Vladimir Milojković – "Razgovor sa Hertom"
Released 2014
Label: SKC Kragujevac
Review: Desya Lovorov
Znam da zvuči poprilično grubo: poezija kao jedna od najuzvišenijih umetničkih delatnosti gubi polako svoj smisao, što zbog hiperprodukcije svega što poseduje konstrukte reči i rečenica u papzjaniju otupele versifikacije, što zbog pesnika koji se nimalo ne trude da zadru u (sopstveno) polje inventivnosti. Oni gube orijentaciju i time prete da obezvrede čitavu pesničku produkciju. Pojava tih akademski napaćenih poetskih duša je uslovila nastanak underground spisateljstva i alternativne književne produkcije, gde su pritisci moralizama svake vrste i suvoparnih teoretisanja gotovo nestali i u krajnjem slučaju su nepoželjni. Nasuprot njima imamo pesnike sa čudnim i često neobjašnjivim, neshvatljivim talentom, hermetičarski nastrojenim ka formama izražavanja, gde se uvek računa na domišljatost i svestranost, kao i bolesna opsesivnost za originalnošću i spontanošću, što zapravo ne predstavlja ništa loše. Zato avangardnih i modernističkih strujanja ni u XXI veku ne manjka, ušuškanih u okrilje postmoderne. I Vladimir Milojković je pod tim tajnovitim velom, a njegov lični (mal)tretman i obračun sa poezijom prikazuje u svojoj debitantskoj zbirci "Razgovor sa Hertom" (SKC Kragujevac, 2014), koja čini fragmente njegovog multimedijalnog delanja.
Njega kao poetu ne zabavljaju lepe, šarene stvari, ali surova svakodnevnica itekako. Odvratnost i osećaj gađenja kao motivi ovde bivaju smatrani prednošću, jer ga odvaja u značajno malu grupu pesnika koji na grozoti i neprijatnosti grade svoju estetiku "lepog", nasuprot onima koji od toga prave bespredmetne i ljigave senzacije. Dakle ta lepota 'ružnog' i čemer života karakterišu njegove stihove, ali i duhovna letargija sa kojom se on stoički nosi. Nije razočaran samim življenjem, već to sivilo krpi dodatnim slikama beznađa, tromim izlučevinama, doticanjem tabu-temama, ludilom obitavanja u betonskim zgradama i okruženjem čiju sudbinu svi delimo. Da ne bude sve tu negativnom svetlu, stihovi su pisani i na različitim mestima i u različitim prilikama, koncertima, proputovanjima... Njegovo pevanje ipak nije kao Maldororovo, grubo i sadistički izopačeno, već je dotična silina reči upotrebljena u svrhu da osvesti ili gurne dublje u bezdan, treće razrešenje ne postoji. Uz to, kao i njegovi performansi koje povremeno izvodi, Vladine reči su zapravo mali rituali "pročišćenja", ukoliko je neko spreman na inicijaciju. Sam narativ ove zbirke je u formi (rekao bih elektronskog) dnevnika, postoje datumi i časovi kada su misli zabeležene, metrika i versifikacija su tu namerno izostavljeni iz teoretskog okvira, radi autentičnosti. Tu je i duhovni sagovornik, gospođa Müller, koja postoji kao inspiracija u naslovu – pesnikova svetica-zaštitnica, bez nepotrebnih hrišćanskih konotacija, podrazumeva se. U dosluhu sa autorom, pomenut je signalizam kao smernica u tumačenju stihova, o čemu ne umem da prosudim, ali mogu reći da se opasno približava toj modernoj formi izražavanja, oslobođenoj od bilo kakvih stega, a naginje i ka nonsensnoj poeziji, iako ima dublji smisao. Opet, smelost dadaizma i bizarnost nadrealizma su uronjeni u makluanovsku viziju sutona XX veka – kvazi-računarska prepiska sa spiritualnim entitetom je položena na emotivno nestalan temelj pesnikove eksperimentalne poezije, kao pečat vremena i (surove) stvarnosti. Tu je i cut-up poezija, direktna posveta Herti (koja je još živa i verovatno ne zna za ovu zbirku) i omiljeni ludizam autora, čiji su koreni u Dadi, 'pokušaji' haikua (iako prate metriku uz začin nonsensa) kao i grafičko-misaoni ogledi u fizičkoj formi poezije. Smisao takve igre rečima jeste hvatanje u koštac sa životom i dokazivanje uzvišenosti pesničkog čina. Dinamika zbirke je živa, kao i diskusija koju vodi sa uzorima, nadanjima, neraskidivo je povezana sa borbom protiv učmalosti uma današnjeg čoveka. To ne polazi za rukom svakome, stvaranje prilično vitalne vizije koja je uslovljena haotičnim skupom reči koje se nazivaju pesmama. Naposletku, Vladi to uspeva, a da možda ni sam ne zna kako.
Herta je među nama.
Vladimir Milojković je rođen 2. avgusta 1978. godine u Subotici, gde živi i radi. Apsolvent je na Pedagoškom fakultetu u Somboru (oblast vizuelne umetnosti).
Dosadašnji uspesi: konkurs za Najlepšu ljubavnu pesmu Doma kulture iz Ivanjice 1997/1998. (III mesto), konkurs Američkog kutka iz Subotice povodom petogodišnjice osnivanja Kutka 2011. na temu ‘My American Dream’ za pesmu na engleskom (I mesto), konkurs Seeking For A Poem 2011/2012. u organizaciji časopisa Diogen i la stanza del poeta iz Italije (učešće). Poetsko-vizuelni performans Poezin Slam 2013. godine (III mesto). Objavljivao je u književnim časopisima ‘Jesenjin’, ‘Luča’, ‘Avangard’ i fanzinu ‘Librarion’, kao i učešća u mnogim zbornicima poezije (‘Osvetljavanje’ 2013. i ‘Do zuba u vremenu - zbornik poezije socijalne tematike’ 2014), u zajedničkoj zbirci radova ‘Radovi u Kući’ (2012) i ‘na ulici gaze bose ljude’ (2013). Izuzev književnosti bavi se slikarstvom, umetničkom fotografijom, poetsko-vizuelnim performansima i eksperimentiše zvukom u domenu žanra 'witch house'.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon