U prošlom izveštaju sam najavio da će se zatvaranjem bašte KST-a sva dešavanja koja imaju za cilj promovisanje rokenrola preseliti u zatvorene prostorije. Prvi takav događaj koji sam posetio ove jeseni je svirka kultnog beogradskog sastava Plejboj, održana 23.10. (sinoć) u Domu kulture Studentski grad.
Koncert je bio posvećen svim studentima i onima koji se tako osećaju! Fešta je počela u 21h. Pošto je beogradski saobraćaj specifičan fenomen, propustio sam jedan deo svirke. Kada sam ušao u salu, Plejboj je uveliko gruvao. Iako mi se na samom ulazu činilo da je velika gužva i da "ne može da se diše", uskoro me je polu-puna sala demantovala. Ne volim da hipotetišem, ali, da imamo mogućnost, kako to reče jedan naš ministar, "telepromtovanja" i da možemo da se, jelte, "telepromtujemo" 20 godina unazad, ubeđen sam da ne bismo zatekli ovakvo stanje u publici, pogotovo kada je reč o bendu kakav je Plejboj. Iskreno, očekivao sam više ljudi. Pre svega jer je svirka bila besplatna i mogao je da uđe ko god je hteo (a moglo se i uneti šta se htelo). Da je bio neki renomirani DJ u pitanju, a da pritom cena karte nije ispod minimalnog četvorocifrenog broja, verujem da bi bilo ispunjeno do poslednjeg mesta i da bi se tražila karta više. Druga stvar koja je remetila ceo ugođaj jesu sedišta. Verovatno više ni turbo-karikature ne prave svirke u prostorijama koja imaju sedišta. Iako je bilo slobodnog prostora i moglo da se stoji, bio je bedak gledati u ona prazna sedišta i u ljude koji su izabrali da sede. No dobro, jebeš negativne stvari. Vratimo se na ono što je jedino vredno - rokenrol!
Kako reče moj drug, "Plejboj krca". Zaista je tako! Puno euforije, pozitivnih vibracija i dobre svirke! Prepoznatljiv zvuk saksofona u kombinaciji sa jakom ritmičkom sekcijom i sirovim zvukom gitare, uz vokale harizmatičnog Igora Perovića - harali su salom. Stav benda, energija i uverljivost koju ljubomorno čuvaju su validna protekcija činjenice da su ovi momci toliko godina jedno od jačih imena na našoj sceni. Plejboj je jedan od sastava kod kojih je jasno izraženo dobro međuljudsko funkcionisanje. Oseti se u publici da se međusobno dobro poznaju i da su okupljeni oko iste stvari, a rezultat zdravog odnosa u bendu su hitovi poput:"Ko je ko", "Znaj", "Zajedno", "Superstar"... koji su rafalno ispaljivani iz naoružanja visoke voltaže. Zatim su opleli i novije stvari "Nemam vremena" i "Nije lako", da bi za sam kraj ostavljena "Grizi metak". Kada je Igor rešio da predstavi članove svog benda, krenuo je od obrazovanja, imajući u vidu da je publika, mahom, sačinjena od studentarije. Tako smo saznali da neki članovi i nisu slavno prošli u vodama formalnog obrazovanja, ali da su ostali dosledni onome što vole i rade to sa puno strasti i dan danas, bez obzira na poražavajuće okolnosti.
Moram priznati da mi je ova svirka popravila raspoloženje, a verujem da je tako i sa ostatkom rulje koja je imala tu privilegiju da se nađe na ovom koncertu. Gorak ukus ostavlja konstatacija da studenti, temelj nekog budućeg društva i oni "na kojima svet ostaje", više nisu toliko zainteresovani za ovakve svirke (ne bih zalazio u to da li su bili obavešteni na vreme, da li su imali fakultetske obaveze... itd). Ono što prkosi "gorkom ukusu" i budi nadu je činjenica da još uvek ima dešavanja ovog tipa, i to u ogromnom broju i da ih posećuju nove mlade snage.
Izveštaj: Aturo Bandini
Foto: Aleksandra Božović
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon