Counter Ignition
Klub: “Vrtoglavica”; promocija novog albuma “Mediocrity Deadlock“
Intervju sa Aleksandrom i Mladenom
Razgovor: Sofija Vojvodić
Petak, 6. 11. 2015. bio je rezervisan za trash / groove / progressive band „Counter Ignition“ sa sloganom, ili kako oni kažu – svojom izmišljenom firmom – „drž’ da te nabijem“. Ovaj petočlani bend se pokazao kao fin domaćin na prezentaciji svog novog albuma „Mediocrity Deadlock“ i mogu reći da imaju odlične tekstove, da su to vrlo harizmatični prosvetni radnici koji uživaju u onome što rade, u muzici koju stvaraju, i toplo preporučujem da ih redovno slušate uživo! Onaj ko do sad još nije čuo za njih, sledi intervju napravljen nekoliko minuta uoči pomenutog koncerta...
Sofija: Kako i gde ste počeli sa stvaranjem zajedničkog benda? Kod nekoga kući, u garaži...?
Mladen: U kući, kod baba Živane. Nije smešno, imala je istu haljinu onakvu kao što Gven Stefani ima u spotu za „Don’t Speak“... Stvarno, bila je žena majstor-šnajderka; pravila razne haljine, bila korak ispred svog vremena.
Aleksandar: Imali smo pre 2006. neke bendove. Ja svoj, Mladen svoj. Nešto smo sklepali na početku i išlo je to dosta klimavo.
Sofija: Kako biste preveli naziv svog benda? Brojač?
Aleksandar: Ne brojač, već kontra paljenje.
Mladen: Ma da, to je jedan fenomen koji se dešava na češkim motociklima. Možeš da napraviš šest rikverca i tako se dobije kontra paljenje.
Aleksandar: Postoji „legenda“ da kad ostaviš auto na nizbrdici i ubaciš u rikverc, on će se upaliti i krenuti unapred.
Sofija: I to je metafora za?
Mladen: Da sve radimo naopako; suprotno od onoga kako bi trebalo.
Sofija: Ko se najviše bavi pisanjem tekstova, a ko komponovanjem muzike?
Mladen: Tekstove malo više pišem ja, a muziku svi pomalo. Definitivno nas dvojica tu radimo sve, a ostali su "fizički" radnici.
Sofija: Bubnjarima, po mom mišljenju, pada najteži posao?
Mladen: On mora da to izlupa, da. Fizički je to teže.
Sofija: Lično, sviđa mi se pesma „Handshaking Frenzy“sa svojim delom: „Add liquid to my empty shell / taste the bitterness essence of life / help me fabricate a smile“ i „Middletown“: „What if I bend? / Will you see my tear? / Hat if I run? / Will I reach the void? / What if I try? / Will you silence my cry? / Middletown what kept you so long? / Middletown where do I belong?”
Kovin, Požarevac… su to ti gradovi?
Aleksandar: Svaki grad u Srbiji, i Beograd je "Middletown".
Sofija: Da, samo brojčano veći.
Aleksandar: Samo veća naseljenost, ostalo sve isto. Bukvalno.
Sofija: Vaš prvi zajednički koncert?
Aleksandar: To je bilo u Subotici na "Omladinskom festivalu" 2007. Bio je to, recimo, prvi vikend u avgustu.
Sofija: Znači, godinu dana nakon sastavljanja benda?
Aleksandar: Svirali su tad Kud Idijoti, ako se ne varam.
Sofija: A koji vam je ostao najzapamćeniji, najdraži?
Mladen: Mislim da je to Prnjavorstok.
Sofija: E, to je kod mene blizu! Je l’ da da je baš onako kul, hipi mesto…priroda, livada, šuma, zvezde?
Aleksandar: Da, da. Svidelo nam se i tako smo se i ponašali (hipi), i toliko nam je bilo dobro, da nam nije mnogo toga ostalo u sećanju. Ponelo nas sve to, cela atmosfera.
Sofija: Nego, šta ste pozavršavali? Aleksandar je fiziku, je l’?
Mladen: Da, prosvetni radnici. Ja sam isto prosvetar, ali ne predajemo istu stvar
Aleksandar: A imamo i auto-servis. Mora se od nečega živeti. (smeh)
Sofija: Opišite sebe ukratko. U crticama.
Aleksandar: Imam bradu.
Sofija: Dobro, to vidim. (smeh)
Aleksandar: Imam razne psihičke probleme…i psihosomatske, fizičke, zdravstvene.
Sofija: A, da. insomniju pominješ?
Aleksandar: Da. Handshaking Frenzy. Otprilike sve se može čuti iz pesama; sve te istorije bolesti. Tekstovi su proizašli iz tih razgovora, razmišljanja i oni pokazuju šta nas sve muči.
Sofija: Zapravo, sve nas muči isto. Ista stvar. Da li i vi razmišljate o begu u Nemačke, Australije, Švedske i koliko vam je trebalo vremena da napravite novi album?
Mladen: Pa, ne baš. Izazov nam je da ostanemo ovde i istrajemo do kraja. O begu smo mogli da razmišljamo pre deset godina, sad je kasno, ali svejedno, preovladala je želja da ostanemo ovde bez obzira na sve šta se desilo i šta se dešava.
Samim tim, cilj nam je da ostanemo ovde kako god možemo. O tome govori i naša pesma: “Endurance”. Treba izdržati, a nije lako kad želiš nešto od svog novca da napraviš, bez podrške sa strane. Treba ti sve, a nemaš ništa, zato je i trebalo četiri godine da dođemo do albuma. Inače, realno je bilo potrebno pola godine efektivnog rada.
Sofija: Da li stremite ka većoj, inostranoj popularnosti?
Aleksandar: Ne nešto previše, ali bilo bi lepo organizovati jednu “do it yourself” turnejicu.
Sofija: Šta biste za kraj poručili “nekim novim klincima” koji žele svoj muzički uspon i svojih 5 minuta?
Mladen: Ljudima koji su u toj priči poručio bih da stvarno slušaju muziku, ali stvarno. Da kupuju diskove i realno podrže scenu, da dolaze češće na svirke, a ne da sede kući i podržavaju sa youtube-a. Treba jedni druge da podržavamo kako bi scena opstala.
Aleksandar: Jako je važno zaista voleti ono što radiš. Bez toga nema ništa. Uspećete samo u onome što zaista volite i želite.
Mladen: Mazohizam, ali svi su ljudi pomalo mazohisti. Tako mora, kad treba da se uspe i izgura napred u onome što stvarno volimo.
Sofija: Dodala bih na to i reči jedne pesmice: “ You could have it all if you wanted, if it mattered so much!”
Kraj
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon