I've givin' everything I need
I'd give you everything I own
I'd give in if it could at least be ours alone
I've given everything I could
To blow it to hell and gone
Burrow down in and
Blow up the outside world!
Pesma koja nikad ne ume da dosadi. San. Slušalice u ušima zakačene za mobilni. Tri uvek prisutne pesme Krisovog, preterano dobrog glasa, ponavljaju se iznova i iznova. Njegov glas postaje moj. Potvrda, prisutnost, šarm, energija, lepota, svest, um, realnost, razum, istina, snaga. Da, Kris se pretvara u odgovor i savet. Svi imamo te pesme i te drage i važne glasove koji nas neguju, vraćaju ljubavi, itd. Svi imamo neki svoj pravac mišljenja i kretanja, koji, koliko god da sazremo, uvek se spojimo opet sa njim. To je ono što je naša baza, taj pravac je naša prva ljubav i naša veza sa nama samima. Onda kada smo sami sebe spontano zgotivili, da ne kažem pronašli. Naučili da volimo, prevazilazimo trivijalne patnje i imamo širi pogled na stvari; kada smo naučili da izađemo iz tinejdžerskog okruženja.
Gledajući to vrlo jednostavno, Kris je praktično jedini, po principu opstanka, normalni tip, iz cele te grunge priče. Kurt je bio zanimljiv, ali, još uvek, tinejdžer sa patnjom i boli i nikakvim rešenjem za to. Lejn se nije otkačio zavisnosti od horsa, napravio je prelepe pesme o svojoj zavisnosti i propasti, i odlučio da umre. Odlučio, da. Šenon isto.
I šta je za to vreme Kris radio? Borio se. On se borio za život, za napredak, za postojanje i životni uspeh, a ne pad. Nije se opredelio za odumiranje, opuštanje svih mišića i predaju. Zaista je dobar primer kako neko može da, pored svih sranja u životu, nedaća i padova, kaže – ne, ja neću da odustanem. Neću da svake godine zamenim svoju krv da bi mogao da nastavim sa svojim džanki životom, ako je to uopšte život, kao Keith Richards na primer.
Predgrađe i istovetne, lošeg kvaliteta, kuće. Zamagljeni, tupi umovi, propisane radnje koje se isto ponavljaju, manjak individualizma, zabrana drugačijeg mišljenja. Ceo realni pogled na život Amerikanaca počeo je da se ističe najviše 90-tih, grandžom. Idealna zemlja, velika Amerika, nije više bila tako sjajna. Čak šta više, postala je mat. Matirana, siva i lažna. Razotkrivena. Sami Amerikanci su razočarani, usamljeni, suicidni, destruktivni, slomljeni. Na kraju su tu destruktivnost iskoristili za, šta drugo, nego kapital. Još jedan pokušaj humanosti se obrušio u more. Iskoristila se i ovde i opet prilika za profit. A to kolo se nastavlja sve brže i brže obrtati, uvlačući, isisavajući i poslednju vrednost “ljudske” civilizacije. A najgore je to, što se ta maska više ne skida i ne prikriva. Ona je ozbiljna u svojoj odlučnosti da sve uništi što je ostalo da se uništi. Naglo i jako. Naglo i jako. Brzo i bez suzdržavanja.
Samim tim, ono što sam rekla za Kurta, Lejna, Šenona – ne znači celu, realnu istinu i sliku. Postoji to, mnogo, mnogo dublje i veće, iznad cele slike stvarnosti. Naša unutrašnjost. Naša realna preživljavanja. Oni nisu želeli da žive tako što će se prisloniti uz tu gadnu, jednobojnu fasadu i izubiti deo sebe. Istina se ogleda u tome da je Kris Kornel prihvatio realnost, malo se ugušio da bi opstao, jer to je čoveku u biti – “šta god da se desi, ja ću da se ugužvam nekako u tu realnost”. Lejn i Kurt su ostali isuviše ljudi. Isuviše iskreni, ranjivi, čulni….
Error. Human is dead.
They are all the same.
Sofija Sole Vojvodić
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon