascom Records
Genre: Jazz, Rock, Funk / Soul, Folk, World, & Country
Review: Desya Lovorov
On je institucija za sebe. Skriven iza naizgled banalnih rima, otvoren po pitanju muzičkog štima, visokokulturni humanista, prevejani džez-gitarista par excellance. Cenim ga i kao čoveka i kao muzičara i beskrajno mu se divim. Sa njegovom muzikom drugujem od četvrte godine života i njegova najdraža faza je ona najranija sa kraja osamdesetih. U pitanju je, normalno, g. Antonije Pušić. One and only. Što bih prekidao svijetlu tradiciju sada kad je izdao novi album prepun hitova i skrivenih dragulja (uz jedan na omotu). čekalo se sedam godina na album i vredi svaki odslušani minut. Šta reći o Rambu Amadeusu (ako niste provalili ko je Antonije Pušić), a da ne zvuči profano i površno, kad već on parodira burno i jednostavno poetske figure. Sprdnja? Nonsens? Svega pomalo. Prilično je jasno šta on želi da poruči svakom numerom, naročitim aluzivnim sredstvima i bukvalnim bacanjem blata u oči, koje potom mesijanski, polako otire onima koji su konačno shvatili. On se koristi klišeiziranim tipom metrike i bukvalnim nagomilavanjem reći koje slično zvuče i "pašu", sa debelim razlogom. Zapravo, sve njegove pesme se mogu posmatrati iz oba suprotstavljena ugla: kritičara i onog što se kritikuje, jer je tanka granica između ta dva entiteta. Danas je sve dostupno, sve se zna, a o nama samima tako malo znamo, niti postajemo bolji ljudi (gnothi seauton, my ass). Sve ono što nas (ne) interesuje su politika (očajna), masmediji (još gori), seks (da ne pričam), nepotizam, skorojevićstvo, da ne nabrajam dalje, biraj narode tupi.
Odmah na početku, minimalističke perkusije, novi moto i strana reč koja odzvanja gordo; anomalija, naša stvarnost, kamen u buretu gluposti, nepravde na kritičkom nivou svesti. Oksimoron 'vrh dna' je samo podsetnik da tonemo, padamo. Nadovezivanja na temu ima na pretek, uz upliv politike i korumpiranih idiota u odelima sa nepoznatim ili krajnje sumnjivim pedigreom. "Privatizova'", u prevodu "umri za kapitalizam", sažeće nas i praviti ponovo od pepela, jer će ljudi izgoreti za minimalac, prodajemo poverenje drugih i one koji nam manje znače. Kao neumitna stvar, "Partija" predstavlja gorki hiperrealizam uspona skorojevića i njihovog načina dolaska na vlast. U svakom slučaju, sve gola govna koja osnivaju odbore, stranke, koje ne vrede ni pišljiva boba. Tu malo štrči "Radio stanica", koja podseća na eksperimente sa "Mikroorganizmi", ali i na moje prijatelje iz benda Tehno Muda.
Da nije sve rak-rana, dovodi se sveži talas Pušić-fanka, koji preovladava u svim pesmama, prepoznatljivog zvuka, vazda koketirajući sa džezom, uz vrsnu ekipu muzičara. Sarkastičnu 'Lako ćemo' odu sveznadarima peva Rambo u energičnoj "O'ruk, sad ga lomi" (sa energijom jednog Primus-a), njima koji plivaju u svakom mućku i svakoj bari, a loše stvari sklanjaju pod tepih. Naglavačke-operetska, vagnerijanski opterećena timpanima, "E, moj Rambo", samozatajno sebi sudi zbog neprilagodljivosti kriminalu i drugim zaludnim radnjama. Sve to uz Ipanema-zvučnu atmosferu u bridge-u i zateznu kurcobolju. A tu je i spot, veoma efektivan, Rambo je crnogorski mr. Miyagi. Stondirani self-motivejšn reggae kolaž "Karakter" predstavlja idealni put kako ne uzimati sve zdravo za gotovo i da je dobro ponekad reći 'ne', jedino što strahujem da pesma neće biti pravilno shvaćena već zloupotrebljena kao instant-hit za uživaoce marihuane i letnju bleju. Trgnimo se na trenutak, uz rasni-rasni upliv disco-a sa 'šapućuće-umirućim" vokalom i temom namenjenom starijoj gospodi i mladim pripadnicama lepšeg pola, koje love pomenute. "Unterciger" kao da je plod grešne ljubavi Olivera Mandića i Daft Punk-a, ne znam zašto, ali je za žurku stvorena. Za kraj, dve lagane stvari. Lepo tekući džez, uživancija od pesme, "Muzika", intimistička je pripovest o Rambovim burnim "ljubavima" kroz život. Sklon sam tumačenju da je njegova priča istinita, i da na kraju uvek ostane muzika, iako je uspešan on biznismen, a kao političar, hm, mnogo je pošten i veruje u ljudsku dobrotu - ne uklapa se u profil. Prvoklasnom baladom u stilu počivšeg Arsena, pokazuje svoju emotivnu stranu, sa zadrškom, svakako. Retko peva balade bez ironičnog osvrta, ali kad otpeva, to je to, gaće same spadaju. Pohvalio bih i omot, koji vrhunski izgleda u svom reciklažnom ruhu.
Celokupni utisak albuma je da mu od početka do kraja nema premca, i šta god mu zamerili ili mu sudili, morate priznati da evidentno zna šta radi. Bez skandala, bez bespotrebne medijske pompe, Rambo Amadeus je jedna od retkih svetlih tačaka na ovom zamućenom nebu. On iskreno i žarko želi da promeni svest ljudima, čak i sad kad je situacija nepodnošljiva.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon