Ludilo je thrash core sastav nastao septembra 1989. godine u Tuzli. Građanski rat koji je usledio nedugo zatim dovodi do prekida njihovog rada. Rade Lukić, originalni vokal, početkom 2011. godine u intervjuu za Bosnian Metal najavio je ponovno aktiviranje benda sa novim članovima, a planiran je i rad na novom materijalu, kao i svirke u značajnijim gradovima bivše Jugoslavije. Dokle se stiglo sa tim, zašto sve kasni četiri godine, o prošlosti, sadašnjosti i ostalim bitnim i nebitnim pitanjima, razgovaramo upravo sa Radanom Lukićem, vokalom ovog benda.
Još 2011. godine ste najavili povratak i novo okupljanje Ludila? Šta se desilo u međuvremenu, dokle je stigla cela priča i zašto vas ovoliko čekamo?
Eto, baš mi je žao da počnemo priču tužno, ali moramo. Smrtni slučajevi u mojoj užoj familiji su glavni uzrok ovog kašnjenja, svakorazne nezgodacije (I tata bi sine) i još puno toga. Eto, sada smo tu u stanju kakvom jesmo, rješeni da uradimo nešto tj. da nastavimo gdje smo stali.
U sadašnjoj postavi vidimo neka nova lica, uglavnom članove pojedinih tuzlanskih bendova. Gde je trenutna baza benda (tj. gde ste stacionirani) pošto ste ti i Čombe kao originalni članovi (ispravi me ako grešim) nakon rata otišli na skroz suprotne krajeve sveta?
Našim prijateljima dugujem objašnjenje oko toga. To o čemu ti pričas je neuspio pokušaj reanimiranja Ludila sa tim muzičarima u 2011. godini. Nije kliknulo iz nekoliko razloga. Bilo je ljutnje, razočarenja i svega toga što prati kad nešto dobro ne ide. Jednostavno, ideja nije imala stabilne temelje i projekat se pokazao kao greška. Sad iz ove razdaljine sve to izgleda nebitno. Posle dugih i opsežnih razgovora Čombe i ja smo se dali na posao da nađemo ljude i počnemo sa radom.
Baza je Tuzla. E sad, to što smo mi iz svakakvih razloga nastanjeni svuda diljem planete (Aco i ja smo u Kanadi, Čombe je dole kod globusa na šarafu – Pert, Australija; Čepa živi i radi u USA), tako nam je grah pao. Svakodnevno se čujemo i vidimo preko interneta, radimo vrijedno, pravimo dosta muzikarine. Bubnjari Mengele i Sale Sepultura (koji su na prvu obecali da će raditi s nama) nastanjeni su u Beogradu.
Još uvijek sve to izgleda samo kao ideja, ali ovaj put se počelo kotrljati, uradili smo radne snimke nekih novih pjesama, i kad skupimo dovoljno materijala doćićemo u Tuzlu da to snimimo i da sviramo, što planiramo da počnemo na ljeto 2016 insalah.
Ne možemo a da ne spomenemo i ljude koji su svirali u originalnoj postavi, a koji više nisu sa nama. Je li ovaj kambek donekle iniciran u njihovu čast?
Šta reći a bar izgledati pametan… Da, u njihovu i u čast svih nas; članova benda, prijatelja koji su se družili s nama, svih onih koji su nas voljeli i vole i danas dan, svih onih koji nam pomažu i koji su pomagali… Našim članovima koji su na onom svijetu posvetili smo pjesmua da se zna da ih cjenimo i da ih nikad nećemo zaboraviti.
Tuzla danas i pre dvadeset pet godina? Šta se promenilo u tom razdoblju? Ima li danas aktivnih metal i hc bendova iz tog perioda?
U principu sve je isto. Slušaju se popularne vrste muzike,folk,pop, Dugme Čola, a za ostalo se nema keša. Mnogo je više bendova nego prije, gitara, setova bubnjeva, al’ boj ne bije puška nego srce u junaka. Nekolko bendova iz Tuzle svira na svjetskom nivou, kao Agonize, Toxic Death i još neki, ali, kao i uvijek grad nema razumjevanja, ni kanton, a ni država. Ljudi zabavljeni svojim jadom sve više gube volju i tako u krug. Mnogi sagore u želji i nkad ne dobiju šansu i sto drugih sranja i razloga, ali, eto, raduje me činjenica da Tuzla u odnosu na druge gradove širom bivše države ,ima recipročno sa brojem stanovnika najviše bendova i muzičara. Starih prdonja, uključujući i nas – ima, ali ne baš mnogo; Motus je aktivan, Vrisak Generacije, Heller nastavlja svoju priču i još poneki; sve to pratimo, jako nam je drago da ti ljudi rade, a kome se šta sviđa stvar je ukusa o čemu se uvjek izbjegava raspravljati.
Na netu kruže vaše dve demo kasete „Kill’ je moj“ (na kojoj su svega tri pesme) i „Čoban tjera monstrume“ (sa trinaest pesama) koju ste objavili za jednog beogradskog izdavača. Hoće li te pesme biti na na sadašnjem repertoaru ili će plejlistu činiti nove stvari na kojima se trenutno radi? Ima li šanse da se te stare pesme objedine na posebnom disku, čisto kao poklon starim poštovaocima benda, kojih imate širom bivše velike zemlje?
Sve naše pjesme su na repertoaru, i stare i nove. Plan za sada kaže da radimo nove pjesme i ako uspijemo da izdamo novi album, biće haos. Za sada nemamo planove za remix i reobjabvljivanje starih stvari, ali, eto, tu su one na netu i daju se čuti svima.
Da li se i u kojoj meri izmenilo vaše poimanje muzike do danas? Možemo li očekivati i dalje iste teme i onu gotivnu oldskul krš produkciju, ili ćete posvetiti veću pažnju tom aspektu, tj. snimati u nekom profi studiju?
Pričati u fazonu „mi smo isti, nafurani i nabrijani kao prije i da smo TOUGH“ – ne pije vode; pričati da smo kokuzi – bila bi laž, ali, sigurno je da ovo ne volimo ništa manje nego ranije i da radimo jako, predano, iskreno i od srca sve. Radimo najbolje što znamo, neki radni snimci su gotovi, mislim da je za sada najgore moje pjevanje, ali Čombe kaže da je to to. Popravljaćemo usput, ali, sigurno bez šminke. Znači, krša će biti (dvodecenijska pauza je uradila svoje, i želimo da svi iskreno kažu šta je ok, a šta nije, jer bolje bilo kakve kritike, nego nikakve). Naoružani smo softverima i raznim čudima, međutim, pokušaćemo da što iskrenije i jednostavnije predstavimo šta ima da kazemo, a kao i uvjek – najvažnije je druženje. Svi smo duboko u petoj deceniji i zadivljujuće je da ne postoji ni najmanji nedostatak ideja, pogotovo kod Čombeta, pa i nas ostalih. Tu su još par pjesama iz prošlog vjeka koje planiramo da snimimo, ali, to sada zvuči skroz drugačije. Vidjećemo. Kada dođe vrijeme, sigurno da ulazimo u pro studio i nećemo dozvoliti da pri snimanju budemo robovi bilo čega, a najmanje nedostatka vremena, jer u ovim godinama neke cajtnote bi bilo vrlo teško podnjeti. Nemamo vremena da nam fali vremena.
Zakačio si vreme kada su fanzini vodili glavnu reč u promovisanju andergraund muzike, kada su kasete bile skoro jedini nosač zvuka, i kad je (bar nama mlađima tako izgleda) sve to bilo nekako iskrenije… Možeš li povući neku paralelu između toga i sadašnjeg trenutka, kad se sve preselilo na digitalne formate i druševene mreže? Verovatno ste bili objavljivani u mnogim fanzinima? Šta su za vas tad predstavljali fanzini? Da li se možda sećaš nekog?
Mlađi ljudi mrze kad se starulje zakopaju u prošlost i seru kako je tada bilo bolje, mada, mislim da je nekako bilo iskrenije tada. Net je zavladao i svi mu se prilagođavamo. Fanzini su bili nešto najbolje. Uvijek sam cjenio te nesebične entuzijaste, koji su velikodušno djelili svoje znanje i umjeće da prikažu i pomognu taj alternativni izraz; bendove da motivišu, umjetnike da ohrabre… a da ništa ne traže zauzvrat. U početku osamdesetih to je bilo samo hc, punk, ska, a kasnije grunge, industrial, metal sa svim podvrstama. Sve se kotrljalo nekim iskrenim putevima. Najjača underground scena je nastala početkom osamdesetih u Sloveniji, kao da su samo čekali da crkne maršal. E onda beogradska, novosadska, zgrebačka; posle toga sarajevska, kragujevačka, tuzlanska, mostarska… a onda i ostale scene. Ne sjećam se puno imena fanzina. Tu su bili CICIFUJ, NO NAME i mnogi drugi, ali se sjećam imena (ljudi koji su bili vrh, organizovali underground svirke i žurke, uredjivali fanzine i promovisali sve oko toga) kao što su Bostjan Jurečić, Voja Žugić, Branko Karadžić, Franjić i mnogi drugi.
Šta bi želeo reći za kraj? Pozdrav i hvala na odvojenom vremenu za intervju za fanzin „Princip“. Srećno u daljem radu.
Hvala na ukazanom prostoru, vremenu i svemu ostalom. Pomoć svakog vida nam je dragocjena i skoro pa neophodna. Na sreću tu su desetine prijatelja kod kojih imamo kredit (nadam se zasluženi). Moram istaći da smo oduševljeni porukama, savjetima koje dobijamo, jer su u mnogo većim količinama nego što smo mogli i da sanjamo. Radujemo se svakom mejlu podrške, komentaru, interesu bilo koje vrste za nas i naš rad, iako još uvijek nemamo ni zvanični profil na fejsbuku, ni veb sajt, a to je sve nebitno bez ljudi: naše braće iz Amerike, Nule, SMF-a, Kole-Rapid, Polzović i mnogi drugi haveri, jare, jaruge, ortaci, dečki – širom bivše države, tj. regiona, kako se sada vika.
Intervju pripremio Dejvid
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon