Tačno. Pljuge su otrovne, uzrokuju milion boleština i nikome osim duvanskoj industriji ne donose ništa dobro. O pravima (ne)pušača ili bilo čijim pravima u današnjem svetu, potpuno je iluzorno govoriti, jer to je kapitalistička kategorija osmišljena da se sirotinja zamajava kako se, eto, i oni nešto u društvu pitaju. Pa 'ajde onda da celu stvar posmatramo sa te "kapitalističke" strane.
Prošetajte centrom Vašeg grada i pogledajte šta jedino u ovoj zemlji istinski radi. Izuzmemo li kladionice, par marketa i prodavnica sportske opreme, sve ostalo zauzimaju ugostiteljski objekti. Znam da je ludački to što su bašte kafića, restorani, kafane, noćni klubovi... non-stop ispunjeni, uprkos velikoj stopi nezaposlenosti, niskom standardu, konstantnom padu kupovne moći itd, ali, svako je vlasnik svog novčanika i tu nema rasprave. Donošenje zakona o zabrani pušenja na javnim mestima, a naročito u ugostiteljskim objektima, doprineće tome da i taj tercijarni (uslužni) sektor privrede stagnira i ako ništa drugo, napravi još veću rupu na prihodnoj strani famoznog budžeta. Normalno je da akcize na duvanske proizvode konstantno rastu, jer verovatno sav "kolač" od proizvodnje u Srbiji uzimaju strane kompanije kojima smo prodali preduzeća u Nišu i Vranju (a koja su upravo države Zapada monstrumski onomad izbombardovale; gle slučajnosti) ali, zakonom zabraniti ugostiteljima da zarade lovu i opstanu pored svih mogućih nameta, je potpuno samoubilački potez.
Da se ne lažemo, takve objekte u najvećem procentu posećuju pušači, kojima je nezamislivo da posrču jutarnju kafu i popiju vinjačić bez da im se "zadimi pred očima". Tačno da to ometa onaj drugi deo populacije, ali, niko nepušače ne primorava da dele prostor sa pušačima. Uostalom, najjednostavnije rešenje je otvaranje specijalizovanih objekata gde je zabranjeno pušenje, pa ko voli – nek izvoli. Vlasnicima tih objekata omogućiti povoljnosti u vidu smanjenja određenih nameta kako ne bi bili nekonkurentni sa ostalima i završena priča.
Ako već hoćemo da banalizujemo celu priču o štetnosti duvanskog dima, onda lepo zabranimo automobile, zabranimo sve industrijske pogone čiji dim i otpad itekako zagađuju vazduh, vodu i zemljište... Ako mene pitate, fizičko zagađenje nije ništa naspram onog mentalnog. Zašto se neko ne pozabavi zabranom nekulture koja se svakodnevno propagira na svim mogućim medijima? Jeste, i tu imamo izbor, ali, mogu li naša deca (inače, neformirane ličnosti) imati izbor kad su izložena permanentnom zaglupljivanju? Nije ni porodica presudan faktor, jer čim izađeš iz četiri zida, odmah si pod uticajem okoline. A naš narod voli da kaže – s kim si, takav si.
Da ne raslojavam temu, samo bih pitao, zašto ovo društvo ne uvede porez na glupost? Pa prelivalo bi nam. Koja nafta, koji energenti, koje znanje – glupost je naš jedini strateški proizvod. A hvala bogu, imamo ga u izobilju. Hajde da naplaćujemo "glupost". Jeste da trenutno i nije neki izvozni potencijal, jer je ostalima dosta i vlastitih gluposti, ali, neka posluži za interne svrhe. Kako? Uvesti porez na svaku izgovorenu reč naših političara (izuzev reči kao što su: "reforme", "štednja", "korupcija", "rast BDP-a", "impelementacija", "EU", "tranzicija", "integracija", "transparentnost",... e tu iznos poreza kvadrirati), zatim, oporezovati svaki sekund rijaliti programa i na kraju oderati one gologuze kurveštine (sa zanimanjem starleta ili estradni umetnik) što ne znaju koji je glavni grad Srbije... Znajući naš mentalitet, mi bismo radili suprotno, isto kao i kad povećaš cenu cigarama, a narod za inat, još više propuši. Garantujem da bismo procvetali. Standard bi za nepunih godinu sustigao "skandidavski", a u vazduhu bi se osetilo takvo blagostanje da bi nas kolektivno savršeno bolelo koje to štetne materije zagađuju okolinu.
Dejvid
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon