Buntovan pesnik Rade Drainac (1899—1943), čije je pravo ime glasilo Radojko Jovanović, od savremenika označen kao nemiran duh i večita lutalica, privržen modernim francuskim liričarima a posebno Jesenjinu i Majakovskom, ostvario je značajno ali još nedovoljno proučeno književno delo. Tokom četvrt veka pisanja u stihu i prozi, ovaj tipični, ukleti pesnik, privržen skandalima i protestima protiv svih društvenih pravila i malograđanske poslušnosti, bio je za života od kritike dosta osporavan dok posle smrti hvaljen kao stvaralac koji je delom "nadživeo svoju epohu". Taj nerazdvojni drug kralja skadarlijskih boema Tina Ujevića, ovog nasleđuje po njegovom proterivanju iz Beograda, vodeći, čudan, avanturistički život, koji najbolje simbolišu antologijski stihovi:
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Živeći sirotinjski kao većina pravih boema, povremeno nalazeći "uhlebije" po raznim redakcijama, a većinom bez dinara u džepu, ogorčeni Rade Drainac obilazio je sve beogradske poznatije kafane od Čubure do Skadarlije i ispijajući žestoka pića psovao i vređao na sav glas sve živo na vlasti preteći "giljotinom, otrovom, revolucijom, atentatimaiuzaverama". U to vremesvogotvorenog buntai prkosa, Drainac je jednu svoju zbirku simbolično nazvao Bandit ili pesnik.
I Drainac je poput Tina iz kafane Moskva svake večeri čim bi se na nebu ukazale zvezde, silazio u Skadarliju, koja ga je oduševljavala svojim umetničkim sedeljkama za stolovima Tri šešira, Dva jelena i Bumskelera. Tu je Drainac najčešće sedeo sa Tinom u društvu prijatelja: Čiča Ilije, Mileta Krpe, M. M. Pešića, Mihaila Petrova, BoškaTokina, Milivoja Živanovića, Stanislava Vinavera, Milana Đokovića, Bože Kovačevića, Nikole Trajkovića, Žike Jovanovića, Siniše Paunovića i drugih.
Jedna od anegdota koja se prepričavala po skadarlijskim kafanama, a koju je preneo Gustav Krklec:
Podigne Raka (Drainac) neki veći honorar pa se u kafani odmah pohvali Tinu:- Hoću da častim, dobio sam za pesme sto dinara! Obradovao se Tin pa nazdravlja od srca Raki, a kada su popili po litar vina i dođe vreme plaćanja, ovaj zavuče ruku u džep od kaputa, dugo je po njemu preturao, a novaca nigde ni za lek.- Šta ti je, brate, Rako? upita ga Tin.- Ništa - reče odjednom promenjena raspoloženja Raka. - Mogao sam da se pitam, gde se dede Nemanjića blago? Zaboravio sam da je džep pocepan, sigurno mi je novac ispao pa se sada pitam ko će platiti ceh?- Ne brini - počne ga tešiti Tin. - Ja ću platiti. Ako se slažeš da naručimo još po litru vina?- Kako da ne! Složi se iz prve Raka iznenađen da mu prijatelj ima novaca i da je voljan da časti što se ranije nikad nije dešavalo pa ga za svaki slučaj upita: - Tine, da li ćeš imati da podmiriš i moj ceh?- Sve će biti u redu - odgovori Tin naručivši novu turu pića. - A kad popijemo saznaćeš otkuda mi novac.I kad vina nestade sa stola Tin priznade Raki:- Ovo ne častim ja nego, brate, ti!- Kako? začuđeno će Raka.- Pa jednostavno - odgovori Tin. - Čim si ušao u kafanu ispala ti je novčanica od sto dinara na pod pred moje noge. A ja šta drugo, nego je podignem. Nemoj da se ljutiš, kusur je tvoj...
Kosta Dimitrijević: "Život boemske Skadarlije"
TOPLIKUS
Beograd, 1990.
Beograd, 1990.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon