Koliko god se trudio i koliko god bio Srbin, ne mogu da shvatim kako je Republika Srpska usvojila 11. jul kao praznik kojim obeležavaju oslobođenje Srebrenice. Kako dolikuje za jubilej jednog praznika (20 godina od oslobođenja Srebrenice) organizovana je proslava.
Smatram neprimerenim da se jedan zločin predstavlja kao herojska pobeda. Mada je nesumnjivo bilo zločina i nad Srbima u Srebrenici, to nije opravdanje, jer se na zločin ne može odgovarati zločinom, mržnja se ne može pobediti mržnjom. Kako kaže Mahatma Gandi „oko za oko, i ceo svet će oslepeti“.
Premda članice Evropske unije nisu poslale svoje predstavnike na proslavu, i dalje mi nije jasno kako je mogla da izostane jasna osuda takvog šovinizma i ponižavanja žrtvi. Republika Srpska kao deo BiH, predstavlja buduću članicu EU i stoga smatram da je EU morala da osudi ovu proslavu, jer se krši sa njenim osnovnim principom – tolerancijom. Tolerancija zahteva poštovanje drugih naroda, a minimum poštovanja jednog naroda podrazumeva poštovanje njegovih žrtvi.
Međutim EU je odlučila da zažmuri na oba oka, i tako je dala prećutno odobrenje da se ovakva manifestacija održi. Kako bi EU reagovala da, recimo, Hrvatska slavi Oluju ili neki drugi zločin? Siguran sam da bi osudila takav čin, ali prema Srbima očigledno nastavlja da neguje tradicionalno blagonaklon stav. A dok Republika Srpska podiže tenzije u regionu, Hrvatska se trudi da spusti loptu. Zato želim da iskažem divljenje hrvatskoj vladi za hrabrost koju su prikazali, kada su godišnjicu Oluje, pored svih pritisaka, proglasili danom žalosti. Pokazali su da su za njih sve žrtve jednake bez obzira na nacionalnost, i priznanjem grešaka iz prošlosti su pružili ruku pomirenja Srbiji.
Ko nije obratio pažnju na naslov verovatno sad preispituje svoje znanje o događajima u prethodnih mesec-dva, a od pravih patriJota ne očekujem ni da stignu do ovih redova, pošto su pocepali fanzin i otišli na fejbuk da mi upute koju poruku pretećeg sadržaja. Naslov teksta paralelni univerzum se kao termin koristi za paralelne svetove gde je levo desno a desno levo, te sam odlučio da se malo poigram sa činjenicama.
Igrom slučaja pre par nedelja prelazio sam Drinu, granični prelaz između Republike Srpske i Srbije negde kod Loznice. Dok sam bio na uzanom mostu koji povezuje dve države razmišljao sam koliko su glupe granice, ne mislim u kontekstu Velike Srbije (Republika Srbija, Republika Srpska), već granice između BiH, Srbije, Hrvatske i ostalih bivših država ex Jugoslavije. Koliko su u stvari ljudi na ovim prostorima slični, imaju isti mentalitet, navike, govore istim jezikom, slušaju istu muziku, ekonomski su u istom kurcu otprilike. Razlike gotovo da ne postoje, a jaz između naroda je veliki. Jaz su počeli da stvaraju ekonomski problemi, rast nacionalizma, propaganda sa svih strana i mešanje velikih inostranih igrača što je kulminiralo ratom koji je obeležio sve narode ranama koje kako krenu da zarastaju tako ih neko obnovi. Pitanje je da li će ikada i zaceliti. Ovaj tekst sam odlučio da napišem upravo zbog događaja koji su obnovili staru ranu, a to su rezolucija o Srebrenici i proslava Oluje.
Britanija je podnela rezoluciju Savetu bezbednosti kojom je pozvala članice Saveta da usvoje stav da se u Srebrenici u julu 1995. godine dogodio genocid, koji je počinila Vojska Republike Srpske nad bošnjačkim muškarcima.
Pre svega Britanija nema moralno pravo da podnese takvu rezoluciju zbog nekoliko razloga:
Britanske novine - „The Guardian“ su 4.jula ove godine objavile tekst pod nazivom „How Britain and the US decided to abandon Srebrenica to its fate“ (Kako su Britanija i SAD odlučile da puste Srebrenicu niz vodu). Dakle svetski priznate novine, ne „Srbin info“ ili „Treće oko“, pišu o tome kako je Britanija svesno žrtvovala Srebrenicu. I sad Britanija koja je dozvolila da se desi pokolj, iako je mogla da ga spreči, predlaže usvajanje pomenute rezolucije. Apsurdno.
Drugi razlog zašto Britanija nema moralno pravo da podnese rezoluciju o Srebrenici je taj što još nije priznala svoje zločine u zemljama trećeg sveta. Mnogi podaci, o zločinima koje su počinili Britanici, su uništeni kako bi se prikrila tamna istorija Velike Britanije. Međutim, i ovi podaci koji su „preživeli“ ukazuju na mnoga zlodela. Žrtve se broje u milionima. Mada kada zločine počine Britanci to retko kad i ulazi u zvaničnu istoriju, jer ipak su to Britanci.
Ali iako nas nisu učili u školama, uz malo truda mogu se pronaći podaci o logorima, u koje su Britanci trpali neposlušne Kenijce, i o strahotama koje su ti isti Kenijci preživljavali u zarobljeništvu.
Takođe mnogi su izgubili živote britanskom odgovornošću u u Indiji, Južnoj Africi i ostalim britanskim kolonijama, što dovoljno govori o licemerju Britanije prilikom podnošenja rezolucije o Srebrenici.
Zamislimo da Britanija ima moralno pravo, opet mislim da bi bilo pogrešno da se predloži takva rezolucija. U Srebrenici su odvojeni žene i deca od muškaraca, a genocid znači pokušaj istrebljenja jednog naroda. Kako je neko pokušao da istrebi jedan narod ako je pustio žene i decu tog istog naroda da žive?
Profesor Noam Čomski je rekao da se u Srebrenici desio strašan zločin, ne i genocid, a kada to kaže najistaknutiji intelektualac današnjice, onda to nešto znači.
Šta je onda cilj rezolucije? Pretpostavljam, da se Srbi označe kao jedini krivci u ratu, iako su zločine počinile sve strane, iako odgovornost za rat snose i velike sile, koje su gledale kako da iskotiste netrpeljivost među narodima kako bi ojačali svoj položaj na Balkanu, makar po cenu rata.
Dakle imamo situaciju da zapadne sile smatraju da je u Srebrenici počinjen genocid, a bljesci oluje u našem komšiluku im ne smetaju. O proslavi Oluje sam indirektno rekao šta mislim u svom konfuznom uvodu.
I dok se pesme spevaju o ratu i ratnim zločincima, imena pravih junaka, koji su ostali ljudi i u neljudskim okolnostima, se polako zaboravljaju. Ovom prilikom navešću trojicu: Milana Levara, Josipa Kira i Srđana Aleksića.
Milan Levar je bio oficir hrvatske vojske u vreme rata, odbio je tokom rata naredbe koje su se kosile sa njegovim moralnim ubeđenjima, nakon rata je svedočio pred Haškim sudom o zločinu koji su počinile hrvatske snage nad Srbima jeseni 1991. godine, zbog čega je bio suočen sa pretnjama smrću i označen kao izdajnik. Misteriozno je ubijen 2000. godine.
Josip Kir je bio zapovednik osječke policije. Kada su počele da rastu tenzije i netrpeljivost, probleme između Srba i Hrvata je rešavao mirnim putem i protivio se nasilju, smatrajući da Srbi i Hrvati mogu živeti u miru. To je naravno zasmetalo ekstremnijim strujama u Hrvatskoj zbog čega je ubijen 1991. godine.
Srđan Aleksić je bio Srbin iz Trebinja, koji je prebijen na smrt 1993. godine zato što je branio Bošnjaka od pripadnika vojske Republike Srpske. Srđanov otac je u čitulji napisao: Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.
Umesto da svi mi počnemo da vršimo svoju ljudsku dužnost, ne moramo kao Srđan Aleksić da žrtvujemo sopstveni život, ali bar da priznamo zločine svog naroda, i omogućimo staroj rani da konačno zaceli, mi (svi narodi) utičemo na rast tenzija zbog čega Balkan ostaje bure baruta. Imam osećaj da malo vešte propagande može ponovo da zapali ove prostore. Neki političari vešto flertuju sa šovinizmom što zbog privlačenja desničarskog glasačkog tela, što zbog toga što je netrpeljivost među narodima jedini razlog zašto su živi na političkoj sceni, jer zamislite da se u Bosni i Hercegovini Republika Srpska i Federacija ne prepucavaju oko „nacionalnih interesa“, možda bi onda neko i obratio pažnju na korumpiranost političara, ili bi ne daj Bože došao neko na vlast sa valjanim ekonomskim i socijalnim programom. Ovako političari održavaju laganu vatricu i zamajavaju narod dok im se pune džepovi.
A da li će neko tu vatricu opet raspaliti? Da li su devedesete sve dalje, a nikad bliže? Ili će se narod konačno probuditi, i postaviti šoviniste na svoje mesto? Da li možemo zajedno da gradimo srećniju budućnost? Da li Balkan može biti stabilan, tolerantan i složan? Sve su to pitanja na koja nemam odgovor, ali nažalost nisam optimističan.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon