Majkl Mur (poznati američki režiser) tvrdi da je u Americi i dalje prisutan rasizam koji se između ostalog ogleda u tome što je u javnosti donekle podnošljivo da crnci bivaju ubijeni jer su to ipak crnci, a da se „frka“ diže jedino kada neki belac nastrada. Sličnu situaciju imamo i u ovoj „našoj“ Evropi, razlika je u tome što ne mogu koristiti reč rasizam, već se radi o šovinizmu, pokondirenosti, kompleksu više vrednosti i ko zna čemu još. Uglavnom u „našoj“ Evropi se toleriše kada u Makedoniji budu ubijeni policajci jer je to ipak Balkan, a da se tako nešto desilo u Parizu, svet bi bio na nogama, organizovali bi se marševi podrške gde bi se pojavili mnogi intelektualci, političari, javne ličnosti i drugi koji bi želeli da iskažu bunt prema terorizmu jer to tako ne može u modernom svetu. Izgleda da Balkan ma koliko se trudio ne pripada tom modernom svetu. Zbog tih dvostrukih aršina, licemerja ljudi kako u Srbiji tako i u svetu osećam veliku nepravdu i zbog toga pišem ovaj tekst.
Kod naših medija u oko mi upada Peščanik. Zašto izdvajam baš Peščanik pored svih ostalih medija u Srbiji? Zato što se predstavljaju kao moderan proevropski medij koji se bori za ljudska prava, protiv diskriminacije, sve u svemu za bolju Srbiju. Kao takav medij, bilo je očekivano da će „ustati“ protiv terorizma, i jasno ga osuditi ako ništa drugo. Kada se desio teroristički napad u Parizu – slučaj Šarli Edbo, autori Peščanika su se utrkivali ko će da napiše bolji tekst, dotakne srca čitalaca, ukažu na nepravdu, opasnosti i iskažu svoj bunt zbog nemilog događaja. Naravno to im ne zameram, i treba da pišu. Međutim teroristički napad u Makedoniji očigledno ne zaslužuje vreme autora Peščanika, sigurno ne zbog toga što teroristički napad nije bio velikih razmera jer da se takav napad desio u Parizu, uveren sam da bi autori Peščanika danonoćno pisali tekstove. Izgleda da kao proevropski sajt moraju da se ponašaju proevropski i da zanemare što zanemaruje Evropa. Polako termin „proevropski“ gubi pozitivan prizvuk u mojim ušima. Peščanik smatram koliko toliko ozbiljnim medijem (otkrili su naše plagijatore dr Nešu, Miću i ostale), često se može naći i poneki dobar tekst, međutim izostaje kritika Peščanika, koja treba biti usmerena na to da previše naginje ka jednoj strani i da se često ni ne trudi da objektivno izveštava već su autori vođeni nekim drugim interesima.
Što se tiče evropskih medija: zar neko stvarno misli da naslovnica uglednih evropskih novina sa naslovom RAT U KUMANOVU može da privuče prosečnog evropskog građanina da kupi novine. Prosečni evropski građanin bi se verovatno zapitao: „Kumanovo, je l’ to negde u Africi?“
Zamislimo da se, ne daj Bože (bez ironije), desi obračun terorista i policajaca na ulicama Londona. Novine sa senzacionalističkim naslovnicama na kojima piše RAT NA ULICAMA LONDONA bi sigurno oborile sve rekorde u prodaji. Takve priče bi privukle čak i Holivudske režisere da naprave srceparajući film o policajcima herojima koji su umrli kako bi zaštitili svoje sugrađane, umrli u borbi protiv terorizma. A ko da pravi film o makedosnkim policajcima? Ma, ko bi to uopšte gledao.
A tek naši tviteraši što bi zapalili drušvene mreže sa heštegovima podrške Londonu, dok nisam video nešto preterano da su iskazali saosećanje za situaciju u Kumanovu, ali to je valjda ta pokondirenost koju sam pomenuo na početku teksta. Da ne bude da pljujem samo „našu“ Evropu, dvostruki aršini su nažalost prisutni svuda u svetu.
Boko Haram u kontinuitetu ubija ljude po Nigeriji, što nije dovoljno propraćeno u medijima, kao da je to neka normalnost pa o tome ne treba izveštavati. Verovatno niste čuli ni za ubistvo 147 studenata u Keniji koje su počinili islamisti. Zamislite da je ubijeno 147 studenata negde u Sjedinjenim Američkim Državama, mislim da bi ispred američke ambasade u Beogradu bio prilično dugačak red ljudi koji žele da pošalju poruku saosećanja Sjedinjenim Državama i njenim građanima. Međutim da li je iko došao ispred predstavništva Kenije u Beogradu da zapali sveću? Verovatno niko. Ko jebe Keniju. Sigurno njihovi studenti nisu preterano pametni. A i Kenija je siromašna zemlja šta ima njima da se šlihtamo. Nisu deo modernog sveta kome težimo, niti je kul biti Kenijac.
ALI, čast izuzecima - bio sam stvarno ponosan na studente u Novom Sadu koji su izveli performans „147 sekundi za Keniju“ čime su želeli da skrenu pažnju na dešavanja u dalekoj Keniji i da probude empatiju svih nas i za osobe u afričkim, siromašnijim zemljama...
Od momenta kad sam počeo da pišem ovaj tekst do momenta njegovog objavljivanja prošlo je dosta vremena, Boko Haram je ubio na stotine ljudi (verovatno niste to čuli od naših poznatih novina), ISIS je nastavio da teroriše koga stigne, malo šta se promenilo. A (licemerna) međunarodna zajednica toleriše ove terorističke ispade. Zato sledi par rečenica o dvostrukim aršinima u međunarodnoj zajednici.
Pomenuću NATO pakt koji se predstavlja kao odbrambena organizacija koja obezbeđuje mir u svetu. Setimo se samo kako su bili osetljivi devedesetih kada su zbog „pobijenih nedužnih Albanaca“ odlučili da bombarduju tadašnju Jugoslaviu. Neki mediji u Srbiji, kao što je gore pomenuti Peščanik, pokušavaju da nas ubede da je NATO akcija devedesetdevete stvarno imala plemeniti cilj, i da smo mi zaslužili da budemo bombardovani. Meni iz ove perspektive izgleda kao da je NATO bio vođen svojim interesom (koji svakako nije plemenit), a ne zaštitom „nedužnih“, jer da oni brinu o životima nedužnih, pa zar ne bi nešto preduzeli da spreče narastanje Boko Harama i ISIS-a koje vodi usmrćivanju hiljada nedužnih života. U stvari, grešim, pa naravno da preduzimaju, evo bombarduju Islamsku državu odavno, ali poluamaterska kvazi država se odlično nosi protiv najmodernije vojske na svetu?! Štaviše nastavlja da raste, da se modernizuje i da trguje naftom?! Mora da ih žestoko bombarduju.
Dvostruki aršini će uvek postojati, dovoljno pravde za sve nikada neće biti, žrtve će se, nažalost, uvek razlikovati (prema boji kože, nacionalnosti, veri, polu, stanju na računu) ali najmanje što možemo da uradimo jeste da mi sami ne budemo licemerni, da počnemo da se saosećamo sa siromašniima koliko i sa bogatima, i da ukazujemo na nepravdu. „Kad nepravda postane zakon otpor postaje dužnost“.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon