Infinitiv – U beskraj (recenzija)

Infinitiv – "U Beskraj"

Released 2013
Label: Nocturne Media

Genre: Alternative / Grunge Metal
Review: Dimitrije Beljanski

Iz Požarevca nam dolazi izuzetno zanimljiv sastav – Infinitiv. Pojavili su se niotkuda i izbacili ovaj album. Slaba promocija, par spotova, svirki gotovo nema uopšte, ali, album je tu. 

Devet pesama, ne zna se koja je bolja. Album otvara jedina pesma na engleskom, sa najboljim uvodom ikada za neki album, i pritom mislim bukvalno na prve sekunde albuma. Bolje otvaranje u životu ne čuh. Gitare režu, pamtljivi rifovi se smenjuju, i onda dolazi vokal. Moram reći da sam očekivao grub vokal u stilu Phila Anselma, a dobijam krajnje smirene, melanholične i jako melodične vokale gitariste i basiste, koji prave divne dvoglase, no i kad sami pevaju to zvuči predivno. Solaže su prelepe, uz minimum tonova dostižu neslućene visine i jake emocije, nalik najboljim Vranjkovićevim solažama. Tekstovi su poprilično depresivni i uklapaju se u zvučnu sliku benda, mada smatram da su prilično tanki i neodređeni, i da će biti potrebno dosta rada na tom polju kako bi bili ubedljiviji. Muzički, oni su na sigurnom terenu, već od prvog albuma imaju svoj zvuk kojim bi se mogli probiti čak i na strano tržište. Smenjivanje clean deonica sa masnom distorzijom koja nikad ne prelazi granicu agresivnosti, doprinosi kvalitetnom širenju njihove zvučne slike. Retko koji bend na svom prvom albumu donese tako odmeren zvuk. U nekim pesmama se čuju i klavijature u pozadini što daje dozu mističnosti.

Pesma "Novo Sutra" sadrži sve što jedna pesma treba da ima: lagane delove, prelepe melodije, razoran refren, psihodeličnu solažu i zakucavajući rif na kraju. "Vodi me" nas zaista vodi kroz razne predele, sećanja, dok himnični refren baca u trans, na šta se tako znalački povezuje solaža od svega par tonova. "Bol" počinje intrigantim uvodom i pretvara se u opasno metalsko krljanje, naravno kao i uvek, krajnje odmereno, i precizno. Rammsteinovski rif, sa sve klavijaturama gazi sve pred sobom, i na kraju se smiruje, smenjujući mesto već poznatim vokalima koji su odavno već na svom. Još jedan sjajan refren u kome je dovoljna jedna reč, ni Bjesovi ne bi bolje smislili. "Tonem" se nadovezuje na predhodnu pesmu, gotovo u istom maniru, sa jako sličnim rifom. Smenjivanje vokala u refrenu je nešto što do sad nismo čuli, i zvuči zanimljivo. "Sve u meni gori" je balada, i da je u pitanju poznat bend, bila bi hit koja bi se pevala u kafanama tokom najvećeh sevdaha, tokom najvećih izliva emocija. To je pesma koja traje godinama i samo postaje sve bolja i bolja. "Mrtvi život" nas budi iz depresije u koju smo upali, sa rifom koji vuče na Panteru i malo bržim tempom. Celim tokom pesme se oseća adrenalin. Čak se i pred kraj pesme pojavljuje jedan brutalan breakdown sa solažom na basu. "Miris plena" je moj favorit. Takođe ima ubitačan rif, tako jednostavan, a tako dobar. U strofama sledi zanimljiv ritam u sedam osmina, što ne pamtim da sam čuo ikad kod nekog metal benda, a da nije u pitanju prog metal. Za kraj nam ostaje pesma "Ne želim" koja sledi isprobane recepte, i koja sasvim solidno zatvara album. 

Šta još reći? Ovakav album se retko sreće na našim prostorima. Retko koji sastav može da u svoj zvuk tako dobro uklopi metal svirku koja je sva nabijena agresijom sa tako melanholičnim i depresivnim melodijama i bojama vokala. Ostaje nam da se nadamo da će sastav nastaviti sa radom u istom smeru, i da će privući pažnju šire publike.

Najbolja pesma? Nema. Ovaj album treba u celosti da se sluša, u toplom domu dok napolju pljušti kiša, posle raskida, sam u kući, sam na svetu, bez ikakvih distrakcija.

Podeli sa prijateljima:

Povezani tekstovi