Nenad Gvozdić - Poverenje (esej)

Hahahahahahaha!!! Ništa lepše od mogućnosti da kenjaš kako ti padne napamet a da nema mogućnosti bilo ko da te prekida ili pitanja da ti postavlja. Kolumnisti nisu ljudi već zveri. Kako moj pseudonim kaze ("Vidi drugog sebe") dovodi me do mogućnosti da budem slon u staklarskoj radnji.

Pa da počnem, najzad... Ovaj tekst (do sada) bio je namenjen jednom drugom fanzinu i ono kao, znao sam o čemu ću pisati. Međutim... Zaboravio sam :(

POVERENJE

Dobićeš ga, ako ga daš. Malo zvuči gejoliko, ali, tako je. Razmišljao sam... Kako je moguće da neko nema poverenja u mene. Istinu (ili bar ono što mislim da je) govorim iz principa (mada, nije oduvek tako bilo), lakše je naterati me na samoubistvo nego li na mogućnost da slažem. A opet, neko nema poverenja u ono što govorim. Evo i zašto: Svi mi, svakojaki, polazimo od sebe samih. Najpre mi padne na pamet da je nešto istina, a tek onda da možda i nije. Ali, MOŽDA. Ljudima koji lažu, najpre, sedne na um suprotno. 

Uradio sam neke analize po tom pitanju, a one izgledaju ovako: kada nekoga upoznam, provalim da smo na neki način bliski, razmišljanjima, stavovima i slično, onda mu počnem sejati istine o sebi, ali one manje opake i slušam "prijateljev puls", čitam gestove i pratim frekvencije glasa kojim "prijatelj" verbalno učestvuje u konverzaciji. Nakon samo nekoliko minuta (a kad-kad i sekundi) povlačim se nazad u ljušturu, ili se potpuno predam. Već sam se profesionalizovao. Ali...

Sa modernom tehnologijom i komunikacijom, uz nju, došli su i moderni modeli istina i laži. Veoma je teško provaliti nekoga četom da je jedan od onih kojima treba reći "ajd pa tako", u startu. Još uvek učim i usavršavam svoja doznanja, ali napretka ima. Bilo kako bilo, još ćemo se mi ćerat’.  Ajd da ne dužim... Kad ga daš i primiš ga. Opustiš se i uživaš. Poverenje ne boli.

Nenad Gvozdić

Podeli sa prijateljima:

Povezani tekstovi